Odlomak iz knjige Jelene Dedeić #evonaprimerja #1

Kad su se stvari primirile, neko vreme smo ćutale. Veštica se vratila u kuhinju da ljušti kelerabu, a ja sam stavila naočare i po internetu tražila prevoz dostojan jedne boginje. Zakazala sam selidbu klavira za sutradan u dvanaest.

Ujutru je ispraznila frižider dok sam ja još spavala. Oribala je čak i reckavu gumu na obodu obodina. Ceo stan je mirisao na varikinu i bazen. Na stolu me je čekalo celo-parče-belog-nemasnog-sira za doručak. Stavila je i listić peršuna na vrh! Listić peršuna?! Da ukrasi sirac! Zamahnula sam da je gađam njime, ali sam se obuzdala da mi ne pokvari raspoloženje iščekivanja gurmanluka. Čitavo prepodne je guglala i telefonirala tražeći nove lekare, barijatrijske klinike, privatna sanitetska i ambulantna vozila, medicinske pratnje, svima je ponavljala jednu te istu priču: pedeset dve godine, ženska osoba, plus-sajz, od struka nadole nepokretna, od struka nagore tvrdoglava, bla, bla, a mene je ispred zgrade već čekao lakej u bundevinoj kočiji. ​

Očešljala sam šarenu kosu, navukla sako sa zlatnim dugmadima i tigar torbicu. Sako mi je pukao na leđima po šavu i rasparao se celom dužinom da mi pomogne da ga obučem. I tkanina mi se pokoravala. Provozala sam se na Oliveru pored Verice. Mlatila je nekim doktorima o emocionalnom prejedanju kao ozbiljnom problemu današnjice. Nije ni primetila kad sam izašla. 

Ispred zgrade su tačno u podne stigli momci iz Pianino transa. Zamišljala sam njihove bele, dugačke prste na mojoj koži. Zoe je gurala Olivera, pratila me u stopu, divna moja devojčica.
„Dobar dan, gospođo, vi ste naručili selidbu? Gde je klavir, kuda ga vozimo?”, pitao je vozač u majici s pečatima znoja ispod miške. Pored njega je stajao grmalj u radnom odelu na tregere, gledao je u gazdu i izvršavao naredbe. Nisu imali bele prste. 

Rekla sam da sam ja klavir, da moraju pažljivo sa mnom da me ne slupaju i da požure, idemo na Sajam na lovačke specijalitete. Zbunjeno su me gledali, očekivali od Zoe neko objašnjenje, ona je klimnula glavom potvrdivši moje reči. 

„Gospođo, nemojte se šaliti s nama, imamo posla. Klavire prosečne težine iznosimo polako u delovima, a vas ne možemo da rastavimo”, pokušao je da se našali.
​
Rekla sam da ja nisam prosečan klavir, nego koncertni. Petrof. I da ne verujem da imaju baš previše klavira da sele ovih dana. I da prestanu s iščuđavanjem nego da požure, dobro ću ih platiti, a ako stignem čitava i ako me večeras vrate kući, počastiću ih i gulašem u lepinji.
Još su malo gunđali kako je u kamionu mračno i da će mi se kolica kotrljati po unutrašnjosti, a oni ne mogu da me privežu kao što bi privezali Petrof, ali kad sam im ćušnula kintu u onaj kombinezon, nisu više ništa pitali, spustili su navoznu rampu poput tobogana, pogurali Olivera i mene u zadnji deo kamiona i za pola sata smo bili ispred Hale 4.

Jelena Dedeić