Kratka priča o histeriji

Ja sam oduvek bio... Eto tako... Plavokosi, kratko ošišišani ken bez neke posebne lepote. Oštra jezičina mi je bila najbolja vrlina... To... I možda trepavice. Uvek sam bio flegmatičan, stvari prihvatao prizemno, bio sam najzabavniji u društvu... Da... Lažna skromnost mi baš ne ide od ruke...
Mada to sa drištvom i prijateljima. To je najveća obmana u istoriji svih obmana. Brak je možda na istom stepeniku. Ali neću se ženiti. Moju bi ženu nakon tri dana braka našli istranžiranu u zamrzivaču. Inače sam protiv nasilja nad ženama. Ono što je stvarno problem je žulj koji sa vremena na vreme pukne i onda totalno oglupim, postanem koleričan i mislim da ni sam ne znam na šta sam sve sposoban. Moje prijatelje su upozoravali, šta će ti on, on je lud. Najpre ih nisu slušali. Voleli su me. Ili su voleli da mi se smeju ili da me žale. Čujem ih u snovima kako se podsmevaju. Mislio sam da su mi oni sve i da sam ja njima sve. Molio sam se Bogu da ne ostanem bez tih ljudi. Kako sam bio samo glup. Vrede u mom životu manje nego lepinja, za koju nemam novca. Ali ako je kupim pojedem je i onda je iserem. Tako bi trebalo i sa tim prijateljima. Oni su govna. Navešću neka. Nevina kurva Mirela, koja je svoju čednost i ljupkost nosila kao barjak. A sad eno je, ne zna da li će ostati oženjenim ili sa dvojicom. Zavisi od destinacije koju joj ponude na globusu. Matora pička Olivera. Sve je mogla da reši svakom u životu, ali radije nije birala to... Volela je nobles više od svega, da sasluša svačiju muku, da se pretvara kako joj je stalo, a da u sebi misli „Napati se još malo pa idi kući, zasitila sam se“. Kopile onog pevača koji je postao pevač i hvali se kako ide na tezge sa Cecom. Verujem da bi ga radije ubila nego slušala u svojim pratećim vokalima.
Nekada smo bili kao kapetani jednog broda koji ne napuštaju svoj brod ni kad tone. Šteta što to izgovara svaki kapetan kada mu lađa još plovi. Ona inkvizitorsko čvabalo od mog šefa koji mi je govorio da molitvom smirim histeriju. A onda ode u crkvu i gleda u ženu koja ga podseća na neku pornićarku.
Ljudi su čudovišta.
Ti ljudi, bezobrazni kučkini sinovi, koji su me se odrekli jer kruže priče po gradu. Priče koje su naravno oni izmislili, izmameći iz mene potrebu da im se ispovedim.
Pandur koji mi je pisao kaznu za pola grama ničega. I zbog tog pandura ne mogu da se zaposlim. Sećam se kada me je skinuo golog ispred kafića gde su me svi snimali, da mi još jednom gurne ruku u gaće. Ti pandurčići. Više su me puta izvatali nego rođena devojka. Još jedna kurva koja me prevarila sa najboljim drugom. Bacio sam im crnu magiju. Znam to da radim. Nije im bilo lepo od tada. A pandur koji me je napipao uzduž i popreko se osećao moćno. Ne zato što je vršio svoju građansku dužnost. Uživao je u tome. Hranio se da me ponižava, plaši i vređa. Osećao se moćno. Pitam se, oseća li se moćno sad, kad sam mu smestio ono što ni jedan normalan čovek nikome ne bi smestio. A nekad mi je i on bio drug.
Tako kada dođe Božić zamišljam kako kitim jelku sa njihovim veštačkim vilicama, odsečenim ušima, a na vrhu jelke... Ne želite da znate šta bih sve stavio.
Posle izvesnog vremena počinješ i da zaboravljaš  zašto i kad su serije nesrećnih događaja uopšte i počele. Empatija više nije važna, naše uspomene nisu važne, važno je samo ono što nas je koštalo budućnosti. Niko od nas ništa od toga nije zaslužio, ali kad bismo razmišljali ko šta zaslužuje, čitav život bismo proveli žaleći sve i svakoga na ovom svetu.
Laži mogu kupiti večnosti.

Od autora romana „Mesto mleka pilula“ i „Neveste hleb ne mese“
Miloš Toma