Kraj, krah, zemlja i prah

bio je to poslednji put
da sam ga videla
ili bolje rečeno
bio je to jedan od naših
poslednjih susreta
sve je bilo drugačije,
a ipak u tim momentima
mislila sam
ništa se nije promenilo

topao dan
miris pekare
naša zbunjenost
moja sveže oprana kosa
nespretno izgovorene reči
nakon nekoliko godina ćutanja
usputni dodiri koji se nisu mogli
zaobići i to nešto u vazduhu

mislila sam
ništa se nije promenilo
iako te ona čeka u kolima
naša ljubav biće platonska
dok neko ne popusti
nisam htela da to ovaj put
budem ja
jebiga

mislila sam
ništa se nije promenilo
a nisam znala da tolika
praznina i nesreća zjape
u tebi, a da ti to kao i uvek
vešto sakrivaš osmehom,
istim onim koji me je
i dizao iz polumrtvog stanja
i bojio dane u šareno
sad već nekada davno

da mogu da se vratim
makar u to popodne
sve bih drugačije
ne bih marila ni za šta
to nam je najgluplja igra
koju smo ikad odigrali

posle je došao kraj utakmice
raspad kluba raspad sistema
koga je bilo briga za žute
i crvene kartone
sve sam ti oprostila
držeći tvoju hladnu ruku

samo da si na ovom svetu,
pa makar se više i ne videli
ovako
ostalo mi je da te volim
i patim za tobom
ostalo mi je da te volim
i patim za tobom

bio je to poslednji put
da sam ga videla
kraj krah zemlja
i prah

i najgluplja igra
koju smo ikad odigrali.

Sara Novković Tepšić