Majka suze moje

Još ti sa sigurnošću ne mogu reći kada je vetar izdahnuo,
niti zašto sam mislila da je to bilo na odru tvog ega.
 
Sulude su mi pomisli koje dolaze iz prošlih budućnosti
jedinog mesta gde te mogu sresti bez podsmeha uhoda
i pogleda talaca koji neće dočekati slobodu.
 
Hodam sa prastarim torbama o ramenu, punim obazrivosti,
i munjama krpljenih divljina što kriju horde duhova mora
koja se kaju za život što im ispija vode a ostavlja so.
 
Koliko tišine ubrane sa igličastog ruzmarina staje u šaku?
Da se mesto prašine baci u oči, da li bi zaključala ko kavez
osvetu negdašnjem prijatelju-zveri, što je upalio tvoju posebnost
i tim plamenom uništavao teskobu običnosti?
 
Voliš ogrlicu od duša uginulih pčela i slike umornih pejzaža
tu počinje granica iza koje nisam ni pesnik, ni biće, ni kip.
Ne smem da se okrenem, pomisliću, možda, da je svet postao bolji
i početi da tragam za varkama nazivajući ih sudbinom.

Nataša Đurović