Neobičan događaj

Svi smo bili svedoci neobičnog događaja koji se odigrao 24. aprila ove godine. Naš grad ne pamti da se ikada u njemu dogodilo nešto ovako neobično, stoga je redakcija uzela na sebe veliku odgovornost da podrobno ispita sve okolnosti koje su bile u bliskoj vezi sa ovim slučajem.
Naravno, svima je poznato šta se to desilo u našem gradu, ali nije zgoreg još jednom ponoviti šta se zbilo 24. aprila, datuma koji će stanovnici D. još dugo pamtiti - jedan nepoznati mladić rano je trčao ulicama grada, neobično se ponašao, da bi na kraju život okončao u reci H. Po svemu sudeći, reč je o nesrećnom slučaju, a ne o samoubistvy, kako se isprva pretpostavljalo. Članovi redakcije uspeli su da pronađu gospodina koji je bio svedok celog događaja, a on je rado pristao da nam rasvetli sve nejasne pojedinosti, uz skromni zahtev da njegovo ime damo u inicijalima (mada i tu već možemo da zaključimo o kome je reč). Ovde ćemo, dakle, dati celu ispovest našeg lokalnog junaka, koju čak nismo morali ni da korigujemo.
Gospodin Ž. Ć. naglasio je da još pre svanuća ugledao glavnog aktera ovog događaja kako munjevito trči mračnim ulicama, „kao bez duše,“ kako kaže ovaj uvaženi gospodin. Dalje ističe: „Ludak je trčao sumanuto ulicama. Njegovo ponašanje bilo mi je dosta sumnjivo, pa sam, prirodno, i ja pojurio za njim, ali sam se trudio da me ne vidi. Nije mi delovao čisto, pa nisam želeo da mu baš ja padnem šaka, ali nisam hteo ni da stvar u potpunosti prepustim slučaju, jer ko zna na koga se taj manijak namerio. Poneo sam se vrlo hrabro, jer sam na kocku stavio sopstveni život zarad bezbednosti našega grada!“ 
I članovi redakcije odaju priznanje hrabrom gospodinu Ć.
Ž. Hrabri, možemo ga slobodno od sad ovako imenovati, dalje kaže: „Posle maratona, on je seo ispod jednog drveta. Neobičan izbor, ali otkud ja znam šta je jednom ludaku u glavi. I tako je on sedeo i gledao u nebo. Nije se neko vreme micao, a ja sam sve vreme, iz obližnjeg žbuna,  budno pratio šta se zbiva. Moja pretpostavka je da je čekao izlazak sunca, jer čim je sunce izašlo, on se smračio, ustao i krenuo nekud. Nastavio sam da ga pratim, lutao je bar sat vremena da bi konačno došao do centra grada. Tu sam se već uplašio za prolaznike, i zažalio što nisam imao neko oružje kod sebe, jer sam ovako bio nemoćan da išta preduzmem. Jedino sam mogao da nastavim da idem za njim i da se nadam da neće uraditi nešto nepromišljeno. I on je hodao, i hodao, i hodao, a ja sam se već bio prilično umorio od cele ove potere. Kad je zašao među ljude, počeo je još čudnije da se ponaša. Ugledne naše građane gledao je rasrđeno, gnevno, mislio sam da će početi nekom satarom da vitla. Išao je ulicom i besno ispuštao neke neartikulisane zvuke kao prava životinja. Onda je  počeo da šutira neke slatke mačiće koji su mu se igrali oko nogu. Sramota! A onda je tek učinio nešto skaradno, svi su građani to videli – poljubio je ruku prljavoj staroj prodavačici cveća. Grozno! A onda se nekud izgubio. Dugo sam ga tražio, iako sam bio veoma umoran, da bih ga konačno našao na mostu. Mogao sam da vidim da je iz nekog razloga bio ludački srećan, ako se to može uopšte tako reći. Jeste, on je skakao od radosti, buljio u vodu i toliko se nagnuo preko ograde da se okliznuo i udario glavom u metalnu konstrukciju mosta. Upao je u reku H., a ja sam pojurio da mu pomognem, ali on je bio na mestu mrtav. Voda oko njega bila je ljubičasta.“   
Ž. Hrabri pokazao se kao plemeniti naš građanin i članovi redakcije ovim člankom apeluju na vlast da mu se dodeli orden, jer je svoju bezbednost ugrozio zarad ostalih građana.  
Uvaženi Ž. Ć. još je dodao: „Žao mi je što nisam došao na vreme da ga spasem, jer bismo onda mogli da ga smestimo u našu uglednu psihijatrijsku ustanovu i izmislimo možda nešto novo, hoću reći, da možda doprinesemo, kao grad, razvoju psihologije, ili neke druge nauke.“ Plemenito od gospodina Hrabrog, što se još zalaže i za razvoj nauke.
Identitet ovog mladića je, nažalost, i dalje nepoznat, ali mi ćemo se svojski potruditi da saznamo još nešto o ovome čoveku koji je uspeo da poremeti mir našeg malenog grada, jer će se o ovom neobičnom događaju još dugo, dugo pričati.


„Ljudi me smatraju ludakom; ipak, pitanje
da li ludilo jeste ili nije najuzvišeniji 
razum i dalje ostaje nerazjašnjeno; zar ono
najslavnije, ono najdublje ne izrasta iz 
bolesnog uma – iz večne promenljivosti
uzvišenog uma na račun onog prosečnog.“
​
Eleonora, Edgar Alan Po

Sat se oglasio. Pogledao sam kroz prozor. Mogao sam da odahnem, bio je još mrak. Najednom, pomislio sam da se ipak nisam dovoljno rano probudio, pa sam brzo navukao nešto na sebe i izleteo iz stana. Morao sam da trčim, jer nisam želeo da zakasnim. Kada sam konačno stigao, malo sam se smirio i seo ispod mog drveta i pripremio se za početak. Nebo je polako počelo da se vedri, a ja sam čekao. Na istoku su se pojavila dva zelena sunca. Osvanuo je još jedan zeleni dan. Bio sam razočaran.
Ustao sam i pošao dalje. Besciljno sam lutao ulicama, i dalje je sve izgledalo drugačije. Pored mene su se gurali ljudi, koji su imali jabuke umesto lica. Svi su izgledali isto, nekako robotizovano, kao da to i nisu ljudi. Nisam ih se više bojao, kao ranije, sada sam mogao da osetim samo razočaranje, jer ovde više nema mesta za mene. Neke crne mačke sa svetlećim pogledom skupljale su se kao lešinari oko mene, zaobišao sam ih i nastavio nemo da lutam.
Išao sam, posmatrao prolaznike, željan nekog čovekolikog obličja, kada sam naišao na prelepu devojku plamene kose koja se smešila i bacala latice ruža svud unaokolo. Niko je nije primećivao, svi su se mehanički kretali nekom rutom koju im je neko usadio u kašasti mozak. Ona je stajala, svetlela u onom sivilu, i morao sam da priđem i da joj poljubim ruku. Očekivano je bila iznenađena, ali nije prestala da se osmehuje. 
Moje su oči sve drugačije videle, bio sam svestan toga, i moj svet je bio drugačiji, ali nisam verovao da bi neka šaka lekova mogla da učini stvari boljima, i nisam želeo da i ja budem neki robot, pa sam svesno izabrao da u tom svetu ostanem sam.  
Lutao sam dalje i došao do jednog mosta. Nije mi delovao preteće pa sam rešio da pređem preko njega. Kada sam bacio pogled na vodu, bila je plava i to me je iznenadilo. Prišao sam bliže i učinilo mi se da u vodi vidim svoj odraz. Trgnuo sam se, u neverici protrljao  oči, i da, ja sam zaista konačno video svoj lik u vodi. Video sam sebe u svom tom plavetnilu i bio sam neizmerno srećan. Naginjao sam se preko ograde, i dalje u neverici...
 ..........................................................................................................................
Oko njega se crvenela voda.  

Biljana Kiš