Od sjaja do očaja

Dolazim iznenada — kao vihor.
Preuzimam ulogu romantičnog junaka filma, u kome traka savršeno fercera vrteći točak sudbine.
U blistavim danima gradim svet od mogućnosti.
Reči se rasipaju, pogledi gore, telo struji.
Postavljam te na pijedestal.
Dodirujem dovoljno da te vežem.
Zavodim obećanjima više nego što bih hteo.
I dok ti misliš da rastemo, ja lebdim nošen tvojom energijom.
A onda… U zenitu želje, izmičem ti tlo pod nogama.
Zbunjena, toneš u sopstvenu krivicu. 
Pitanja se nižu, jasnoća izmiče, i sve što želiš je mir.
Tu izranja moj nemir. Prostor se sužava, misli kovitlaju, a zanos postaje ogledalo. U njemu vidim strah od onoga što sam stvorio.
Ti misliš da je faza.
Ja znam da je beg.
Odlazim iznenada — kao dim.
Pitanja ostaju bez odgovora.
I dok sjaj klizi u očaj,
nastupa tišina — duga i neumitna.

​Tereza Palikuća