Kutija uspomena

Rekao si dođi na Mont Everest,
čekaću te sa šoljom tople ljubavi.
Došla sam!
Dao si mi samo šolju, praznu šolju...
Prigrlih je i stavi u kutiju uspomena.
Rekao si doplivaj na dno Okeana,
čekaću te sa dzakom sočnih poljubaca.
Doplivala sam!
Bez daha, hrlila ka dnu.
Dao si mi samo dzak, prazan dzak...
Uzeh ga i stavi u kutiju uspomena.
Rekao si dođi u Saharu,
čekaću te sa buketom budućnosti i želja za nas.
Došla sam!
Pekla kolena i stopala po vrelini.
Nisi bio tu!
Uzela sam šaku peska 
i stavila u kutiju uspomena.
Rekao si dođi budi mi đak,
objasniću ti nepoznate osećaje u tebi.
Došla sam!
Tvoja klupa bila je prazna,
uzeh zvuk zvona, zadnjeg časa
I stavih u kutiju uspomena.
Rekao si dođi na mesto gde oči vide nepipljivo.
Došla sam!
U najdublji deo tebe, ali tamo nije bilo mene.
Uzeh taj put i stavi ga u kutiju uspomena.
Više mi nisi rekao ništa,
bio si sve tiši i tiši..
I posle svega opet bih došla
iako znam, šta me na kraju tog puta čeka.
Sada svoju kutiju grlim,
lutam sa njom od sela do grada
I često mislim, da li bi bila ovako lepa
da nije puna sada.

Vanja Zorić