Prag

*priču objavljujemo dvojezično: na slovenačkom (original) i na srpskom dole u produžetku. Urednik: Predrag Bojinović. Prevod sa slovenačkog: Sabina Begić

Slovenački:

Praha

Na letališče je prišel kot pravi novopečeni podjetnik tistega časa. Vijolični suknjič z rambo rameni, kravata v barvi oljnega madeža, prepeta z zlato zaponko in s plastičnim poslovnim kovčkom v roki. Pri tovrstnih kovčkih je bilo nerodno, da se je v njihovi praznini slišalo kotaljenje maličnega jabolka z domačega vrta, kar pa se za biznismena, ki se je ravnokar izbubil v svet kapitalizma in neskončnih možnosti, nikakor ni spodobilo.


Zraven njega sem izgledal kot vajenec, kar sem mentalno tudi dejansko bil. Logično, dlje in uspešneje sem hodil v šole, ki so učile nekaj popolnoma drugega in posledično sem se težje in manj uspešno prilagajal novim razmeram. Prilagoditi se, pomeni uspeti. Darwinistični izrek, ki preobraža ljudi v podgane. O takšnih rečeh sem razmišljal, rambopodjetnik pa seveda ne in to je bila njegova primerjalna prednost na poti v Prago. Let s prestopom na Dunaju. Kupovat sva šla nič manj kot ogromen stroj za obdelavo kovin in sicer od mastodontskega podjetja, ki je bilo nekakšna češka varianta Litostroja, to bi bila smiselna primerjava za domačega bralca, ki se vsaj malo spominja Titovih zavodov, ponosa industrijske revolucije na naši rodni grudi.


Taksi naju dostavi do predmestnega hotela srednje, bolj natančno nižje srednje kategorije. Rezerviral sem dvoposteljno sobo, kar se bo še isti večer izkazalo za napako. Bil sem usran, svojega direktorja in lastnika manjšega podjetja obenem, sem nagovoril v vložek, tako v pot, kot v potencialno investicijo s precej negotovim izidom. Denar je njegov, če bom zajebal, bom zajebal denar od nekoga z imenom in priimkom in to človeka, ki mi daje plačo. Izgube ne bo mogoče podružbiti, tako da mi je ta stroj kot nevidna giljotina visel nad nežnim mladeniškim vratom. Ko sva stopila v hotelčič, naju je receptor ob predaji ključev kar mimogrede povabil v nekakšen disco club v kleti hotela, s pomenljivim in nedvoumno razumljivim vabilom, ki se je glasilo nekaj kot: ima pičky.


Ko se je moj rambopodjetnik, potencialni soinvestitor tega bedastega podviga, preoblekel v nekakšen vaški casual, sva se brez odlašanja odpravila. Tisti pičky je dišal obema, drsela sva kot dva zrela tolsta lubadarja v feromonsko past brez povratka, mehanizem je navsezadnje popolnoma enak, pa še podobnost lubadarjeve glave s falično obliko je osupljiva. O, nedoumljiva pestrost stvarstva, zaradi katere nekdo verjame v kreacijo, drugi spet ne in tretji celo verjame, da je to izven našega spoznavnega dometa, vsega tega z rambom nisva razpravljala.


Disko je bil, kolikor se pač spominjam, prava češka podrtija, oguljene lesene klopi in mize, glasba, ne vem kakšna, verjetno ala Boney M, če se bralec, nevtralno po spolu, morda spominja tovrstnih napevov, na srečo ne preglasna. Nekaj ljudi sem in tja popiva, počasi in brezciljno, virus hlastanja, hitenja, uspeha in storilnosti očitno še ni osvojil vsega, vsaj v take kletne enklave še ni prodrl. Na plesišču sama poplesava ženska, ki mi je nemudoma padla v oko. V naslednjih urah se bo sprožil ta kemizem, všečnost, paritvena igra, kopulacija, Geschlechtsverkehr, kot to imenujejo germani, nato razhod, spomin, ki zamre in se zdaj v okruških sestavlja, to je vse.


Kaj lahko povem o ženski na plesišču? Najbolj smiselno je, da to kar vidim in kar bralca voayerja tudi zanima. Več v tem trenutku niti ni mogoče. Zaenkrat je samo vid. Kasneje bo vonj, hitro zatem otip in tudi okus. Veliko bodo zaznala čutila, malo od tega bo mogoče povedati. Vidim svetlolasko lepe skladne postave, lasje so ostriženi na paža, ta dekliška frizura se dobro poda mladostnemu obrazu pravilnih oblik, čeprav je mogoče razbrati, da ne gre za deklico, pa tudi ne za žensko srednjih let, ki bi se ponesrečeno pretvarjala, da je mlada. Obrazne poteze izražajo prijaznost in ljubkost, pravi stereotip nepretencioznega češkega dekleta, vseeno so tule vsled zapletenih silnic zgodovine, o katerih res ne bomo zgubljali dragocenega časa, mudi se, vseeno so tule torej v manjšem časovnem zaostanku in rambopodjetništvo jih še čaka, trka na vrata, morda bodo ramena suknjičev še malce širša in jabolka v plastičnih kovčkih še bolj nerodno glasna. Vidim majhne joškice v preprostem oprijetem puliju, to poudarja njen dekliški videz. Od pasu dalje vidim zaobljeno rit, nikakor ne debelo, s tistim pravim lokom, pravo krivuljo, bogve če jo je kdo že matematično opisal, pri vseh neumnostih, ki jih človek proučuje in analitično obdeluje, bi bilo več kot smiselno proučiti in predočiti zapis krivulje, ki opiše idealni lok samičje riti. Nadalje vidim, vse to seveda poteka bliskovito, namreč to opažanje samca pred potencialnim zaskokom, tu ni časa za razglabljanje in kolebanje, cagav fant še nikoli ni pri punci spal, kakšno sprenevedanje v poimenovanju, saj pri vsem skupaj gre pa še najmanj za spanje, torej nadalje vidim vpadljivo prekratko krilce, ki se v mesenem zibanju vrti okrog rite. To je znak pičky, tale punca ne poplesuje zgolj iz gole zdolgočasenosti postsocialistične Češke ali zato, ker bi ji bila glasba tako všeč. A poplesuje všečno, ne ceneno in ne vulgarno nastavljaško. Poplesuje zapeljivo, to je najprimernejši pridevnik za opis njenega plesa. Verjetno vidim tudi žabe, kot se bedasto imenujejo nogavice, ki se oprijeto potegnejo visoko preko bokov čez pas, tja pod popek in ko ženska odloži krilo, v njih resnično izgleda kot nekakšna žaba in bi nas vse minilo, če ne bi nemudoma slekla še teh. Zima je, zato morajo biti žabe, spominjam se jih ne. In na koncu še čevlji, da pridemo, kot se reče, od glave do peta. Čevlji niso napačni, to je vse, kar znam povedati. Na čevlje sem občutljiv, če bi bili neprimerni, bi mi gotovo ostalo v spominu in potem bi jih znal opisati. Torej o čevljih le toliko, da so skladni z vsem že videnim in tudi opisanim. To je torej videnje plesalke, plesalka je ogledana, a ne razgaljena, res pa je, da ni več daleč do golote.


Rambopodjetnik je nedolgo zatem, ko sva sedla, naročila, srebala pivo in opazovala, kar je pač kdo od naju opazoval in opazil, svoje sem vam zaupal, za Rambovo ne boste nikoli izvedeli, pomahal je Plesalki in njeni kolegici, pridita, prisedita, takoj naročil pivo zanju, velikodušnost tujcev je bila obetavna, brez oklevanja sta se nama pridružili. Plesalka je sedla k meni, Kolegica k njemu. Nekaj klepečemo, slovanski jeziki so si tako podobni, še posebej če stremijo k istemu, takrat ni težav z drobnimi vozli, z majhnimi nesporazumi, z enakimi besedami, ki pa ne pomenijo istega in tudi z vsemi drugimi zagonetkami jezika, ki še kako pridejo prav, kadar se razumeti ne želiš.


O, madona!, si pa hiter, se mi smeje Rambo, ko opazi, da sem prešel že v nekaj minutah na druga čutila. Vonjal sem Plesalkine lase in kožo, prijetni naravni vonj, vonj je pač tako prekleto pomemben, vsa druga čutila lahko zavestno relativiziraš, vonja pač ne moreš. Dišala mi je. Nato dotikanje ustnic, tipanje z jeziki, spoznavno, radovedno, obetajoče, na način, ki je dan obema. Ko rečemo, da se nekdo zna poljubljati, v resnici povemo, da se poljublja na način, ki nam ustreza. Če povzamem, zelo hitro sem se znašel v cesarstvu čutil. Vrnil sem nasmeh Rambu in ga pogledal. On in Kolegica sta izgledala nekako uradno, kot osebi, ki si nista preveč privrženi, a želita skleniti posel.


Ni trajalo dolgo, toda kaj pravzaprav pomeni dolgo ali kratko, dolge so sekunde, ko se ti mudi, dolge so minute, ko čakaš, da zatuli tovarniški zvonec ob koncu druge izmene, tega je še težje dočakati kot tistega po prvi izmeni, zvečer tema kliče k spancu in zoprn občutek uničenega dneva je grenak. Dolžina našega posedanja je vse drugačna, to je zlahka umljivo in ne potrebuje posebnih pojasnil. V najinem cesarstvu čutil čas lebdi, Rambu in Kolegici manj. Posel se bo opravil v sobi, torej pojdimo. Spotoma je na recepciji potrebno diskretno stisniti v roko nekaj kron. Koliko koruny pove Kolegica in Rambo uredi mimogrede in brez besed. Kapitalizem je tako preprost, povpraševanje, ponudba, cena, morda davek zraven, včasih pa tudi ne.


V sobi seveda pričakovana posledica moje skoposti, dve enoposteljni preprosti postelji z ostrimi robovi, postavljeni v obliki črke L. S Plesalko smeje odpleševa v kopalnico, mlada sva in gibka in vseeno nama je, ko se zapreva v majhen prostor, oblečen v bele ploščice, moj bog, kot bolnica, ob steni masiven železni radiator, ki žarči prijetno toploto v to dotrajano sterilnost. Plesalka dvigne krilce, potegne žabe in hlače naenkrat in sproščeno lula, gleda me v oči in se smejeva, ne v zadregi, temveč radostno, ne preglasno in ne potiho. Tuširava se, kaj bi drugega v prostoru, kjer ni prostora za drugo početje razen lulanja, ki je že opravljeno, miliva se in milujeva, božava in raziskujeva. Telesi sva, to nama zadostuje. Nagovarjam jo za brez kondoma, ta prekleta želja po stiku, svet tedaj že ve za aids, tolažimo se, da je to zadeva homoseksualcev in narkomanov, želja po stiku je močnejša od misli, da Plesalka bolj ali manj radostno, a zagotovo neredko takole pleše, a ne živi od plesa, to je jasno, v prihajajočem kapitalizmu je v denarnico potrebno kaj pridodati, ali gre za potrebe ali za dobrine, to je preživeto razglabljanje, in zdajle prav nepomembno, torej nagovarjam jo za brez kondoma. Skoraj se za hip zresni, zazre se mi v oči, morda oceni tveganje, pogled je zaupljiv, odpri ga in pusti na polici, zaradi Kolegice. O, zanimivo in že jo nasadim na kamnito vzburjen ud, privijava se, sede na školjki, stoje pred ogledalom, v vseh mogočih pozah, ki si jih je mogoče zamisliti v danih okoliščinah. Ko omahneva, se iz sobe sliši ritmično butanje, v enakomernem zaporedju, kot da ga povzroča nek stroj, morda ravno tak, zaradi katerega sva se z Rambom sploh znašla tu, nek mehanični tujek in ne prizor, ki ga zagledava.


Rambo kleči na postelji in od zadaj nabija v Kolegico, drži jo za lase, fuka jo kot satir, ona je nepremična in zre predse. Pomislim, da trpi, a takšno sklepanje nima prave podlage, ljudje občujejo na različne načine in različni pristopi jim ugajajo. Nenazadnje pa, v poslu bolj trpi tisti, ki prodaja in naslada gre tistemu, ki kupuje.


Počasi se začenja svetlikati, zlata Praga se bo prebudila v pusto in mrzlo megleno jutro. Najini obiskovalki se odpravljata, čarobnost noči je izpuhtela, iskanje morda pozabljenih kosov obleke. Kolegica polglasno sikne Plesalki nekaj o jugoslavcih, Ne uide mi. Morda s kupčijo ni najbolj zadovoljna, mene beseda zbode nekam v pleksus, kot žaljivka, dobro ve, vsaj morala bi vedeti, da Jugoslavije ni več. Jugoslavije ni več!, je bil velik stavek velikega Slovenca, tega ona ne more vedeti, še sami nismo dojeli njegove veličine, pozornost zgodovine pogosto usmeri reflektorje v napačne ljudi. Toda Kolegica, če bi jaz tebe oklical za Slovakinjo, pravzaprav Slovenko, kot jim rečete vi, da je babilonska zmeda jezikov popolna, to ne bi bilo prav in ne prijazno, saj ste ravnokar izvedli ločitev, le da dostojnejšo in z manj trpljenja, predvsem brez svinca in mrtvih. Pa nikakor ni čas in še manj družba, da bi razpredal takšne misli. S Plesalko se poljubljava v slovo, Kolegica priganja. In z Rambom poskusiva oddremati še kakšno urico, potem bo prišel obtolčen taksi in na letališče. Siva blokovska naselja, puste ulice, sem in tja človek s psom, meglice, mraz, zlata Praga.


Nek večer, v osamljenosti in brezdelju podstrešnega stanovanja, osamljenosti seveda ne povzroča podstrešna lokacija, temveč tisto hrepenenje duše po drugi, ali pa nevronski splet, ki brezumno išče dražljaje, ki so mu nekoč prinesli toliko ugodja. Človek kot da je ustvarjen za ugodje, v katerem na koncu izgori in ugasne in zato je za protiutež izumil odrekanje in askezo, oh, vse te stranpoti človeškega uma.


Tedaj izbrskam prepognjen listek z dolgo telefonsko številko in imenom, ogledujem pisavo, lepa ženska pisava z osebno noto, ni tista okrogla pisava srednješolk, ki jih življenje še ni imelo možnosti izklesati in one ne svoje pisave. Oglasi se starejši ženski glas, ni ne odrezav, niti prijazen, prej je mogoče reči, da nekako odsoten in brezvoljen, morda poln lastnih misli in skrbi. Jano?, takoj. Janička! O, ti si, presenečeno, v glasu mešanica radosti in vprašujoče nejevere, le kakšen je namen in smisel takšnega klica. Kolikokrat delujemo brez namena, oziroma tako, da se namena ne zavedamo in ga ne znamo razložiti, v kapitalizmu je vsako tako dejanje motnja, poraba časa in energije, odhodkovna stran. Zaljubil sem se vate, veš, oh, kako lepo, tudi jaz sem te ljubila tisto noč. Bodi dobro, ti tudi, slišala se ne bova nikoli več, kaj šele vsa ostala čutila in izmenjani dražljaji.

Tomaž Hrovat
--------------------------------------------------------------------

Srpski:

Prag

Na aerodrom je stigao kao pravi preduzetnik tog vremena. Ljubičasta jakna sa rambo ramenima, kravata u boji uljane mrlje prikačena zlatnom kopčom i sa plastičnom poslovnom aktovkom u ruci. Sa ovakvim koferčetom je moglo biti veoma neprijatno ukoliko se u njegovoj praznini začuje kotrljanje male jabuke iz domaće bašte, što jednom biznismenu koji se tek uključio u svijet kapitalizma i beskonačnih mogućnosti, nikako nije priličilo. 
Pored njega sam izgledao kao šegrt, što sam u stvari i bio. Logično, duže i uspješnije sam išao u škole koje su učile nešto sasvim drugo, pa mi je samim time bilo mnogo teže i mnogo manje uspješno prilagođavanje na nove uslove. Prilagoditi se znači uspjeti. Darvinova teorija koja od ljudi pravi pacove. Razmišljao sam o tim stvarima a Rambo-preduzetnik naravno da nije, što je bila njegova komparativna prednost na našem putu do Praga. Presjedamo u Beču. Idemo da kupimo ni manje ni više nego ogromnu mašinu za obradu metala od takođe ogromne kompanije koja je bila neka vrsta češke verzije Litostroja. Ovo bi bilo smisleno poređenje za ovdašnjeg i sadašnjeg čitaoca koji se bar malo prisjeća Titovih industrijskih zavoda, ponosa industrijske revolucije u našoj rodnoj grudi. 
Taksi nas vozi do prigradskog hotela srednje klase, tačnije niže srednje klase. Rezervisao sam dvokrevetnu sobu, što se ispostavilo kao greška iste večeri. Sjebao sam se, ubijedio sam direktora koji je istovremno i vlasnik malog preduzeća da investira, u ovaj put ali i u potencijalnu investiciju sa veoma neizvjesnim ishodom. Pare su njegove, ako zajebem sjebaću nekoga ko ima ime i prezime a to je čovjek koji mi daje platu. On se sa gubitkom neće pomiriti, ova mašina mi visi kao nevidljiva giljotina nad mojem nježnom mladenačkom vratu. Kada smo ušli u hotel, recepcioner nas je pri predaji ključeva nehajno i kao ovlaš pozvao u neku vrstu disko kluba u podrumu hotela, uz nedvosmisleno razumljivu pozivnicu koja je glasila: ima pičke.   
Kada se moj Rambo-preduzetnik, potencijalni suinvestitor ovog glupog poduhvata pretvorio u neku vrstu seoskog casual lika, bez odlaganja smo krenuli. Ta pička iz podruma nam je obojici veoma mirisala, skliznuli smo kao dva zrela debela makroa u feromonsku zamku bez povratka. Mehanizam je uostalom potpuno isti a sličnost glave makroa sa falusnim oblikom je zapanjujuća. Oooo, nedokučiva raznolikosti kreacije koja činiš da jedan vjeruje u stvaranje, drugi ne, a treći vjeruje da je izvan našeg kognitivnog dometa... o čemu svesa Rambom razgovarali nismo.
Diskoteka je bila, koliko se sjećam, prava češka rupa. Oguljeni stolovi i klupe, muzika ne znam kakva, vjerovatno nešto kao Boney M. Ako se rodno neutralni čitalac može sjetiti takvih melodija, na sreću ne previše glasna. Tu i tamo poneko i pije, polako i besciljno, virus proždrljivosti, jurnjave ka uspjehu i uspjeha kao takvoga i produktivnosti očigledno još nije sve osvojio. Bar još nije prodro u takve podrumske enklave. Žena pleše sama na plesnom podijumu, što mi je odmah zapalo za oko. U narednim satima će se pokrenuti ona hemija dopadanja, igra parenja, kopulacija, Geschlechtsverkehr kako ga Germani nazivaju, zatim razdvajanje, sjećanje koje umire i sada se sklapa u krug, to je sve. 
Šta da kažem o ženi na podijumu za igru? Najsmislenije je ono što ja vidim i ono što zanima čitaoca voajera. Više nije ni moguće u ovom trenutku. Za sada to je samo vizija. Kasnije će se javiti miris, brzo nakon toga dodir, a takođe i ukus. Mnogo toga će se osjetiti čulima, malo toga će se moći reći. Vidim prelijepu plavušu proporcionalne figure, kosa joj je ošišana na paž, mladalačkom licu pravilnih oblika pristaje ova djevojačka frizura, mada, jasno je da nije riječ o djevojci, ali nije ni sredovječna žena koja se nesrećno pretvara da je još uvijek mlada. Crte lica izražavaju ljubaznost i ljupkost, što je pravi stereotip nepretenciozne Čehinje, koje su tu zbog komplikovanih sila istorije, na koje zaista nećemo gubiti dragocjeno vrijeme, požurimo, ipak smo ovdje u malom zaostatku a rambo-preduzetništvo ih još uvijek čeka, kuca na vrata, možda će uskoro ramena na jakni biti još šira, a jabuke u plastičnim aktovkama još nezgodnije bučnije. 
Vidim male sise ispod jednostavne uske rolke, to naglašava njen djevojački izgled. Od struka nadole vidim zaobljeno dupe, nikako debelo, sa pravilnim lukom, pravilnom krivinom, bogami ako je već neko nije izmjerio matematički, sa svim glupostima koje ljudi proučavaju i analitički obrađuju, bilo bi više nego razumno proučiti i pojasniti notaciju i savršene krivine koja opisuje idealni luk ženske zadnjice.  Vidim dalje, naravno sve se ovo dešava munjevito, naime ovo je posmatranje mužjaka prije potencijalnog naskoka, nema tu vremena za debatu i kolebanje. Plahi momak nikada sa djevojkom spavati neće, kakva obmana u imenu, jer u stvari najmanje se radi o spavanju, ovo je čista kopulacija. Nadalje vidim upadljivo krilo koje se u mesnatom zamahu okreće oko guzice. Ovo je znak pičke, ova djevojka ne pleše samo iz čiste dosade postsocijalističke Češke ili samo zato što voli muziku. Ona pleše dopadljivo, ne jeftino i vulgarno u ovom okruženju. Ona pleše zavodljivo, to je najprikladniji pridjev za opisivanje njenog plesa. Vjerovatno vidim i žabe, tako se glupo nazivaju štrample koje su čvrsto navučene visoko preko kukova, preko struka, tamo ispod pupka, pa kada žena spusti suknju stvarno liči na neku žabu u njima, i svi bismo bili izgubljeni da ih nije odmah skinula. Zima je, moraju da budu žabe, ali ih ne pamtim. I na kraju cipele da se, kako kažu, vidimo od glave do pete. Cipele nisu pogrešne, to je sve što mogu da kažem. Osjetljiv sam na cipele, da su neprikladne sigurno bi ih zapamtio i onda morao da opišem. Dakle, o cipelama samo toliko da su su skladu sa svim već viđenim i takođe opisanim. Ovo je gledanje plesačice, plesačica se vidi, ali ne gola, iako, istina je da nije daleko od golotinje.
Nedugo nakon što smo sjeli, Rambo-preduzetnik je naručio i popio pivo, te je posmatrao kao i ja. Šta je ko od nas primijetio, ja sam svoje već povjerio a za Rambovu spoznaju nikada nećemo znati. Mahnuo je prema plesačici i njenim kolegama da dođu i sjednu dole sa nama. Odmah je poručio pivo i za njih, velikodušnost stranaca je obećavala, pridružili su se bez oklijevanja. Plesačica je sjela pored mene a njena koleginica pored njega. Malo ćaskamo, slovenski jezici su toliko slični, pogotovo ako teže istom onda nema problema sa čvorićima, sa malim nesporazumima, sa istim riječim koje ne znače isto i sa svim drugim zagonetkama jezika koje i dalje dobro dođu kada ne želite da se razumijete.
„O madona, brz si“, smije mi se Rambo kada primijeti da sam u roku od nekoliko minuta prešao na druga čula. Pomirisao sam plesačicinu kosu, potom kožu, prijatan prirodan miris. Miris je prokleto važan, sva druga čula možete svjesno relatizovati, ali miris ne. Ona mi je mirisala. Zatim dodirivanje usnama, pipanje jezicima, znalački, radoznalo, obećavajuće, na način koji je i jednome i drugome dat. Kada kažemo da neko umije da se ljubi, ono što zapravo govorimo je da se ljubi na način koji nama odgovara. Ukratko, vrlo brzo sam se našao u carstvu čula. Osmijehnuo sam se Rambu i pogledao ga. On i koleginica su izgledali nekako službeno, kao ljudi koji nisu previše vezani jedni za druge, ali žele da se dogovore za posao.

Nije dugo trajalo, ali šta zapravo znači dugo ili kratko, duge su sekunde kada se žuri, dugi su minuti kada čekate da fabričko zvono zazvoni na kraju druge smjene, još je teže čekati nego posle prve smjene, veče mračno zove na spavanje a mučan osjećaj upropašćenog dana gorak je. Dužina našeg gledišta je različita, ovo se lako zaboravlja i ne zahtjeva posebna objašnjenja. U našem carstvu čula vrijeme plovi, kod Ramba i kolegica malo manje. Posao će se obaviti u sobi, pa idemo. Usput, na recepciji, potrebno je diskretno stisnuti nekoliko kruna u ruku recepcionera. Kolegica kaže koliko kruna i Rambo se slaže ležerno i bez riječi. Kapitalizam je tako jednostavan, potražnja, ponuda, cijena, možda i malo poreza uz to, a ponekad i ne.


U sobi, naravno, očekivani rezultat moje škrtosti.Dva jednostavna singl kreveta sa oštrim ivicama poređana u obliku slova L. Otplešemo smijući se u kupatilo, mladi smo i gipki i nije važno kada se zatvorimo u maliprostor obložen bijelime pločicama, bože moj, kao u bolnici, masivni gvozdeni radijator uza zid zrači prijatnom toplinom uz ovu oronulu sterilnost. Plesačica skida štrample-žabei gaćice odjednom i nehajno piški gledajući me u oči.Smijemo se, ne postiđeno već radosno, ne preglasno i ne tiho. Tuširamo se, šta bismo drugo radili u prostoriji u kojoj nema mjesta ni za šta osim za mokrenje što je već učinjeno.Mazimo se i mazimo, mazimo i istražujemo. Mi smo tijela, to nam je dovoljno. Nagovaram je da idemo bez kondoma, ova prokleta želja za kontaktom, svijet tada već zna za sidu, tješimo se da je reč o homoseksualcima i narkomanima, želja za kontaktom je jača od pomisli da Plesačica manje-više radosno pleše, ali svakako ne rijetko, ali ipak ne živi od plesa, to je jasno.U budućem kapitalizmu treba nešto dodati u novčanik, da li za potrebe ili za robu, to je nepotrebna diskusija i sada sasvim nevažna, pa je nagovaram da ipak idemo bez kondoma. Skoro da se uozbilji na trenutak, pogleda me u oči, možda procijeni rizik, pogled je povjerljiv, zatvori ga i ostavi na policu, za koleginicu. O, zanimljivo, i već je stavljam na kao kamen uzbuđeni ud, uvijajući se, ona sjedi na šolji, stoji pred ogledalom, u svim mogućim pozama koje se pod datim okolnostima mogu zamisliti. Kada završimo i svršimo, kada izađemo iz omamljujuće utrnulosti, čujemo kako iz sobe dolaze ritmični udarci, u stalnom nizu, kao da ih izaziva neka mašina, možda baš ona koja je Ramba i mene uopšte dovela ovde, neki mehanički vanzemaljac, a ne prizor koji vidimo.
Rambo kleči na krevetu i sa leđa se zabija u kolegicu, drži je za kosu, jebe je kao satir, ona je nepomična i zuri ispred sebe. Pomislim da ona pati, ali takvo rezonovanje nema realnu osnovu, ljudi se osjećaju različito i različiti pristupi im prijaju. Na kraju, ali ne i najmanje važno, u poslu više pati onaj ko prodaje a zadovoljstvo ide onome ko kupuje.
Polako počinje da sviće, zlatni Prag se budi u jalovo i hladno maglovito jutro. Našegošće odlaze, čarolija noći je izbledjela, potraga za možda nekim zaboravljenim komadima odjeće. Koleginica poluglasno šapuće Plesačici nešto o Jugoslovenima. Ne promiče mi to. Možda i nije najzadovoljnija kupovinom, riječ me bode negde u pleksusu, kao uvreda, ona to dobro zna, bar treba da zna da Jugoslavije više nema. Jugoslavija je nestala! 
Postoji jedna sjajna izreka jednog velikog Slovenca, ona to naravno ne može znati a mi sami još nismo shvatili njegovu veličinu i veličinu ove izreke: „Pažnja istorije često usmjerava reflektore na pogrešne ljude“. Ali koleginice, ako bih vas nazvao Slovakinjom, zapravo Slovenkom, kako ih vi zovete, onda bi vavilonska zbrka jezika bila potpuna, to ne bi bilo u redu i ne baš ljubazno i ne baš pristojno jer ste se upravo razveli, samo dostojanstvenije i sa manje patnje, posebno bez olova i mrtvih. Ali, ovo nikako nije vrijeme, a još manje mjesto da se odaju takve misli. Plesačica i ja se ljubimo za zbogom, koleginicaje požuruje. Rambo i ja pokušavamo da odspavamo još sat vremena, onda će doći izlupani taksi da nas vozi na aerodrom. Sivi blokovi, puste ulice, tu i tamo čovjek sa psom, magla, hladan zlatni Prag.
Jedne večeri, u samoći i besposlici stana u potkrovlju, usamljenost naravno nije uzrokovana lokacijom potkrovlja već onom čežnjom duše za drugim, ili neuronskom mrežom koja bezumno traga za nadražajima koji su joj nekada donosili toliko zadovoljstva. Čovjek kao da je stvoren za uživanje, igru u kojoj na kraju izgara i izumire, pa je izmislio odricanje i podvižništvo kao protivtežu svim ovim zaobilaznicama ljudskog uma.
Tada pronađem presavijeni papir sa dugačkim telefonskim brojem i imenom, gledam u rukopis, prelijepi ženski rukopis sa ličnim pečatom, a ne okrugli rukopis srednjoškolke koju život još nije imao priliku da oblikuje, pa zato i nema svoj lični pečat u rukopisu. Iz slušalice je progovorio glas starije žene, nije bio ni povučen ni prijateljski, prije bi se moglo reći da je bio nekako odsutan i bezvoljan, možda pun svojih misli i briga. „Jano?,odmah. Janička!“„Oh, ti si“, iznenađeno, u glasu je mješavina radosti i upitne nevjerice.Šta može da bude svrha i smisao takvog poziva? Koliko puta djelujemo bez svrhe, ili na način da nismo svjesni svrhe i ne znamo da je objasnimo.U kapitalizmu je svaka takva radnja smetnja, gubljenje vremena i energije, trošak.
„Zaljubio sam se u tebe Jano, znaš...“„O kako lijepo, i ja sam tebe voljela te noći, budi mi dobro...“ „I ti...“„Jer nikada se više nećemo čuti ni vidjeti... a kamoli razmijeniti sve one osjećaje i stimulanse“

Tomaž Hrovat
(sa slovenačkog prevela Sabina Begić, tekst uredio Predrag Bojinović)