Novi život

Otvaram oči. Navala svetlosti čašćava me istog trena reskim bolom. Smanjujem čulne stimuluse na 30%. Istovremeno izoštravam sliku. Ležim pod nagibom, na kosini. Šta je ono što vidim? Uskovitlanu peščanu sredinu boje sepije. Vrtlog u mrtvilu. Zar smo ovde došli da stvorimo novi život?
Pažljivo okrećem glavu. Čini se da je moj egzoskelet dobrim delom sačuvan. To su ohrabrujuće vesti. Desno od mene vidim ostatke sletne kapsule. Pokušavam da je dozovem ali radio-komunikacije su mrtve. Oluja koja divlja oko mene očigledno ometa bilo kakav prenos, čak i na malim razdaljinama.
To nisu dobre vesti.
Ipak, iz jedne od nepozvanih podrutina javlja mi se signal. Nada! Nada da je sve u redu. Ako sam ja uspeo da sletim zasigurno je uspeo i neko drugi? 
Nada?!
Nisam smeo da dozvolim sebi takve misli. Nada je mogla biti varljiva, naterati me da donesem pogrešne odluke. Zbog šoka koje je pretrpelo moje kiberorgansko telo desilo se to da su ostaci homosapijenske iracionalnosti izronili na površinu. 
Mora da je to u pitanju, da.
Ja ih žustro guram nazad, u glib neaktivnog. Raniji ljudi, naši preci, niže podrtutine nazivali su nesvesnim. Ali mi, Ljudi novog doba, znamo bolje. Svest je samo iluzija, preplet signala. Kontrolisani tok elektrona. Baš kao i sve ostalo. Baš kao i ono "nesvesno".
Pre nego što se usudim da ustanem, moram pokrenuti sekvencu za kalibraciju autoimunog sistema i elektro-metabolizma. 
U tom trenutku pali se alarm! Odelo! Odelo je pokvareno! Udar o površinu ove planete doveo je do penetracije stranog predmeta u vodove pozadi mojih leđa. Gubim kiseonik! Imam još pola sata vazduha i života. 
To je rđava vest.
Strah. 
Još jedna neprizvana navala nižih osećanja! Ne, tako dalje neće moći.
Smi se. Smiri se. Diši. 
Ali baš u tome leži problem. Sve teže dišem.
Pretražujem kapsulu. U njoj nema rezervnih tankova sa kiseonikom. Uzimam komplet za uspostavljanje života. Kofer semena života. Ono najvrednije što smo poneli sa umiruće planete.
Postavljam štopericu. Još ravno 29 minuta i trideset sekundi do kraja. Do moje smrti. Krećem. 

*    *    *
Oprema će me usporavati. Ali moram je poneti. To je svesna žrtva. Nije na meni da preživim. Moja misija je da zasadim seme života na Trapistu-1d. Da bi to uradio moram da pronađem ostale.
Shvatam da postoji tek mala šansa da ću pronaći bilo šta ili bilo koga u tom peščanom svetu entropije. Još pet članova misije uspelo je da uđe u svoje kapsule. Svako je poneo nešto vredno. Između ostalih i kapetan. 
Telom mi tada prostruri nova plima neželjenih impulsa. 
Tuga?
 Danas nisam sasvim svoj. Da sam na brodu bio bih žestoko ukoren. Verovatno i kažnjen. 
Krećem. Trudim se da trošim što manje kiseonika. To je teško jer nosim tovar. Da li da ga ostavim? Vreli udar samokorekcije ukočio mi je mišiće.
Nije na tebi da preživiš. Tvoje je da zasadiš seme života.
Ne hodam duže od deset minuta kada začujem pištanje navigavionog uređaja. Neko se vratio na mrežu! Na nestalnoj mapi koja se postepeno gradi sa unutrašnje strane vizira vidim nekoliko tačkica. Uključujem audio kanal.
„Upomoć… aaaaaaah!"
„Alekse, da li… kšššš… molim te, neeee!"
„Kššš… upom….boli, ja… kššš…"
Moji drugovi, saputnici, vrište, dozivaju pomoć. Ne samo to. Tačkice se gase, jedna po jedna. Da li će iko preživeti naše prinudno sletanje?, pitam se.
Javljanje njihovih koordinata sada mi međutim daje, kakav-takav, izbor. Moram pažljivo odlučiti kuda ću krenuti.
Neki od njih imaju dodatne rezerve kiseonika. Kod malog broja preživelih, tih nestalno trepćućih tačkica, proveravam dodatne informacije. I zaista, subjekt br.5 (znam da je to Orson, agrotehničar trećeg nivoa) ima gotovo pun cilindar na svojim leđima! Njegove rezerve spasonosnog gasa biće dovoljne za sledećih pet časova!
Tada vidim još nešto. Iznenada mi se steže u grudima od navale uzbuđenja. 
Novih emocija? 
Signal potiče od kapetana našeg broda, vođe naše misije. Živa je! Dodatne informacije sa njenog biotelemetra govore mi da je ozbiljno povređena. Njeni kibernetski sistemi su sprženi. Vidim još nešto. Kapetan sa sobom nosi modul za proveru održivosti života. Zovemo ga "test trudnoće planete". Moj komplet za uspostavljanje života ne može raditi bez njega. Ta dva uređaja su komplementarna. Oprema koju nosim ima moć da začne život. Njena određuje najpovoljniju lokaciju gde se to može desiti. Bez njenog modula moj je beskoristan.
“Anđela, da li si u redu?", pitam je dahtavo.
"Alekse. Živ si." To je ravna konstatacija. Zar mogu očekivati nešto drugo?
"Slušaj, dolazim po tebe. Imam opremu kojom ću srediti tvoje implante, prespojiti spržena kola. Biće sve u redu, videćeš!"
"Ne! Ne dolazi! Moraš ići prema zalihama kiseonika. To je racionalno rešenje. Pravi izbor."
"Anđela ja…"
"To je naređenje!"
Zna da moram poslušati. Naš kiberorganski spoj napravljen je tako da se naređenje dobijeno od nadređenog prevodi u moždani impuls koji šalje instrukcije mišićima na izvršenje. Moram poslušati. 
Zašto onda to ne činim?
Padam na kolena. U mom organizmu besni oluja. Koji aspekt moga bića će prevladati? Kibernetski ili organski? Sintetički ili fiziološki?
Dopuštam potisnutoj arhaičnoj podrutini da izbije na površinu uz provalu strašne boli. Brana je srušena; plima zaboravljenih impulsa zagušuje mi čula i um. 
Da li je Anđela ikad posumnjala šta osećam prema njoj? Da li zna koliko mi znači?
„Alekse, podrutina hijerarhije prikazuje grešku. Ne mogu ti izdavati komande. Da li je sve u redu?“, pita hladno.
Gasim kom uređaj. Proveravam štopericu. Ostaje mi svega sedamnaest minuta! Da li će to biti dovoljno?

*    *    *
Nastavljam žustro, gonjen panikom. Probijam se kroz peščanu oluju vođen čistim osećanjima.
Četiri minuta i četrdeset pet sekundi pre isticanja poslednjeg molekula kiseonika iz rezerve ugledam njeno poleglo telo, dopola uronjeno u pesak.
Mogu da je čujem, ovog puta neposredno, svojim ušima.
Prekoreva me i besni.
“Šta si to učinio?! Prekršio si naređenje! To je čin izdaje!”
"Ššš sada. Tu sam. To se više ne može promeniti."
Pogled na njeno izmučeno bledo lice ispod višeslojne polikacige zaboli me do samog središta bića.
Sledeća 2 minuta i 13 sekundi koristim da sredim njenu ugrađenu kibertroniku. Dok vršim prepravke steže me rukom preko izolacionog odela izmučena tako običnim ljudskim strahom. Strahom i nadom.
“Alekse, šta nam je učinila ova planeta?”, drhti.
“Nije kriva planeta. To smo mi. To smo oduvek bili mi.”
“Ponovo osećam prste na nogama!”, kliče.
"Gotovo je. Trebalo bi da si u redu. Preživećeš. Barem još neko vreme."
"Da, ali ti nećeš." Ostalo mi je još manje od minute. To znamo oboje.
"Nije važno. Dovoljno mi je što sam te video. Dotakao. Ovaj poslednji put."
"Alekse, ja…" Gleda me uplašeno, ranjivo. Konačno shvata! „Možemo podeliti moje zalihe!“
"Ššš. Ne troši reči. Kod tebe je modul za proveru života. Iskoristi ga. Pronađi mesto. Naš novi raj. Novi dom."
Gubim svest u mahovima. Poželim iznenada da skinem kacigu. Ionako više nije važno.
Kapetan Anđela Stokli uključuje glomazni uređaj zlokobnog izgleda.
Još dvadeset sekundi. Hvata me iznenada za ruke. Svojim vizirom dodiruje moj. To je najintimniji čin u mom životu. Vrele suze slivaju joj se niz obraze. 
"Alekse, u nekom drugom životu…"
Deset, devet, osam…
Uređaj za proveru života pišti radosnom frekvencijom.
Na njenom viziru izlaze rezultati preliminarne provere. Prebacuje ih na zajednički kanal.
To je čudo. Kojim drugim rečima ga mogu opisati? Sastav atmosfere pronađene planete gotovo je identičan zemaljskoj, sa izuzetkom nešto većeg udela azota i značajnih tragova ugljen dioksida! Uz pasivne prečišćivače možemo udisati vazduh Trapista!
Tri, dva, jedan… poslednjim ostacima svesti čujem sam jedno: klik.
Skida mi kacigu. Zatim i svoju.
Padam na zemlju i panično udišem. Gušim se, umirem, nestajem u ništavilu boje sepije.
A tada, novi nalet života stiže do mojih pluća, krvi, do mozga. Do svesti. 
Kiseonik je oduvek značio život, predstavljao njegov preduslov koliko i simbol. Tako je za vrstu kojoj pripadam. Jer ja sam čovek; koliko god kibertronike ugradili u mene, ugradili u nas, ostajemo u svojoj suštini ljudi. Kiseonikom pokretana bića koja žive za ljubav.
Živ sam. Živi smo. Plačemo od sreće, nespretno se grlimo. Konačno. Posle toliko vremena  potisnute čežnje.
Oluja prestaje. Pred nama se otvara nebo novog sveta. Možemo da vidimo kilometrima unaokolo. Nalazimo se na vrhu platoa. U daljini vidimo ostale. Svi su mrtvi i beživotni. Boje sepije. 
Svi, osim jednog. 
Njegov vrh je zelene boje. U čitavom kosmosu zeleno je boja života. Zeleno je boja kiseonika i nade. Tako je bilo od pamtiveka, na ovoj i svim drugim planetama.
Smejemo se. Ja prilazim sa željom da je poljubim.
Okreće se ka meni i kaže mi: “Hajde da začnemo novi život.”

Nenad Mitrović