Senke koje sam pratio

neke priče žele da ostanu neispričane. 
čuvam ih sebično 
     u 
prašnjavim hodnicima mog bića.
one nikada neće videti
svetlost blistavog   -  dana,
niti ovaj grad noću.
ne mogu ni da naslute, kako je to,
kada ih neko šapatom izgovara
nekoj drugoj sjebanoj duši.
           ne mogu ni ja!
možda su usamljene
     ali, 
makar drugi nemaju priliku
da ih iskrive i upropaste,
svojim poganim, 
otrovnim jezicima;
kako to samo ljudi umeju.
neka jednostavno samo postoje.
                      kao senke.                                                         
drugi nemaju pravo na njih.
      one su samo moje.
      a eto opet, 
upravo pričam o njima.

Darko Mitrović