Gooble Gobble One of Us We Accept Her One of Us One of US

Čipka oko grudi ju je stezala. Pristala je da uzme venčanicu na kojoj je insistirala njegova mama. Mislila je da je tako lakše. Jedan dan, jedna haljina. Ako se trezveno gleda. Nije važno. Ona je sebe za svoje venčanje,  zamišljala u mini modelu šampanj boje. Ukras u kosi bi se svodio na cvet, nemarno okačen u punđu koja bi imala ležeran izgled. Međutim, Miroslavljevoj mami, Dragoslavi, neobično je bilo stalo da haljina bude raskošna, balska, bela. Jer devojka se udaje u belom. I haljinu kupuje buduća svekrva. A kad je kupuje, onda je i bira. Izgleda. 

Kada su počele pripreme za venčanje rekla je sebi: „Nije važno.“

Ionako se nije prepoznala u ogledalu na poslednjoj probi. A fotografije sa venčanja nije planirala da gleda. Sva ova fešta je za roditelje. Njegove roditelje. Njeni ništa nisu rekli. Mama ju je zagrlila. Jako. Ćale u prvom trenutku i nije razumeo da se njegova devojčica udaje. Ćerka jedinice. Razumela ga je, i sama se borila da shvati da je udaja prelaz u drugu etapu života. Za sebe, ako i za njega, ona je bila devojčica. Njena Vera se bolje držala. Ponavljala je mužu: „Naša ćerka se udaje. Nemoj, molim te, sad još i ti da joj otežavaš. Budi raspoložen. Nasmejan. Ona se udaje.“ Nije lako svariti sve te reči. Njih dvoje ni na čemu nisu insistirali. Nisu se mešali. Rekli su joj da se ne opterećuje pozivanjem rođaka i kućnih prijatelja. Čak ni najbližih. Uveravali su je da ne mora o tome da brine. Oni će posle zvaničnog venčanja sve okupiti na slavlju kod kuće. Za ovaj zvanični deo, trebalo je samo da izaberu poklon i dođu. Kao gosti. Počasni svedoci njene ceremonije. Tako su i uradili. Bila im je zahvalna na tome. Što nije bilo još i njihovih očekivanja. 

Sedi za stolom u sredini. Iako je svi gledaju u nju, ima osećaj da je nevidljiva. Kao da je venčanica maskira i briše. Još nekoliko sat. Može ona to da izdrži.  Sve je sada iza nje. Bili su kod matičara. Čak i kod sveštenika. Mada nijedno od njih dvoje nije vernik. Obećala je sebi da kad se vrate u Beograd da će otići da pogleda Freaks. Gledala ga je već jednom kad je RTS imao seriju starih filmova sredom. Još onda je shvatila da je to film za bioskopsku salu, ne ekran. Međutim, uvek je imala nešto preče. A i Freaks nisu film koji je često na repertoaru. Sada joj je izvesnost da će uspeti da ode ulivala dozu utehe da će povratiti kontrolu nad sopstvenim životom. Videla je da se daje u Kinoteci. I Miroslav će hteti. Sigurno. Na repertoaru je prve dve nedelje septembra. Projekcija u 20h. Imaju vremena da se organizuju. 

Ne može ova noć večno da traje. I ovo što zovu slavlje biće iza nje. Ako se ne unosi previše u značenje rituala, ostaju samo pokreti. Pred ulazak u salu, posle crkve, stavili su joj u ruke dečaka. Jedan od Miroslavljevih sestrića.  Ima možda tri godine ili četiri. I rekli da ga podigne visoko iznad. Da prvo bude muško. Uradila je kako su tražili. U jednom trenutke se okrenula kad je osetila da joj neko vuče kraj haljine. Bio je to drugi dečak istih godina. Mogla je u tom kratkom trenutku gungule kojoj je bila izložena da primeti da ima Daunov sindrom. Majka ga je uzela. Da ne smeta. Mogla je i njega da podigne. Miroslavljeva baba je izgovorila, kao nemarno, ali da svi čuju: „Dete sa problemima se ne dovodi na slavlja, trebalo je da gakod kuće.“ Nije imala vremena da odreaguje. Dete koje joj je bilo u rukama imalo je svetlo plave oči i bilo obučeno u mornarsko odelo. Ličio joj je na razglednicu. Bio je savršen. Smeh mu se brzo pretvorio u plač. Ipak se nalazio u rukama nepoznate žene. Sigurno je da je mogao da oseti njenu uznemirenost i zbunjenost. Čula je tapšanje oko sebe i viku kroz smeh: „“Biće muško! Da bude muško! Da se kuća napuni!“ Delovalo joj je da su zadovoljni što je uradila ono što se od nje tražilo. 

Ponovila je sebi: „ To je samo jedan dan.“

I dalje sedi na svom mestu. Jer to se od nje očekuje. Prilazi joj svekrva. Nije više buduća. Sad je. Pa na dalje. Nežno joj povlači bretelu, dovoljno široku, uz rečenicu: „Da se ne vidi ta grozna tetovaža. Ovako je lepše.“ Toplo se osmehuje, grli joj ramena i ljubi kosu. Trenutak zbližavanja se prekida. Još jedan od gostiju koga nikada pre ovoga nije videla prilazi stolu. Muškarac srednjih godina. Elegantno obučen. Od umora u prvom trenutku nije zapazila da nema desnu ruku. Izraz njegovog lica je pokazivao da zna da nije red da se pruži leva ruka. Ona mu je stisnula šaku sa obe svoje. Bilo joj je dirljivo što je došao da se upozna. Pita je kako se drži. Prvo pitanja upućeno njoj o njoj. Našla je trenutak oduška. U tom jednostavnom: „Kako si?“ Nije se zadržavao. Razmenili su nekoliko rečenica i osmeha. Čim se udaljio, svekrva koja je stajala pored kao da je od ovog dana postala njen čuvar, rekla je u pola glasa: „Branko je namerno skinuo sako da slučajno nekom ne ostane nejasno da nema ruku. Strašno je šta mu se desilo. Ne kažem. Ali može nekad da se potrudi da malo sakrije. A ovako kao da viče - ja sam bogalj, gledajte me. Ako mene pitaš, to je gotovo nepristojno.“ 
Avgust je i nesnosno je vruće. Izgovorila je u sebi opet: „Ovo je samo jedan dan.“
Vrućina je rastezala vreme. Sala je bila zagušljiva. Ona je pratila šta joj se govori da je potrebno da uradi. Upoznavala se sa njegovom familijom. Opravdano je mislila da je ovo prvi i poslednji put da ih vidi. Možda na nekoj sahrani u budućnosti će im se ponovo ukrstiti putevi. Bilo je skoro pred ponoć i najavili su joj da je sada na redu ples sa mladom. Dok su pripremali svadbu, njihovu svadbu, malo je mogla da se pita oko bilo čega. Iz tog razloga nije se ni potrudila da razume, a ni upamti, u čemu sve mora da učestvuje. Ples joj se činio sitnica. Još u pripremi joj je zasmetao detalj s parama. Plaćanje plesa. Postavili su dve stolice na sredinu sale. Na jednu je seo kum sa tepsijom u koju se stavljao novac. Moralo je dobro da se vidi ko je koliko dao, a cenili su se oni koji su dali velike svote. A ona je trebalo da sedne na drugu. Međutim, nije bilo prilike za to. Išla je uz ruku u ruke. Krenulo je sa decom. Devojčice koje su htele da plešu sa mladom. Bilo joj je simpatično da ih gleda onako polu zbunjene, ali opčinjene haljinom, i tom ženom tj. njom, koja je najbliže princezi što su uživo videle. Međutim, vrlo brzo deca su se našla u drugom planu. Na svaku drugu ženu koja ju je zagrlila da plešu, dolazio je muškarac. Većina njoj nepoznatih. Neki su samo reda radi napravili neki korak da se vidi da su plesali sa mladom i dobro platili kumu za to, dok su drugi koristili priliku da je uhvate oko struka i spuste šake i na kukove. Osetila je njihove znojave obraze kako joj se spuštaju na rame. Unaokolo su bili uzvici odobravanje. Niko nije prilazio da opomene ili makar  da primeti koliko joj je neprijatno. Ovo je postalo mučenje koje se prekidalo kad bi neko drugi platio da pleše sa njom. Neki su se toliko pripijali uz nju da je mogla da oseti nabreklost njihovih udova i kopču od kaiša kako joj pritiska donji deo stomaka. Okretala se i pogledima tražila Miroslava da joj pomogne. Nigde ga nije bilo. Oko nje je bio krug tapšanja, vike, muzike, cerenje. Vrućine. 
Nije mogla da pronađe snage ni utehe da sebi izgovori: „Ovo je samo jedan dan.“
Svekar joj je prišao i rekao: „Sada si jedna od nas“.

​Milica Milić