Oda gluposti

Nekada davno u zemlji jednoj
hiljadama životnih vekova dalekoj
devojčica i dečak živeše,
gradovima mnogim behu udaljeni 
al' svakim danom se voleše.

Sreći takvoj ravne nije bilo
da je srce srcu tako milo...
Reči od lica anđela slađe
u kovčegu tajni oni su pokopali
da ih nikada niko ne nađe pa
plove morem ljubavi dve nebeske lađe.

Od očiju zavida krili ih snovi
bosonogi pevaše odu mladosti,
kad to vide vrag obuze ga bes
pa posla na njih gospodara pakosti
Mefistofeles, Mefistofeles!

Polete koplje glupošću nošeno
neverom zatrovan vrh, padoše duše
 k'o poljsko cveće pokošeno
i ohladi im srca na suvi les
Mefistofeles, Mefistofeles!

Do vrele srži zemlja se rascepa
k'o čudovišna neman osmehe  proguta,
nad usnama nemim kamene oči
i veštičjih kopita podmukli ples
Mefistofeles, Mefistofeles!

Bez lica hodaju sad njih dvoje
žive bez života i bez boje,
nebo od tada tužno rominja
i sudbine dijamant više ne sija
što porazi im veru tužni jeres
Mefistofeles, Mefistofeles!

Tatjana Očovaj Radovanović