Čekanje

Ulične svetiljke se još uvek nisu upalilile, a sunce je već skoro potpuno zašlo, pa je vidljivost smanjena. Janošu se ovo dopada. Sedeo je na strmini uređenoj u stilu nekog parka, u čijem je podnožju bio izvor. Iako je bilo slobodnih klupica, sedeo je na travi. Želeo je direktan kontakt sa prirodom.

U daljini se videla pruga koja je pomagala transport robe u industrijskoj zoni, u niziji koja se prostirala daleko, a na kraju tog pogleda dizala se planina. Čulo se hujanje mašina u industrijskim pogonima, koje je Janoša smirivalo. Ovde, gde je sedeo, jedini zvuk su pravili popci, zrikavci i drugi insekti koji su objavljivali da je priroda živa. Janoš je bio sam, i iznenada se setio da pogleda u nebo. Mesec je bio pun, sa dosta zvezda oko sebe. “Vedro je!”, rekao je u sebi.

Sada je sunce već potpuno zašlo za planinu, a ulične svetiljke se upališe. I baš u tom trenutku njemu se učini da već čuje teretni voz. Postajao je sve glasniji, dok se njegova prilika ne ukaza pred Janoševim očima. Posmatrao ga je i brojao uzbuđeno. Trinaest vagona sa lokomotivom. Bio je srećan. Svaki vagon je bio braon-sive boje, otvoren sa gornje strane, i lepo se moglo videti da prenose pšenicu u obližnju fabriku hleba.

Jedno kratko vreme posle odlaska voza je još posedeo na strmini, razmišljajući o tome šta li se prevozi sve u vagonima, i o tome kako bi on voleo da proba da vozi lokomotivu. “Mogao bih to!”, pomisli. Onda mu kroz misli počeše prolaziti vagoni. I svi su bili braon-sive boje.

Nenad Petrović, osnivač i urednik bloga