U potrazi za "o"

Crvenih, tvrdo koričenih, deset Nušićevih naslova stajalo je na početku najviše police stare biblioteke u kući Džamića. Na njih se naslonio podebeli Tolstoj, na njega, mučeći svoje muke, Kafka, pa Enciklopedija životinjskog carstva. Između Studije o histeriji i Kritike praktičnog uma, Bromfild je ustoličio svoju Gospođu Parkington. Za njima crni Dostojevski. Pet Zola i dve Bronte pridržavali su neku kupusaru bez naslova da se ne raspadne. Zmaj, Miljković, Dučić, Kiš. Tim redom. Glembajevi bez pisca. Pa Andrić, Andrić, Andrić…Mnogo Andrića u plavom. Na samom kraju ovog dugačkog reda, potpuno saterane u ćošak, stisle smo se mi, Bajke o svetu oko nas.
Pod težinom prašine i totalne čitalačke nezainteresovanosti članova porodice, kumova, prijatelja, uže i šire rodbine, komšija, ova vojska pomireno je čekala sudnji dan. Među njima i ja. Bajka bez naslova. Bez sadržaja. Bajka praznih stranica. Kako se to dogodilo niko nije znao da mi objasni. Od prvog do 998. lista. Malo mi se život smučio ovako bezimenoj. Bajke o mraku, o strahu, o pomračenju, o ratu, o bolesti, o noćnoj mori, o magiji, o mržnji, o zlu, o pohlepi, o sujeti, o laži, o ljubomori, o patnji, o smrti i poslednja, o duši, pojma nisu imale kako sam ovde zalutala. Praveći se pametne, onako nadmene i sigurne u svoj karakter, zasipale su me mogućim odgovorima. Ne zna se koji je bio beskorisniji. 
Samo dva su mi se učinila logičnim. 
Mržnja: Užasno nas je sve mrzeo dok je pisao, a kad je stigao do kraja toliko je zamrzeo i tebe i sebe da te je, eto, ostavio golu. Bez griže savesti, veruj mi.
Ja: Ko je pisac? Možda bi pomoglo da ga zamolim.
Mržnja: Neki Petar, nemam pojma. Vidiš da mu se prezime izlizalo. 
Ja: Da nije Sveti? 
Na moj pokušaj da budem duhovita,  pogledala me je s toliko mržnje da sam momentalno zaćutala. I ćutala bih, tako, zauvek da Bajka o duši nije iznela jedan sasvim konstruktivan predlog. Uvek smirena i mudra, za razliku od ostalih torokuša, nije mnogo govorila. 
Ali se njen baršun glas slušao i pamtio.
Duša: Kako kaže naslov, Bajke o svetu oko nas. Moj ti je savet da obiđeš malo taj svet i popuniš stranice. 
Ja: Sama?? 
Duša: Sama.
Ja: Misliš da je napolju opasno??
Duša: Mislim.
Ja:Da li si sigurna da ću pronaći suštinu?
Duša: Nisam.
Ja: Dobro.
Dvoumila sam se 184 sekunde. Ionako sam prazna. Šta je gore od toga? Stresla sam prašinu, pozdravila se s Dušom i pošla. Negde. Nigde?
Već kod trećeg koraka pala sam u napast da se vratim. Sumnja me tresnula posred čela. Kad me zalepila onom šaketinom umalo me nije srušila. Zaledila sam se. Pametnice! Znaš li gde ćeš? Ne znam. Znaš li šta je tamo iza? Pojma nemam. A ako zalutaš pa ne možeš više sebi da se vratiš? Vrlo važno, ionako nisam sva svoja. Jel znaš da danas samo ludaci tragaju za suštinom? Znam, pa? I strašno ti je važno da nađeš ‘o’? Da, strašno mi je važno da konačno postanem Bajka O nečemu. Ma čemu. 
Kažem sumnji “bu”! i ona pobeže. Pipnem da proverim srce. Čujem lupa ko ludo, ali nije na mestu gde i obično. Ubih se tražeći. Ono sišlo u petu. Ništa, to je samo srce u peti. Hrabro sam napravila četvrti korak. 

Branka Baretić Milenković