Tajna malog mjesta

„Ja sam specijalni agent Majkl Vilson. I došao sam da te vodim u kancelariju FBI-a u Sijetlu“, predstavio mu se i rekao razlog svog dolaska.   
Nalazili su se u kancelariji u stanici policije u ovom malu mjestu na sjeveroistoku države Vašington. Tu su bili on, njegov kolega iz Biroa Ted Kolins, te šerif Tomson i jedan od njegovih zamjenika. Za stolom je, vezan lisicama, sjedio crnokosi muškarac tridesetih godina zbog kojeg su on, njegov kolega, i policijska pratnja koja je čekala ispred, uopšte došli u ovaj uspavani mali grad. 
Džek Stoun je bio serijski ubica i psihopata koji je iza sebe imao brdo leševa. Previše vremena je uspijevao da izbjegne lice pravde, ali to se napokon promijenilo. Njegovi zločini su otkriveni. I lokalna policija je uspjela da ga uhvati.
„Šta bih tamo radio?“, upitao je Džek. Djelovao je smireno. I kao da mu je bilo svejedno što su ga otkrili i uhvatili. 
„Gotovo je. Čeka te suđenje i siguran kraj“, rekao je Majkl. Zapalio je cigaretu i opušteno povukao dim. „Jedino što možeš sada da učiniš jeste da priznaš sve svoje zločine i da nam pomogneš da razjasnimo sve detalje.“
„Tu sam. I očigledno nemam izbora“, odvratio je serijski ubica.
„Sve je počelo prije pet godina na famoznom kampovanju u brdima“, nastavio je Majkl. „Tada ste ti i još pet prijatelja otišli na izlet. I to se nije dobro završilo. Promijenilo se vrijeme. Zapadao je snijeg i vi ste ostali tamo zaglavljeni. Proglašeni ste nestalima. Ali, nakon pet mjeseci pronađen je jedan preživjeli. To si bio ti.“ 
„Da, imao sam sreće. Za razliku od ostalih.“ 
„Navodno ste pronašli neko sklonište. I tu ste bili jedno vrijeme. Niste imali namirnica. Bilo je hladno. Svi tvoji prijatelji su stradali, ali ti si imao sreće. Rekao si da ste se kasnije razdvojili i da si ti uspio pronaći put kući dok ostali nisu. Ostali su postali žrtve divljih životinja.“
„Životinje su bile gladne.“
„Bili ste i vi.“
„Jesmo. Bili smo. Ali, svako se snalazio onako kako je mogao“, samouvjeren je bio Džek. 
„Ti si se snašao bolje od ostalih“, zaključio je Majkl. „Ti, kao što sada znamo, nisi imao problema sa hranom. Imao si prijatelje. I oni su poslužili svrsi.“
„Desilo se slučajno. Meri je umrla od promrzlina i mi nismo imali izbora nego da je pojedemo“, odvratio je ubica. „I onda se sve otelo kontroli. Više nije bilo pravila. Nije bilo društvenih normi. Bilo je pitanje života ili smrti. Jedi ili budi pojeden.“
„I ti si odlučio da jedeš?“
„Da. Naravno da jesam. To je bilo pitanje preživljavanja.“
„Dobro. U pitanju je bilo preživljavanje. Ali, preživio si. Jedino ti. Nikoga nije bilo da razotkrije to što se tamo desilo i što si radio“, nastavio je agent FBI-a. „Međutim, ti si nastavio da ubijaš. U prethodne četiri godine na sličan način si ubio više od petnaest ljudi na ovom području. Neka tijela nisu ni pronađena. A ono što je pronađeno su samo ostaci. Ti si nastavio da ubijaš i jedeš ljude. Zašto?“
„Ako bih ti rekao, onda bih morao da te ubijem, agente Vilsone“, uz osmijeh je rekao on. 
„To se neće desiti, Džek. Tvoje vrijeme ubijanja je završeno“, odvratio je Majkl. Potom je opušteno povukao dim cigarete. „Sigurno si totalno odlijepio tih mjeseci na planini. U tebi je nešto puklo i više nisi mogao da se kontrolišeš. To više nisi bio ti. Poslije svega onoga što se desilo, ti si postao manijak koji je nastavio da ubija i da jede svoje žrtve.“
„Na nekakav način sam se promijenio. To je tačno. Ali, nisam odlijepio. Nisam van kontrole. Naprotiv“, samouvjeren je bio Džek. „Agente Vilsone, treba da znate da kada jednom okusite ljudsko meso, onda doživite takvu nevjerovatnu transformaciju i to vam u potpunosti promijeni život.“
„Tebi jeste promijenilo život. Postao si serijski ubica. Postao si jebeni psihopata“, uključio se njegov kolega, agent Kolins.
„To zavisi od ugla posmatranja, gospodo. Da li sam ja serijski ubica i psihopata zato što lovim ljude i jedem njihovo meso? I zašto to niste vi zato što lovite divljač i jedete njihovo meso?“, teatralan i zlokoban bio je Džek.
„To nije uporedivo. Ti jesi psihopata i to je jebena činjenica“, ljut je bio Kolins.​

„Vjerujte mi, za mene je to isto. Ja sam doživio transformaciju i postao sam nešto mnogo više od onoga što sam bio“, nastavio je Džek. „Kao da sam se ponovo rodio. Od toga sam postao mnogo više od običnog čovjeka.“
„Postao si jebeni ubica koji je uspio da se provlači nekoliko godina. Ali, to je konačno gotovo. Zahvaljujući šerifu i njegovim ljudima“, rekao je Majkl. 
„Ne“, kratko je rekao. Bio je smiren i hladnokrvan.
„Šta ne?“
„Nije gotovo.“
„Mislim da jeste, Džek“, rekao je agent Vilson. 
„Da li ste čuli za legendu o vendigu?“, upitao je ubica. Glas mu je bio veoma ozbiljan.
„Vendigo! To je nekakva indijanska legenda, zar ne?“
„Konzumiranjem ljudskog mesa istovremeno konzumiraš i snagu žrtve, upijaš životnu energiju, uzimaš od njega, a daješ sebi. Postaješ nešto mnogo više od običnog čovjeka. Od smrtnika.“
„Ha, ha! To su jebene bajke!“, uz osmijeh ga je prekinuo Kolins.
„Postaješ vendigo!“, hladno je nastavio Džek.
„Kakogod. Bio ti vendigo ili ne, mi te vodimo u Sijetl.“
„Mislim da ne razumijete situaciju u kojoj se nalazite“, samouvjereno i hladno je rekao Džek. 
„Ti si taj koji ne razumije situaciju“, odvratio je agent Vilson. „Ja i moj kolega smo došli ovdje da te vodimo. Ispred su još dvojica pripadnika državne policije. Ti nemaš kuda. Tebe su uhvatili i priveli šerif i njegovi zamjenici. I nisu imali problema u tome. Zar misliš da tek mi možemo imati problema s tobom?“
„Ko kaže da nisu imali problema?“, zagonetno se osmijehnuo on.
Agent Vilson je pogledao u šerifa. On je ćutao. Ništa nije govorio. 
„Šta se desilo?“, upitao je šerifa Tomsona.
„I oni su doživjeli transformaciju“, nastavio je Džek. „Moja krv izaziva promjene u organizmu. Izaziva žudnju kakvu imam i ja. Dao sam im da okuse. I sada su poput mene. Sada su lovci, a vi ste, dragi moji agenti, obična lovina. Jagnjad koja je došla pravo u vučiju jazbinu.“
Šerif i njegov zamjenik ništa nisu govorili. Stajali su pored njih i ćutali. Lica su im bila ozbiljna i hladna. Djelovali su veomo čudno. 
U tom trenutku, ubica je ustao sa stolice i skinuo lisice sa ruku. Izgleda da uopšte nije bio vezan. Osmijehnuo im se i zatim krenuo prema njemu i njegovom kolegi.
Agent Kolins je izvadio pištolj i uperio ga u njega.
„Stani! Ne miči se!“, povikao je njegov kolega. Međutim, Džek ga nije poslušao. Nastavio je da korača prema njemu.  
Kolins je zapucao. Ispalio je dva metka u grudi serijskog ubice. Ali, on je i dalje bio na nogama. Prišao je njegovom kolegi, zgrabio ga za ruku u kojoj je držao pištolj, a zatim ga snažno udario u lice. 
Kolins je pao na pod. 
Majkl je bio u šoku. Ipak, munjevito je izvadio pištolj i uperio ga u Džeka. 
„Šerife, šta se ovo dešava?“, zbunjeno je upitao.
„Spusti pištolj, agente Vilson“, hladno je rekao šerif. „Ne vrijedi da pružaš otpor.“
Nije razumio šta se događa. Ali, nije imao izbora, morao je da izjuri odavde do policajaca koji su ga čekali ispred stanice policije. Projurio je između šerifa i njegovog zamjenika, te munjevito otvorio vrata i izašao iz kancelarije. Protrčao je hodnikom do izlaznih vrata i zatim izjurio napolje.
Opet je bio u šoku. Policajci su ležali na tlu. I nisu se pomjerali. Nekoliko mještana je klečalo oko njih i grizlo im ruke, noge ili vrat. Ubili su ih i zatim ih jeli. Pred stanicom policijom. Usred dana.
Sav je drhtao. I nije mogao da dođe k sebi. Ništa mu nije bilo jasno. Sve ovo je bilo čisto ludilo. Podigao je cijev pištolja i zapucao. Pogodio je dvojicu muškaraca ispred sebe. I oni su pali na zemlju, odmah pored krvavih i masakriranih leševa pripadnika državne policije.
Ostali su prekinuli sa jelom i odmah su ustali. Stajali su i gledali u njega.
„Nemaš kuda, agente Vilson“, začuo je glas iza sebe. „Gotovo je!“
Okrenuo se i ugledao Džeka. Izašao je iz zgrade policije u društvu šerifa Tomsona i njegovog zamjenika. Primio je dva metka u grudi, ali uopšte nije reagovao na to. Kao da su u pitanju bile obične ogrebotine.
Ponovo je zapucao. Ovaj put u Džeka. Pogodio ga je još dva puta u grudi. Međutim, on je i dalje stajao. Pogledao je oko sebe. Nekoliko desetina mještana je stajalo i gledalo u njega. Bio je okružen. I nije imao kuda.
„Šta se ovdje dešava? Kako je ovo moguće?“, uzviknuo je Majkl, te je panično ispalio još nekoliko hitaca u muškarce i žene koji su stajali oko njega. 
Ipak, ništa nije uspio da postigne. Svi su krenuli prema njemu, uhvatili su ga i oteli mu pištolj. On se očajnički otimao i pokušavao nekako da se iskobelja, ali mu to nije polazilo za rukom. Bacili su ga na zemlju i navalili su na njega. 
Prošla su dva dana od ovog incidenta. U šerifovoj kancelariji se ponovo našlo isto društvo. Džek je sjedio za stolom kao i prošli put. Doduše, sada bez lisica. Šerif Tomson i njegov zamjenik su bili tu. Kao i njegov kolega, agent Kolins. Ipak, sada je atmosfera bila znatno opuštenija.
„Vratite se u Sijetl i recite da me niste pronašli. Recite da sam pobjegao“, rekao je Džek. Djelovao je veoma samouvjereno. „I recite da sam prilikom bjekstva ubio dvojicu policajaca.“
„U redu“, potvrdio je Majkl.
„Potrebni su nam ljudi u FBI-u“, nastavio je Džek. „Sada imamo vas dvojicu. I sada smo u boljoj poziciji nego što smo bili. Malo ćemo spustiti loptu ovdje u gradu. Lovićemo po okolnim mjestima. Barem neko vrijeme. Dok se sve ovo ne smiri. A vi ćete nam pomoći u tome.“
„Naravno, Džek. Na istoj smo strani“, složio se Majkl.
„I budite pažljivi. Nemojte privlačiti pažnju. Hranite se oprezno“, rekao je Džek.
Majkl se osmijehnuo. Pogledao je u agenta Kolinsa i dao mu znak da je vrijeme da krenu. Klimnuo je glavom Džeku i ostalima i zatim izašao iz zgrade policije. Tu ga je čekao automobil. Vrijeme je bilo da se vrate u Sijetl. I da sa svojim kolegama riješe sve nedoumice oko ovog slučaja, ali na način da se to sve nekako okonča bez pravog rješenja. Tako bi bilo najbolje. I da se onda on i Kolins mogu pozabaviti drugim stvarima, odnosno da otkrivaju mogućnosti koje sada imaju i da uživaju u čarima novog života.
On je sada bio mnogo više od onoga što je bio kada je došao u ovaj gradić. Došao je kao čovjek, a vraća se kao vendigo.

Pero Nestorović