Oče

Oče, ja krenuh da padam i osetih da tonem
I u svom beznađu i poplavi suza
Ugledah belinu Tvoga dlana
I ozari me svetlost Tvoga lica.
Tik nosem uz dno bih i strah mi krenu kosti nagrizati
I dah me krenu napuštati,
A ti me prihvati...
Ja Ti u krilu jecam i ispod ruke spavam...
Dok me sve u životu vara i sahranjuje,
Ti dozvoljavaš da se obnavljam i radujem.
Na svaki ašov busenja, Ti rukom razgrćeš zemlju
I daješ mi da se penjem i ne dozvoljavaš mi da venem.
Ja sam samo čestica Tvoja,
Tako nebitna i tako mala –
Ista što se na vetru gubi i što ni sama ne zna gde pripada,
Samo si joj Ti nada...
Prašina izgubljena bez Tebe, Oče,
Bez roditelja, porodice – svih Tvojih Svetih...
Da nam ne daješ veru, Oče, progutale bi nas zemaljske vrleti
I suze bi nas istopile i prekrila modra trava...
Ti nas verom jačaš i vaskrsavaš i sastavljaš i rastavljaš.
Praznina je ta golema – a, ipak, je mnogo voliš,
Samo Ti je stvori takvu i reče joj: „ Sad postojiš! Jesi ništa, ali značiš,
Meni što te dižem, stvaram. Dušu sam ti utisnuo, nemoj da te
Đavo vara. “
Kad osetim opet prazno, kad me duša boli, steže...
Ja pred Tebe, Oče, kleknem i utvare se razbeže;
Jer se Tebe boji tama i sve grešno i pogrešno
I prljavo i ukrivo i sve ovde dole živo...
Sve se skriva i šćućori i sve Te se, Oče, boji...
Jer si svetost Ti postanja i sva naša radovanja...
I u smrtni časak onaj, kad ka Tebi bliže idu,
Zagrljaju Tvom se nada sva zemaljska duša jadna.
I oprostu Tvom se moli, da nestanu tada boli,
Da odletu kao pera – jer ih ovde hrani vera,
Da se vinu u nebesa – jer verovahu u čudesa,
Da ih primiš Ti u Raju – jer za Tebe, Oče, znaju!

Marina Matić