Naopaki cvetovi

A znala sam da je nešto što ne valja
Čim su se smotani žitelji Raja
U lišće njeno oblačili,
Hteli preko smokve jabuka
I bili isterani zanavek van.
Dok Bog za njima viče-  Iš odavde!
Iš kad ste stoka! Da vas ne vidim!
Ni vas, ni decu vam, ništa vašeg porekla!
-Ali, Bože, zmija nam je tako rekla,
 a Eva me naterala...

Znala sam da je kobno to slatko,
Čim mi je Bato, Đurašića dični sin
 kad smo se sreli po treći puta
Doneo ih  vršne pune šake- 
da podelimo,  izguštamo gušte
A one prezrele, curi sok niz bradu.
I dok nadlanicom briše  pune usne
Sve do bele fleke na koži,
A ja zaneta prizorom, ne umem da žvaćem
Krckam semenca smokvina međ` zubima
K`o slani petrovački pesak morski,
Mislim se- sreća, pa se ne ljušte,
Mislim se koliko je prikladno da devojka fina 
Onako zinuta blene u njega
I u koju jednačinu da ga smestim
Dok prvi poljubac ima ukus modrih smokvi.

I znala sam da je nešto naopako
Čim se meni sviđa u svakom obliku,
Čim mi se od soka lepe prsti...
I kakva to biljka pušta mleko?
A nije voće, ni povrće nije,
Nego naopako zatvoren cvet
Što za cela života svoga
Sve svoje slasti uspe da sakrije.

Na zemlju pada u čin predaje
Tek u trenutku kad pola je trula,
Tek kad se osmeli da nešto kaže,
Kad ponovi sve što je oduvek čula
I lice svoje pravo pokaže...

Kad grob postane za pčelu i mrava
Što probaše da spasu zarobljenog kukca,
Alavog na slatko, druga u nevolji
Koj stigao je do  prokletnice prvi.

Tačno sam znala!!!

Marija Kovačević