Pogledaj me

pogledaj me...
ne vidiš ožiljke koje imam -
puna sam rana u telu


pogledaj me, čoveče,
u nevolji sam! 
znam li se sama izvući?
koliko puta sam pala?
baci me sutra,
hrabrost mi se sapliće,
iščašila sam svoje telo, 
tako je krhko sada,
jedan dodir čoveka ga razara,
stojim usamljena kao sveća koja gori -
zapalio je neko, davno beše. 
kažu da i dalje šiklja vosak.
vidim dobro, gledam visoko...
vidim tako iskren bol,
polako se gasi plamen.
gubi svoju vrednost.
nešto se desilo na taj dan
ugasila se...
duh iz nje daleko je pobegao
i dalje traži gde da se skrije
ne mogu vam reći zašto
šta traži


njen vosak i dalje kaplje...


celu večnost će stajati usamljena,
ma koliko ona bila blistava
nešto u vezi sa njom se izdvajalo,
nije bila kao druge
možda je samo izvan vremena
....


melodija mi je jako mirna
nekako puna rupa u koje stalno upadnem,
propadam sve više i dublje


juri me vrtlog pun šljama i besnih zveri,
zvali su ih ljudima.


čudna bića unakaženih duša
zaraznih dodira.
razorenih života.


tužan je put kojim koračam,
čudno, zar ne?

Sofija Milisavljević