Bolne dodole

Bila su to siročad koja su seljani oterali u planine.
Gladna usta nikome ne trebaju – rekli su.
Dečaci iz grupe ubrzo su se pridružili drumskim razbojnicima,
a devojčice su ostavljene vukovima da budu rastrgnute, 
ili da skapaju od gladi.
Gladna usta nikome ne praštaju – rekle su.

Najstarija devojčica zaogrnula se granjem, puzavicom i vencima od cveća.
Ostale su je okružile i zapevale: „Oj dodo, oj dodole!“
Pevale su i igrale po brdima iznad sela, 
danima i noćima, sve dok se nebo nije otvorilo.
Pevale su i prizivale oblake, teške i tmurne poput srca njinih.
Pevale su, nisu prestajale.
A selo je kislo neprestano. 
Kuće su napokon krenule da klize, a krovovi da se urušavaju.
Stoka je počela da se davi.
Deca su vrištala,
ali čak i njih su pesmom devojčice nadglasale.
Sve dok i poslednje nije umuklo.
Tada su i one ućutale.
Bolne Dodole. 
Niko nikad da ih više ne čuje.

Bojan Brukner