|
„Ako se više nikada ne sretnemo, čuvaću tvoj lik od svih neprospavanih noći u nastojanju da ga zaboravim.“, pisalo je u poruci anonimnog pošiljaoca.
Tereza Palikuća
0 Comments
Dolazim iznenada — kao vihor.
Preuzimam ulogu romantičnog junaka filma, u kome traka savršeno fercera vrteći točak sudbine. U blistavim danima gradim svet od mogućnosti. Reči se rasipaju, pogledi gore, telo struji. Postavljam te na pijedestal. Dodirujem dovoljno da te vežem. Zavodim obećanjima više nego što bih hteo. I dok ti misliš da rastemo, ja lebdim nošen tvojom energijom. A onda… U zenitu želje, izmičem ti tlo pod nogama. Zbunjena, toneš u sopstvenu krivicu. Pitanja se nižu, jasnoća izmiče, i sve što želiš je mir. Tu izranja moj nemir. Prostor se sužava, misli kovitlaju, a zanos postaje ogledalo. U njemu vidim strah od onoga što sam stvorio. Ti misliš da je faza. Ja znam da je beg. Odlazim iznenada — kao dim. Pitanja ostaju bez odgovora. I dok sjaj klizi u očaj, nastupa tišina — duga i neumitna. Tereza Palikuća Od zaljubljenosti potpuno pošandrcaš.” reče Neda iz iskustva.
“Mene katapultira u potpuno novu dimenziju.” objasni Voja poput filozofa. “Dimenziju ružičastih naočara?” upita neko iz kuhinje, i svi se slatko nasmejaše. “Kroz njih mi se brak čini savršen.” reče Mira namigujući svom mužu. “Vreme je da promeniš dioptriju.” viknu onaj iz kuhinje. Tereza Palikuća *iz knjige "Kap ženske krvi"
Danka je danju radila, govorila, smejala se i podignute glave išla u susret svemu što dan donosi, jedino je pogled držala oboren i oči sakrivala. Ponekad je, radeći u polju, pevala sa ženama glasom dubokim i toplim koji se izdavajao od drugih i kao plamen treperio na vrhovima okolnih krošnji. Danju je Danka tkala. Počinjala je rad sa jutarnjim rumenilom da bi se duboko u noć, još uvek budna, saplitala o zvezdane tragove oko razboja. Kad opere i izbeli veš, kad skuva ručak i hleb umesi, kad sve počisti i uredi, sedala je za razboj, uspravnih snažnih leđa i hitrih ruku, i sve drugo prestajalo je da traje. Noću, kad pođe u krevet, pokrivala je tkanje gustom bezbojnom koprenom, prvoizatkanom, da nepozvane misli i zalutale oči ne oskrnave njen rad. Šare su bile obične, iste šeme po kojima su i druge žene tkale, vuna bojena u farbari sa vunom ostalih tkalja, ali Dankin rad je bio različit od svih drugih. Između niti uplitala je svoje misli, između šara snove i želje koje su živele samo po danu, pod svetlošću Sunca, jer, Danka je samo danju bila žena. Ko bi se pokrio njenom „crgom“, ili bi spavao slatkim snom novorođenčeta skupljenog na majčinim grudima ili bi se prikovan olovnom težinom cele noći gušio dok bi ga neka „mora“ davila a ujutru bi bio modar i plav na mestima gde mu je „mora“ krv ispijala. Kako je ko zaslužio. Noću, Danka je postajala vučica. Sklupčana na svojoj strani kreveta grizla je ruke da ne bi zavijala. Toliko ga je puta gledala kako spava, šumno diše bezgrešno zavaljene glave, ponekad se čak u snu nasmeši, i škrgutala zubima. Škrgut je dolazio iz stomaka, iz mržnje koja ja samo noću navirala, kao plima lepljivim mrakom izazvana. Pazila je da ga ne dotakne kojim delom svoga vučjeg tela, ne bi mogla da savlada osvetnički krik, zarila bi u njega zube i zarila bi nokte. Pomerala se cele noći u kraj, a ponekad, kad bi joj muka dodijala, ustala bi i izašla napolje, ispod noćnog neba opet je postajala žena a za njom je u krevetu ostajao bezglasni lavež. Počela je da u svaku „crgu“ utkiva misao o osveti. *** Došla je za njega zbog njegovog osmeha, smešio se kao da nigde na svetu, a ne samo u njegovoj duši, greha nema. I zbog snažnih ruku koje su joj obećavale sigurnost i dom. Šake je držao na kolenima, kao prevrnuta lastavičja gnezda. Slutila je da ispod njih krije želje. Sve je pogodila. I zato ga je volela. Samo mu se, mlada i stidna, nije dovoljno u oči zagledala. Isprva je ljubio milo, kao da rosa po njoj kaplje, dok se nije svikla na njega, posle je držao bliže sebi od košulje i jeleka. Nakon prve godine, pomenuo je breme još nezačetog ploda u njenoj utrobi koje je nosio na svojim plećima. Kad je prošla i druga jalova godina počeo je da se odvaja od nje. Neopazimice i ne odmah telom, ali misao mu je bežala kad god je ona ispusti iz vida. Potom je sakrio oči, pa ruke. Pokušala je da ga sveže nitima u koje je utkala svoju ljubav, strah i tugu, da ga vrati. Noću mu je ruke obavijala svojom kosom i mesečinom koja je kroz prozor probijala. Brala je bilja od uroda, od uroka, od nezaborava, stavljala u postelju, u nedra, u vodu koju je pio. Sve uzalud. Prestao je da je ljubi. Po danu je bio isti, i sve bi izgledalo kao i pre da nije sve češće nekud odlazio. Ali noću, spavao je pored nje kao stena od brega odvaljena dok se ona, puzavica, svijala oko njega. I mnogo je pre dušom naslutila nego čulom osetila otrovni miris druge žene. Reči je zatvorila duboko iza jezika, oči ispod veđa, muku ispod srca, i čekala je da joj se vrati. A on je već bio toliko odmakao da, kad je odlučila da krene za njim, nije više mogla da ga stigne. Dolazio je i prolazio a ona je ostajala sama kao muk, bez jeka i odjeka. Danka je opet brala bilje. Da skuva mužu čorbu zadržušu, čorbu vezidušu, da je ne ostavi dok se s dušom ne rastavi. Na grobu svoje babe, šarenooke žene, koja je jedno zeleno a drugo tamno i plavo oko imala, Danka je uplela u mrtvi čvor vlasi ženske kose dugo vrebane i sakupljane sa njegove košulje. Da ni ta druga nikad ne rodi, da joj se utroba u mrtvi čvor zaveže, da ga detetom ne premami. Ako već nije zanela, a ako je zanela, da ga ne iznese. Čorbu je pojeo a obajani i ukleti čvor ženske kose, ništa ne sluteći, nosio ušiven u šav pantalona. Za tri nedelje jedna je mlada žena iz sela u mukama pobacila plod svoje utrobe. Išao je okolo crvenih očiju i prosutih misli. Danka se u potaji svetila. Razvezala je čvor na marami ispod brade i išla tako kroz belinu dana sa tragom tajnog saveza na licu i mukom pobede ispod ukrštenih trepavica. Žene su odavno šuškale da Danka, kao i njena pokojna baba što je, šuruje sa nečastivim silama. Dok su samo šuškale, Danka se smešila, ali kad su to mužu njenom natuknule i on počeo od nje da zazire, proklela im je razvezane jezike. Skidao je pantalone te večeri, kad je iz jednog šava ispao smotuljak njemu poznate kose krvavim koncima upleten, strašan. U trenu je u njemu sagledao krivca za smrt nerođenog deteta. „Kazuj, kučko!“ Krv je milila iz Dankine rascepljene usne. I siknula mu je u lice otrov svoje ženske patnje, poniženja, osvete. Sve je priznala, potvrđujući strašnu nameru nekajanjem. I rekla mu je kako se nada da je baš ona, svojim činima, onoj kurvi istresla njegovo kopile iz stomaka. Posle je sve bilo polje makova, opojnih i raspuklih, a ona je lebdela nad njima. Ništa više nije osećala, gledala je kako polako nestaje svetlost, tamo iza makovog horizonta, sve dok nije utonula u najtamnije bezdane svoje svesti. U prostore bez želja i bola. *** Mesto na kome je tamno i vlažno kao u majčinoj utrobi, a nešto lepljivo i hladno mili i prolazi kroz sve pore njenog nepomičnog tela. Svici su se vraćali u njene oči ne nalazeći prostora za let. Kroz njih, pogled se probijao tražeći kraj ili početak, da bi negde gore dotakao sveži mlaz meseca. Sklupčala se oko sebe i nije mogla da se ispravi, a okolo je bio kamen koji je držao njene pokrete na okupu. Memljiv, hladan, tamnički. Bila je na dnu starog, zaboravljenog bunara. Žene svoju smrt nose ispod levog pazuha, zajedno sa ostalim tajnama života. Sve dok se sve druge tajne ne razmaknu i puste je da izađe. Danka je još uvek držala čvrsto zatvoreno svoje pazuho sa tajnama. Nije bilo njeno vreme za odlazak. Kao da su oštrokljune ptice podizale njene slabine dok je zarivajući nokte u bolne pukotine, držeći se zubima za tanak struk svetla, izvlačila svoje telo iz hladnoće. Vreme, metrima užasa mereno, do večnosti se izdužilo. Tamo, na ivici starog bunara, grizući od patnje mrku zemlju, Danka je postala vučica. U policijskim spisima u B. avgusta 2001.god. zabeležen je slučaj D.K, koju je muž pretukao, bacio u bunar i sam se prijavio, misleći da je ubio. Žena je izašla iz bunara i došla kući. Na sudu ga je branila i tražila da ga oslobode tvrdeći da je ona kriva za sve. Rekla je i da ga voli. Osuđen je na dve godine zatvora. Žena ga je čekala. Po izlasku iz zatvora vratio se kući i nastavili su da žive zajedno. Opet ga je volela, vučjom prirodom koju je probudio u njoj, ali i ljubavlju žene koja kao da ni samu sebe nema ako nema čoveka da se svije oko njega. Sanjala je noću gmazove i dubinu koja preti da joj proguta dušu, a onda bi potražila rukom njegov vrat kroz koji je šumeći strujala krv, i mrmljala bajalice da zatvori puteve njegovih snova. Da ni sanjanim putem ne ode od nje. Činilo se da on nikuda i ne misli da ode. Hodom je teškim i umornim zemlju gnječio, a čelom dan mračio. Danka je u njegove stope stopalom gazila i spavala sve mirnije, utišana tragom pomirenja koji je ostajao iza njegovih pogleda. Jedne noći, osetivši ponovo miris druge žene, zarila je nokte u sopstvene slabine. Svetlucalo je sečivo u njenoj ruci dok je drugom rukom s mržnjom pritiskala svoj jalovi stomak. Spavao je, a ona je oštricu najpre uz njegov vrat prinela, pa do nogu njegovih, pa na svoj stomak prislonila. Vrat nije mogla, njegova bi patnja bila trenutak a njena večnost, sakata noga ne bi ga sprečila da voli drugu, a sebe – samo bi mu utrla puteve, mislila je. I odsekla je svoju kosu. Te noći je u korenu račvastog drveta založila oganj i spalila kosu. Pepeo je sakupila i sakrila. Od tada, Danka u svoje tkanje utkiva misao o osveti. Šare izazivaju divljenje plamtećim bojama i strah tajanstvenim oblicima koji plene i hvataju pogled gledača u zamku neodvajanja. Niko sem nje ne zna šta predstavljaju, a ona o tome ne govori. Tka „crgu“ za svoga muža. Noću je posipa pepelom spaljene kose. Kad je završi, prestaće da prazne noći ispunjava nemoćnim škrgutom. Unuka šarenooke žene tka svoju osvetu koja će biti duža od života i teža od smrti. Danka je bila danju žena, a noću vučica. Sada je ponajviše tkalja koja drži nisko oborene oči, danju ih ne diže sa rada, noću ih krije senkom trepavica. Niko još, pa ni on, nije video da su joj oči postale šarene, jedno zeleno, drugo tamno i plavo. nar i sam se prijavio, misleći da je ubio. Žena je izašla iz bunara i došla kući. Na sudu ga je branila i tražila da ga oslobode tvrdeći da je ona kriva za sve. Rekla je i da ga voli. Osuđen je na dve godine zatvora. Žena ga je čekala. Po izlasku iz zatvora vratio se kući i nastavili su da žive zajedno. Opet ga je volela, vučjom prirodom koju je probudio u njoj, ali i ljubavlju žene koja kao da ni samu sebe nema ako nema čoveka da se svije oko njega. Sanjala je noću gmazove i dubinu koja preti da joj proguta dušu, a onda bi potražila rukom njegov vrat kroz koji je šumeći strujala krv, i mrmljala bajalice da zatvori puteve njegovih snova. Da ni sanjanim putem ne ode od nje. Činilo se da on nikuda i ne misli da ode. Hodom je teškim i umornim zemlju gnječio, a čelom dan mračio. Danka je u njegove stope stopalom gazila i spavala sve mirnije, utišana tragom pomirenja koji je ostajao iza njegovih pogleda. Jedne noći, osetivši ponovo miris druge žene, zarila je nokte u sopstvene slabine. Svetlucalo je sečivo u njenoj ruci dok je drugom rukom s mržnjom pritiskala svoj jalovi stomak. Spavao je, a ona je oštricu najpre uz njegov vrat prinela, pa do nogu njegovih, pa na svoj stomak prislonila. Vrat nije mogla, njegova bi patnja bila trenutak a njena večnost, sakata noga ne bi ga sprečila da voli drugu, a sebe – samo bi mu utrla puteve, mislila je. I odsekla je svoju kosu. Te noći je u korenu račvastog drveta založila oganj i spalila kosu. Pepeo je sakupila i sakrila. Od tada, Danka u svoje tkanje utkiva misao o osveti. Šare izazivaju divljenje plamtećim bojama i strah tajanstvenim oblicima koji plene i hvataju pogled gledača u zamku neodvajanja. Niko sem nje ne zna šta predstavljaju, a ona o tome ne govori. Tka „crgu“ za svoga muža. Noću je posipa pepelom spaljene kose. Kad je završi, prestaće da prazne noći ispunjava nemoćnim škrgutom. Unuka šarenooke žene tka svoju osvetu koja će biti duža od života i teža od smrti. Danka je bila danju žena, a noću vučica. Sada je ponajviše tkalja koja drži nisko oborene oči, danju ih ne diže sa rada, noću ih krije senkom trepavica. Niko još, pa ni on, nije video da su joj oči postale šarene, jedno zeleno, drugo tamno i plavo. Dušica Milanović Marika Autor Draga
Presing, 2019. Monolog, kad se negativac seti da ima srce: – Sreo sam je pre više godina na jednoj klinici u Rusiji. Gledao sam je kako se njiše hodnikom, kako leluja kao vrba u poluspinu na klizavom parketu... Njena haljina, providna, duga... sva šećerna, neke boje... Imala je dugu svilenu kosu neke boje i oči boje gorskih jezera. Prevoji njenih jedrih oblina ocrtavali su se tokom hoda bešumno i mehurasto izranjali u dubokoj nijansi... ženstvenosti. Gutao sam knedle u grlu dok je prilazila. Hteo sam da spustim pogled, al’ bio je zabetoniran za njene obrise. Fatamorgana. Najpre je prošla pored mene, gledajući u daljinu. Prošla je kroz mene, kao kroz kapiju, ali se zaustavila. Osmeh mi se razvukao celim telom. Još uvek leđima jedno drugome, okrenuti osluškivali smo se. Usudio sam se da tako, natraške, napravim jedan korak. Oslušnuo... ne pomera se, još je tu. Od uzbuđenja su mi poispadali iz sećanja delići filma. Znam samo da sam bio svestan njenog položaja, u milimetar, po koordinatama i toga koliko su mi suva usta bila, nedostupna rečima. Kao da sam se odjednom našao licem u lice sa njom. Osećao sam njen parfem dok sam razmišljao kako da usporim svoje disanje, kako da je dahom ne oduvam, paperjastu. Uzela je moju ruku i jagodicama prstiju prešla preko mog dlana. Zatim se, samo jednom i samo nekoliko milimetara nagla ka meni. Oh, Bože, nadam se da nisam zaudarao. Od muke su mi krenule dve suze. Ali se nisam pomicao. A ona je poljubila jednu moju suzu. I samo u tom fantastično kratkom momentu, bio sam čovek. Autor Draga
Presing 2023. SALVADOROVA KARMA Salvador A. je važio za dobrog čoveka, ali previše se trudio svima da ugodi. Nikad nije uspeo da se iskupi za sopstveni greh, a bio je kriv za dva zamenjena života. Nije njega napuštala briga, često bi angažovao prijate- lje u Srbiji da se raspitaju za njegovu Juliju, ali se nije usudio da se sa njom suoči dok je bio živ, odlažući to, možda za neku samrtničku ispovest. Ipak, osnovni raz- log zašto se to nije desilo je bio što nikada sam sebi nije oprostio i nije verovao da zaslužuje oprost. Za vratom mi dišu spodobe za koje se šuška sa stra- hom. Mafija sužava obruč. Tajna obaveštajna služba širi svoju mrežu. Više i ne znam koga su sve potplatili, koga ucenili glavom. Mali su, a osećaju se jakim. Neko iz inostranstva sve to finansira. Tajna večera državnič- kog vrha nije me imala na listi zvanica. Ali me ima na listi za likvidaciju. Postoji ta spodoba, nazovimo ga Pinokio. Budućnost Čilea je laž. Pitam se, u kom trenu se sve to otelo kontroli, zašto ne mogu da se izvučem iz njihovog prljavog obruča. Živim i živeo sam za pravdu, svoj narod i svakog pojedinca. Psihijatar sam u ludnici koja tone i potonuću sa njom. Gledam u nebo. Zašto bože? Zašto ne mogu kao sav normalan svet otići u penziju i podizati unučiće? Koji je moj zločin? Koja će biti karma? Savest mi nešto go- vori u snovima hladnog znoja. Prošlost se vraća kao povampirena... Moja karijera je tek počinjala. Morao sam se doka- zivati, morao sam glumiti junaka nacije, spremnog na žrtve, bez izliva sentimentalnosti. Jedna ucena i moja brzopleta reakcija pokrenuli su niz grešaka. Dovoljno je samo jednom odreći se sebe, da shvatiš da nema povratka. Ucenili su me... Da stvar bude komplikovanija sveštenik plemena odakle moji koreni vode, godinama je širio paniku pro- ročanstvom da će ostrvo nestati ako proradi vulkan Po- ike i da se može umilostiviti jedino ako se pronađe a- majlija sa haulit priveskom koju će nositi naslednik. Ja nemam muškog naslednika. Nemam? Ne znam da ga imam... negde u belom svetu u kome sam u mladosti uživao? Pitam se da li to može biti moj unuk. Da! Kako mi to ranije nije bilo jasno... Moj nerođeni unuk možda biće tračak nade za sve. Da li je moja prava kći preživela? Kako li joj je u tuđini u tuđem naručju, na tuđem mleku? Ponekad me boli obraz kao skoren od suza te devojke. Kasno je da se njoj iskupim... Ogavan sam. Da, zapravo zaslužujem sve što me je snašlo. Crvenih, tvrdo koričenih, deset Nušićevih naslova stajalo je na početku najviše police stare biblioteke u kući Džamića. Na njih se naslonio podebeli Tolstoj, na njega, mučeći svoje muke, Kafka, pa Enciklopedija životinjskog carstva. Između Studije o histeriji i Kritike praktičnog uma, Bromfild je ustoličio svoju Gospođu Parkington. Za njima crni Dostojevski. Pet Zola i dve Bronte pridržavali su neku kupusaru bez naslova da se ne raspadne. Zmaj, Miljković, Dučić, Kiš. Tim redom. Glembajevi bez pisca. Pa Andrić, Andrić, Andrić…Mnogo Andrića u plavom. Na samom kraju ovog dugačkog reda, potpuno saterane u ćošak, stisle smo se mi, Bajke o svetu oko nas.
Pod težinom prašine i totalne čitalačke nezainteresovanosti članova porodice, kumova, prijatelja, uže i šire rodbine, komšija, ova vojska pomireno je čekala sudnji dan. Među njima i ja. Bajka bez naslova. Bez sadržaja. Bajka praznih stranica. Kako se to dogodilo niko nije znao da mi objasni. Od prvog do 998. lista. Malo mi se život smučio ovako bezimenoj. Bajke o mraku, o strahu, o pomračenju, o ratu, o bolesti, o noćnoj mori, o magiji, o mržnji, o zlu, o pohlepi, o sujeti, o laži, o ljubomori, o patnji, o smrti i poslednja, o duši, pojma nisu imale kako sam ovde zalutala. Praveći se pametne, onako nadmene i sigurne u svoj karakter, zasipale su me mogućim odgovorima. Ne zna se koji je bio beskorisniji. Samo dva su mi se učinila logičnim. Mržnja: Užasno nas je sve mrzeo dok je pisao, a kad je stigao do kraja toliko je zamrzeo i tebe i sebe da te je, eto, ostavio golu. Bez griže savesti, veruj mi. Ja: Ko je pisac? Možda bi pomoglo da ga zamolim. Mržnja: Neki Petar, nemam pojma. Vidiš da mu se prezime izlizalo. Ja: Da nije Sveti? Na moj pokušaj da budem duhovita, pogledala me je s toliko mržnje da sam momentalno zaćutala. I ćutala bih, tako, zauvek da Bajka o duši nije iznela jedan sasvim konstruktivan predlog. Uvek smirena i mudra, za razliku od ostalih torokuša, nije mnogo govorila. Ali se njen baršun glas slušao i pamtio. Duša: Kako kaže naslov, Bajke o svetu oko nas. Moj ti je savet da obiđeš malo taj svet i popuniš stranice. Ja: Sama?? Duša: Sama. Ja: Misliš da je napolju opasno?? Duša: Mislim. Ja:Da li si sigurna da ću pronaći suštinu? Duša: Nisam. Ja: Dobro. Dvoumila sam se 184 sekunde. Ionako sam prazna. Šta je gore od toga? Stresla sam prašinu, pozdravila se s Dušom i pošla. Negde. Nigde? Već kod trećeg koraka pala sam u napast da se vratim. Sumnja me tresnula posred čela. Kad me zalepila onom šaketinom umalo me nije srušila. Zaledila sam se. Pametnice! Znaš li gde ćeš? Ne znam. Znaš li šta je tamo iza? Pojma nemam. A ako zalutaš pa ne možeš više sebi da se vratiš? Vrlo važno, ionako nisam sva svoja. Jel znaš da danas samo ludaci tragaju za suštinom? Znam, pa? I strašno ti je važno da nađeš ‘o’? Da, strašno mi je važno da konačno postanem Bajka O nečemu. Ma čemu. Kažem sumnji “bu”! i ona pobeže. Pipnem da proverim srce. Čujem lupa ko ludo, ali nije na mestu gde i obično. Ubih se tražeći. Ono sišlo u petu. Ništa, to je samo srce u peti. Hrabro sam napravila četvrti korak. Branka Baretić Milenković Navukao sam manžetnu aparata za merenje pritiska na levu nadlakticu, proverio da li je dovoljno stegnuta i pritisnuo dugme. Brojke na malom displeju oživeše. Zažmurio sam i duboko udahnuo kako bih sprečio ubrzavanje pulsa pošto mi se telo prilikom pokušaja bilo kakve kvantifikacije njegovog postojanja opiralo merenju. Osećam da me oko mišice stežu nečiji prsti. Cirkulacija se na trenutak prekida, a onda sledi opuštanje. Udah, izdah. Čekam da uređaj zapišti da bih konačno otvorio oči.
Na zgarištu između zgrada pokorenih bombama otac-deda i sin-otac zaobilaze izvrnute utrobe nekadašnjih domova. Pogođeni stanovi nalikuju grotesknim kućama za lutke presečenim napola, u kojima i dalje vise kuhinjski elementi, iako zidova ni podova više nema. Otac-deda čvrsto drži bosonogog sina-oca za ruku i pušta je tek kad ugleda kako iz hrpe ruševina viri nečiji ud. Glasom koji ne trpi protivljenje kaže mu da sačeka, pa požuri do nastradalog. Ostavio ga je pored polomljenog klavira čije su dirke rasute po prašini. Dečak stavlja ruke u džepove i igra se sa onim što mu je otac-deda dao da sačuva. Otac-deda razmakne krš koliko može i proveri da li je osoba još živa, iako već zna odgovor. Steže vilicu. Onda pogleda cipele, pretura po džepovima, razdrlji košulju i pregleda ruke. Sve što može ponese sa sobom. Zlatne zube ne dira. Najvažnije mu je da sinu pronađe cipele. Dok razmišlja o tome, još jednom pogledom preleti preko ruševina tražeći manje telo. Strese se. Rat je, ako hoće da prežive moraju učiniti sve što je do njih. Dok čeka da otac-deda završi s poslom, dečak iz džepa vadi zlatan prsten i snažno ga stišće u ruci. Sin-otac isprobava cipele. Dva broja su veće, ali skoro nove. Iako zna da će mu napraviti rane na stopalima, ćuti pritisnut pogledom dede-oca. Smrad zgarišta mi je u nozdrvama. Otvaram oči i vidim da će za dva minuta hleb u tosteru biti skoro ugljenisan. Volim hrskanje prepečenog hleba pod zubima. Namestim posteljinu i sažvaćem žilavi zalogaj, i to su već dva uspešno obavljena zadatka za početak dana. Šta će se dešavati kasnije, pitanje je raspleta okolnosti i ne zavisi od mene. Brojke se zaustavljaju. 121/89, puls 74. Podnošljivo za pedesetogodišnjaka, mada je donja vrednost neznatno povišena. To me, doduše, ne iznenađuje, opuštanje srca mi je nepoznanica. Pritisak inače ne merim skoro nikad, ali pošto narednih deset dana privremeno živim sa ocem, to je deo našeg jutarnjeg rituala između pranja zuba i kafe. – Nisi loš – kaže i zauzima moje mesto. Sve vreme mi stoji iznad glave pridržavajući se za hodalicu s kojom se druži proteklih šest meseci, otkako je operisao kuk. Polomio je glavu butne kosti pokušavajući da otvori krevet dok mu se četvorogodišnji unuk vrzmao oko nogu, što se nikad ne bi desilo dok smo brat i ja bili mali. Uvek smo bili na odstojanju, kao da imamo zabranu prilaska dok se otac ne odobrovolji. U pitanju je bratovljev sin. Ja mu više dođem kao ćorsokak. Njih dvojica su na moru sa snajom i mojom majkom, pa je meni dopalo da preuzmem brigu o ocu, mada smo svi vrlo dobro znali da ću samo ispunjavati neobične zahteve razmažene osamdesetosmogodišnje glave porodice. Uvežbanim pokretima ponavlja moje malopređašnje. To radi polako, kako bi mi pokazao kako se pravilno stavlja manžetna i u kom položaju se drži ruka. Kao i obično, zakašlje se pred sam kraj merenja. Psuje. 151/90, puls 71. Zapisuje rezultat u beležnicu, stavlja u šaku lekove za regulisanje pritiska i guta ih bez vode. Merićemo pritisak posle ručka i predveče pre dnevnika. – Sve bi’ ja lako da mi se ne vrti u glavi – kaže. – Tata, tebi se stalno vrti, ignoriši to i guraj dalje. – Lako je tebi to da kažeš kad ne znaš kakav je osećaj. – Meni već dve godine zuji levo uvo pa više ni ne obraćam pažnju. – Obraćaš, čim mi pričaš o zujanju. – Kako hoćeš, znaš i sam da vrtoglavica neće prestati. Jedan od simptoma mijelodisplastičnog sindroma je anemija s niskim vrednostima hemoglobina. Ona nastaje kad se smanji broj eritrocita ili nivo hemoglobina u krvi. Zbog toga telo ne dobija dovoljno kiseonika što dovodi do hipoksije organa, uključujući i mozak. Može smanjiti i volumen krvi u telu. To često izaziva vrtoglavicu, umor, osećaj slabosti, nestabilnost i zapitanost kako da izađemo na kraj sa samim sobom. Zbog manjka kiseonika, srce pokušava da nadoknadi gubitak krvi tako što ubrzava rad, kako bi više krvi stiglo do vitalnih organa. Ovo dodatno opterećenje srca i brzina kontrakcija mogu izazvati osećaj nesvestice i nestabilnosti jer čovek ne stiže da razmišlja pa telo ne može da isprati potrebe mozga. Nedostatak kiseonika može uticati i na vestibularni sistem u unutrašnjem uhu, odgovoran za održavanje ravnoteže. Bilo kakva operacija u tom predelu može dovesti do smanjenja njegove funkcije. Otac po kući nosi digitalni časovnik koji mu meri puls i zasićenost krvi kiseonikom, ali ne i vrtoglavicu. Meni je poklonio stari s kazaljkama, iako ne volim da na ruci imam podsetnik na prolaznost. Otac nikad nije kasnio i terao nas je da na voz krenemo tri sata ranije kako bi našao dobro mesto za kola u onom metalnom čudovištu koje guta automobile. Bratu i meni se činilo da tako sputana nikad više neće izaći napolje, ali smo svejedno voleli da sedimo na zadnjem sedištu dok je otac pažljivo vozio po metalnim žlebovima. Kad bismo se zaustavili, radnici bi postavili kaiševe na točkove i podmetnuli klinove. Ciljali smo da uvek budemo negde u sredini. Otac bi zbog toga ponekad čak i propuštao ljude, sve bi se oteglo, nama dvojici postalo dosadno, pa bismo jedan drugom gurali prst ovlažen pljuvačkom u uvo. To bi se brzo pretvaralo u koškanje dok otac ne bi podviknuo. Posle toga bismo sedeli u zadimljenoj kafani do polaska, cevčili gazirani sok i provlačili prste kroz progorele karirane stolnjake dok se svet oko nas komešao mirišući na uzbuđenje pred put u nepoznato. Zamenio sam braon narukvicu svetloplavom. Ocu se nije dopala, kaže da je kao za decu. Mažem puter na tost, ali umesto da se topi, na površini ostaju komadići koji liče na polomljene dirke klavira na crnilu pregorelog hleba. prvo poglavlje romana "Pozdravite moga tatu" Aleksandra Petrovića Ne spavam...
Izgleda da se plašim smrti. A pušim. I pijem... Ponekad i pojebem nešto. O hrani ne razmišljam, samo je jedem kada ogladnim. Imam potrebu da se nosim odavde u tri pičke materine, na tajnu lokaciju, gde ću se osećati bolje. Problem je što ne razmišljam linearno. Porodio sam, posle godina i godina jebanja u mozak samog sebe, opet samom sebi, rudimentarni kvantni um. Tako mi deluje. I sad ne znam na koju stranu da se denem... Gde je ta tajna lokacija koja je na tri pičke materine odavde? Je l' gore? Je l' dole? Napred? Iza? Levo ili desno? Da krenem ka jugoistoku ili na zapad? Da l' u dubinu ili u visinu? Jednostavno nemam predstavu... Možda zato i ne spavam. Plašim se da ne geknem a da nisam ni koraknuo ka tajnoj lokaciji. I, onda, šta ću...? Pijem, pušim, jurim kurve i pičkaram se sa stokama ( da, ima ih više vrsta) po kafanama... A nije da nemam cilj. I nije da ne znam gde ću. Znam i kojim putem trebam ići. Jedino ne znam gde je taj jebeni put... Je l' to život, ili šta je to...? I serem se u ono njeno :" ...ako bude trebalo, srešćemo se ponovo..." Mladen Hinić U pozadini se razlivaju lagani tonovi bluza. Gitara polako hvata zalet uz pratnju kontrabasa i bubnjeva.
On ulazi u bar i prilazi šanku. Naslonivši se na veliki drveni šank, dizanjem ruke sa ispruženim kažiprstom daje znak šankeru da mu donese piće. Šanker, videvši uobičajeni znak, prilazi gostu i u čašu sipa duplu dozu rakije i odmah potom odlazi. On uzima čašu i prinosi je nosu da bi je omirisao. Zvuk bluza u pozadini se obogaćuje uključivanjem pijanina u kompoziciju koji svojim zvonkim tonovima probija prostor sa veoma malo svetla, ubacujući u njega melodiju koja će se za koji tren povući u pozadinu i ostati tamo čitavo vreme... On spušta čašu do usta i ispija rakiju u celosti. Uz glasan tresak, spušta čvrstu i debelu čašu na šank ponovo dajući poznati znak šankeru. Dok čovek dolazi da ponovo sipa rakiju, on se okreće prema unutrašnjosti bara i savija jednu nogu u kolenu da bi je oslonio na masivni drveni podest šanka. Oslonivši se na šank leđima i rukama potpuno raširenim po obodu drvene površine, očima je pregledao prostoriju. Čaša puna rakije mu se našla ponovo u ruci dok je pogledom presecao zadimljeni bar. Zvuk gitare se pojačao svirajući deonicu punu slika pogrešnih koraka koji su pratili pravi ritam i kao da je to najavljivalo ulazak usne harmonike koja je časkom uzela banku na sebe. Skladni tonovi usne harmonike pratili su ritam disanja virtuoza iza nje i oštro presecali tamu ovog bara skidajući veo po veo mraka svuda kuda su prošli. Njegovo lice, previše izborano da bi mu se mogle proceniti godine, bilo je mermerno hladno. Proseda kosa i gusti brkovi su se belusali u ovom polumraku dok su oči i dalje tragale za nečim ili nekim. Ritam njegovog disanja se nije menjao, kao ni izraz na njegovom licu. Jedino što se menjalo je bio ritam otkucaja njegovog srca. Osećao je... Iznenada, uz zvuk saksofona koji je takođe sve iznenadio, iz mraka ka njemu je zakoračila žena neznanih godina, čvrstog stava, zgodna, dugačkih nogu koje su svakim korakom bežale iz crne i uske haljine kroz izreze sa strane, grudima i dalje čvrstim kao u mladosti, sa pozamašnim dupetom na koje je on bio posebno slab. Nije se pomerao. Samo je posmatrao kako mu prilazi ali nije bio siguran da li mu prilazi zavodljivo ili odlučno, jer ta žena je za njega uvek bila misterija. Saksofon je dominirao prostorom i spremao se da zaustavi i vreme svojim tonovima zbog kojih su srca doslovno zastajala. Razvlačio je svoje tonove u svaki kutak ovog bara oduzimajući mu svaku moguću zlokobnost i pretvarajući ga u podijum na kojem će reflektori zasijati u trenutku kada na njemu zaplešu dva bića odavno spremna da pokažu šta je čista strast. Ona mu je prišla, stala ispred njega i udarila mu šamar. Nije se ni mrdnuo. Prineo je onu čašu usnama i naiskap je popio. Četkice su ujednačeno milovale činele i bubnjeve, gitara je svoj put krčila na način dostojan kralja bluza, pijanino je držao odstupnicu a saksofon je ubrzavao disanja svih prisutnih. Zgrabio je za lice i brzim pokretom je okrenuo leđima k sebi. Privukao je snažno na svoje grudi i tiho, režećim glasom je pitao: „Da li si ti kučka koju tražim?“ Ona je teško dišući, sa šakom oko svog vrata, grudima koje su se toliko brzo pomerale u uskoj haljini i pretile da je pokidaju, odgovorila nežnim glasom: „ Možda...“ Uhvatila ga je, potom, za bedra, iznenada, čvrsto i odlučno, poduprla se nogama o podlogu spremna da se otrese njegovog stiska i dodala: „...ali samo ako sam jedina.“ Saksofon je ispuštao dušu i njom polivao gusti vazduh prepun neizvesnosti u baru a gitara je pojačavala svoju ekstravagantnost piskavim tonovima koji su slutili krešendo ovog plesa dvoje bića. Ponovo je dao znak šankeru i spustio čašu na šank ne popuštajući stisak na njenom vratu. Šanker je dosuo rakiju i sklonio se nazad u mrak. Uzeo je čašu i prineo je njenim usnama, njenom nosu i onda je malo odmakao od njenog lica. „Ona i ti ste moje jedine kučke, i obe me koštate previše...“, rekao je, popio rakiju odjednom a zatim je nju okrenuo ka sebi i zalepio joj poljubac pun želje za njom koji ga je boleo već noćima. Znala je to...i želela ga je. Muzika je dostigla vrhunac. Spontani džem sešn je naglo stupio na scenu dozvoljavajući svakom instrumentu da iskaže svoje viđenje događaja kojem su prisustvovali, događaja zbog kojeg je vazduh u baru bio težak kao krv nevinih na rukama zločinaca... Mladen Hinić Kroz prostoriju se provlačio zvuk bluz gitare sa gramofonske ploče. Promukli glas koji je pevao na engleskom jeziku se preplitao sa pucketanjima karakterističnim za vinil koja su uvek dodavala posebnu dozu tuge uz zvuk bluza. Žmirkavo svetlo iznad kuhinjskog stola je privuklo nekakvu mušicu koja je obigravala oko sijalice, dok se na podu prekrivenom parčićima linoleuma vodila borba za mrvice hleba između nekoliko mrava i jedne debele bubašvabe. Puna sudopera prljavih sudova je bila zapušena debelim slojem soca od kafe.
Čovek je sedeo za stolom koji se nalazio levo od te sudopere i držao je ruku na flaši kao da je razmišljao da li da nategne iz nje ili da rakiju sipa u čašu, a onda mu je ruka lagano skliznula niz staklo i flaša se samo prevrnula na sto. Iz nje je počela da ističe rakija koju je do malopre pio. Izgledao je mirno. Proseda kosa mu je padala preko ušiju a naočare su se zaglavile na vrhu njegovog debelog nosa. Svetle oči se nisu videle iza zatvorenih kapaka, a u levoj ruci je čvrsto držao izgužvani papir na kojem je bila napisana jedna strofa tek započete pesme. Na njegovom licu se nisu mogli videti tragovi briga. Čitava scena je izgledala kao postavka nekog umetničkog performansa, sa sve njegovom glavom oslonjenom na površinu stola prekrivenog beleškama na kojima je zapisivao ideje, delove priča, stihove, spiskove ovaveza i slično... Voleo je da zapisuje stvari na papir ma koliko one bile besmislene, i nije mu bilo važno šta piše na tim papirima već je bilo bitno da ih bude dovoljno na površini tog stola da bi mogao, u određenom trenutku, da ustane od stola i iz daljine sagleda čitavu sliku sastavljenu od tih pisanih beleški, a ona bi mu obično dala neki uvid u nešto što je smatrao proviđenjem i tačkom na koju mora da usmeri sav svoj fokus. Ugledao bi neku reč, prizor, rečenicu ili bilo šta drugo što mu se sa tog stola, iz tog haosa, obraćalo, i onda bi prionuo na posao. Sav svoj potencijal, svo svoje umeće i misli je usmeravao na poruku koju je ugledao i određeno vreme bi posvetio samo tome. Nije bilo nužno da se to završi bilo kakvim opipljivim rezultatom; često je sve to delovalo kao uzaludan posao i gubljenje vremena, ali sam proces rada na tome, posvećenost, razgorevanje njegove unutrašnje vatre, je bio više nego dovoljan rezultat tog posla. Niko to nije shvatao, a on je prestao da odgovara na pitanja o tome. Samo je radio po srcu i nikada se nije kajao kada je slušao srce. Valjda mu se zbog toga i nije moglo videti na licu da je imao brige, jer je radio nešto iz srca... Miris rakije se mešao sa zvukom bluza i na neki čudan način postajao sastavni deo tog performansa koji je u istom trenutku, kao u nekoj njegovoj priči, započeo i završio svoje postojanje... ---------------------------------------KRAJ---------------------------------------- Mladen Hinić Dešava mi se s vremena na vrijeme da, sasvim slučajno, prolazim pored kafića iz kojeg dopire pjesma koja je nekada bila cijeli moj svijet. Ona ista koju sam nekad slušao iznova i iznova, vjerujući da ništa bolje od toga ne može postojati. Tada taj zvuk nije bio samo muzika, bio je produžetak mog bića. Zanimljivo je kako ništa ne pozove prošlost brže i jače od nečeg tako svakodnevnog. Sitnica. Miris u prolazu. Melodija iz nekog dvorišta. Glas koji liči na glas nekoga ko više nije svakodnevnica u našem životu. Vjetar ponekad, gotovo zlobno precizan, donese parfem koji u meni otključa vremensku kapsulu. I odjednom, nisam više ovdje. U trenu sam tamo gdje sam bio nekada s nekim, ili možda sam, ali živ na način na koji sam zaboravio da mogu biti. Sjetim se lica, pogleda i Riječi koje više nemaju kome biti upućene. Ali još više od toga, sjetim se sebe tada. Ko sam bio dok je taj miris bio prisutan. Šta sam čitao, šta me brinulo, u šta sam vjerovao. I kao da to "Ja" još uvijek postoji, negdje duboko, zamrznut u vremenu, samo čeka da ga se neko sjeti. I to nije tuga koja lomi. To je tiha, topla melanholija. Ona koja šapuće: "Nisi zaboravio." Ljudi često misle da ne možemo putovati kroz vrijeme. Da su za to potrebne mašine, naučne formule, čuda. Ali istina je mnogo jednostavnija, i mnogo ljudskija: možemo. Putujemo stalno. Svaki put kad čujemo tu jednu melodiju. Sjećanje je naša vremenska mašina. A karte su svuda oko nas. Samo trebamo stati. Osjetiti. I ne odbiti poziv, iz poštovanja prema onome što smo nekad bili. Mene posebno pogađaju ljetne večeri. Osobito one kad sumrak tiho pada na grad, kad se dan umori i svijet uspori. U tom trenutku, kad sve utihne, meni u glavi sve počinje da tutnji. Misli krenu same, kao vozovi koji više niko ne kontroliše. A jedna od misli uvijek se vrati: Kako nismo znali? Kako nismo znali da nekoga gledamo posljednji put? Da je to bio posljednji zagrljaj, posljednji smijeh, posljednja ispijena kafa? Da će to "vidimo se sutra" ostati neispunjeno zauvijek? Jer život ne daje najave. Ne šalje poruke unaprijed. Ne stavlja natpis: “Ovo je posljednji put.” Jednostavno prestane da se događa. I mi, s osmijehom i planom za sutra, raziđemo se. I tako povremeno kad mi se otvore vrata prošlosti, ja već u sljedećem momentu nisam ovdje. Nisam tu, u ovom vremenu. Vraćen sam u jedan dan, jedno mjesto, jedan trenutak. I sve djeluje toliko živo da mi se grlo stegne, a nos zagolica. To je snaga sjećanja. Ono ne odlazi. Samo se na tren izgubi u gužvi života. I onda se vrati, nenajavljeno, i traži još jedan zagrljaj. Zato vjerujem da nam treba neka tiha molitva. Ne nužno Bogu. Ne čak ni zbog nas, već zbog svakog dana koji upravo prolazi. Zbog svih lica koje je nosio. Zbog riječi koje su izgovorene, pjesama koje dugo nećemo čuti, i tišina koje nismo primijetili dok su još bile pune značenja. Čisto iz zahvalnosti. Jer svaki dan je mala vječnost. Kratka, ali stvarna. Jedan stari pisac je jednom rekao: "Tuga je kao pijani gost, uvijek dođe po još jedan oproštajni zagrljaj." Ja bih, umjesto tuge, rekao „sjećanje.“ Jer sjećanje je najuporniji putnik. Ono ne traži pravi momenat. Samo kartu. I ne pita da li si spreman. Samo kaže: "Veži se, idemo nazad!"
Enver Hrustić Svi smo bili svedoci neobičnog događaja koji se odigrao 24. aprila ove godine. Naš grad ne pamti da se ikada u njemu dogodilo nešto ovako neobično, stoga je redakcija uzela na sebe veliku odgovornost da podrobno ispita sve okolnosti koje su bile u bliskoj vezi sa ovim slučajem.
Naravno, svima je poznato šta se to desilo u našem gradu, ali nije zgoreg još jednom ponoviti šta se zbilo 24. aprila, datuma koji će stanovnici D. još dugo pamtiti - jedan nepoznati mladić rano je trčao ulicama grada, neobično se ponašao, da bi na kraju život okončao u reci H. Po svemu sudeći, reč je o nesrećnom slučaju, a ne o samoubistvy, kako se isprva pretpostavljalo. Članovi redakcije uspeli su da pronađu gospodina koji je bio svedok celog događaja, a on je rado pristao da nam rasvetli sve nejasne pojedinosti, uz skromni zahtev da njegovo ime damo u inicijalima (mada i tu već možemo da zaključimo o kome je reč). Ovde ćemo, dakle, dati celu ispovest našeg lokalnog junaka, koju čak nismo morali ni da korigujemo. Gospodin Ž. Ć. naglasio je da još pre svanuća ugledao glavnog aktera ovog događaja kako munjevito trči mračnim ulicama, „kao bez duše,“ kako kaže ovaj uvaženi gospodin. Dalje ističe: „Ludak je trčao sumanuto ulicama. Njegovo ponašanje bilo mi je dosta sumnjivo, pa sam, prirodno, i ja pojurio za njim, ali sam se trudio da me ne vidi. Nije mi delovao čisto, pa nisam želeo da mu baš ja padnem šaka, ali nisam hteo ni da stvar u potpunosti prepustim slučaju, jer ko zna na koga se taj manijak namerio. Poneo sam se vrlo hrabro, jer sam na kocku stavio sopstveni život zarad bezbednosti našega grada!“ I članovi redakcije odaju priznanje hrabrom gospodinu Ć. Ž. Hrabri, možemo ga slobodno od sad ovako imenovati, dalje kaže: „Posle maratona, on je seo ispod jednog drveta. Neobičan izbor, ali otkud ja znam šta je jednom ludaku u glavi. I tako je on sedeo i gledao u nebo. Nije se neko vreme micao, a ja sam sve vreme, iz obližnjeg žbuna, budno pratio šta se zbiva. Moja pretpostavka je da je čekao izlazak sunca, jer čim je sunce izašlo, on se smračio, ustao i krenuo nekud. Nastavio sam da ga pratim, lutao je bar sat vremena da bi konačno došao do centra grada. Tu sam se već uplašio za prolaznike, i zažalio što nisam imao neko oružje kod sebe, jer sam ovako bio nemoćan da išta preduzmem. Jedino sam mogao da nastavim da idem za njim i da se nadam da neće uraditi nešto nepromišljeno. I on je hodao, i hodao, i hodao, a ja sam se već bio prilično umorio od cele ove potere. Kad je zašao među ljude, počeo je još čudnije da se ponaša. Ugledne naše građane gledao je rasrđeno, gnevno, mislio sam da će početi nekom satarom da vitla. Išao je ulicom i besno ispuštao neke neartikulisane zvuke kao prava životinja. Onda je počeo da šutira neke slatke mačiće koji su mu se igrali oko nogu. Sramota! A onda je tek učinio nešto skaradno, svi su građani to videli – poljubio je ruku prljavoj staroj prodavačici cveća. Grozno! A onda se nekud izgubio. Dugo sam ga tražio, iako sam bio veoma umoran, da bih ga konačno našao na mostu. Mogao sam da vidim da je iz nekog razloga bio ludački srećan, ako se to može uopšte tako reći. Jeste, on je skakao od radosti, buljio u vodu i toliko se nagnuo preko ograde da se okliznuo i udario glavom u metalnu konstrukciju mosta. Upao je u reku H., a ja sam pojurio da mu pomognem, ali on je bio na mestu mrtav. Voda oko njega bila je ljubičasta.“ Ž. Hrabri pokazao se kao plemeniti naš građanin i članovi redakcije ovim člankom apeluju na vlast da mu se dodeli orden, jer je svoju bezbednost ugrozio zarad ostalih građana. Uvaženi Ž. Ć. još je dodao: „Žao mi je što nisam došao na vreme da ga spasem, jer bismo onda mogli da ga smestimo u našu uglednu psihijatrijsku ustanovu i izmislimo možda nešto novo, hoću reći, da možda doprinesemo, kao grad, razvoju psihologije, ili neke druge nauke.“ Plemenito od gospodina Hrabrog, što se još zalaže i za razvoj nauke. Identitet ovog mladića je, nažalost, i dalje nepoznat, ali mi ćemo se svojski potruditi da saznamo još nešto o ovome čoveku koji je uspeo da poremeti mir našeg malenog grada, jer će se o ovom neobičnom događaju još dugo, dugo pričati. „Ljudi me smatraju ludakom; ipak, pitanje da li ludilo jeste ili nije najuzvišeniji razum i dalje ostaje nerazjašnjeno; zar ono najslavnije, ono najdublje ne izrasta iz bolesnog uma – iz večne promenljivosti uzvišenog uma na račun onog prosečnog.“ Eleonora, Edgar Alan Po Sat se oglasio. Pogledao sam kroz prozor. Mogao sam da odahnem, bio je još mrak. Najednom, pomislio sam da se ipak nisam dovoljno rano probudio, pa sam brzo navukao nešto na sebe i izleteo iz stana. Morao sam da trčim, jer nisam želeo da zakasnim. Kada sam konačno stigao, malo sam se smirio i seo ispod mog drveta i pripremio se za početak. Nebo je polako počelo da se vedri, a ja sam čekao. Na istoku su se pojavila dva zelena sunca. Osvanuo je još jedan zeleni dan. Bio sam razočaran. Ustao sam i pošao dalje. Besciljno sam lutao ulicama, i dalje je sve izgledalo drugačije. Pored mene su se gurali ljudi, koji su imali jabuke umesto lica. Svi su izgledali isto, nekako robotizovano, kao da to i nisu ljudi. Nisam ih se više bojao, kao ranije, sada sam mogao da osetim samo razočaranje, jer ovde više nema mesta za mene. Neke crne mačke sa svetlećim pogledom skupljale su se kao lešinari oko mene, zaobišao sam ih i nastavio nemo da lutam. Išao sam, posmatrao prolaznike, željan nekog čovekolikog obličja, kada sam naišao na prelepu devojku plamene kose koja se smešila i bacala latice ruža svud unaokolo. Niko je nije primećivao, svi su se mehanički kretali nekom rutom koju im je neko usadio u kašasti mozak. Ona je stajala, svetlela u onom sivilu, i morao sam da priđem i da joj poljubim ruku. Očekivano je bila iznenađena, ali nije prestala da se osmehuje. Moje su oči sve drugačije videle, bio sam svestan toga, i moj svet je bio drugačiji, ali nisam verovao da bi neka šaka lekova mogla da učini stvari boljima, i nisam želeo da i ja budem neki robot, pa sam svesno izabrao da u tom svetu ostanem sam. Lutao sam dalje i došao do jednog mosta. Nije mi delovao preteće pa sam rešio da pređem preko njega. Kada sam bacio pogled na vodu, bila je plava i to me je iznenadilo. Prišao sam bliže i učinilo mi se da u vodi vidim svoj odraz. Trgnuo sam se, u neverici protrljao oči, i da, ja sam zaista konačno video svoj lik u vodi. Video sam sebe u svom tom plavetnilu i bio sam neizmerno srećan. Naginjao sam se preko ograde, i dalje u neverici... .......................................................................................................................... Oko njega se crvenela voda. Biljana Kiš ''Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.'' – čuo sam to večito škripanje po hartiji, dok sam prilazio vratima Nebeskog biroa za raspoređivanje umrlih duša. Pošto je nakon kucanja, umesto odgovora, dopirao zvuk šustanja nekakve folije, ušao sam unutra i spazio Petra okrenutog leđima. Po pokretima njegovih ušiju shvatio sam da se nečim sladi. Kad postade svestan mog pristustva, vilica mu škljocnu i hitro zatvori fijoku. O, gospodine K., reče kroz mljackanje – znate, pauza je, nisam vas čuo. Pretpostavljam da ste tu povodom Procesa. Moram vam reći da se stvar malo odužila, jer mnogi su likovi ogorčeni na pisce, razumećete. Da, razumem – rekoh dok mi je dvaput okrenuto sečivo pulsiralo zajedno sa mrtvim srcem – nego, Petre, mene zanima kada ću ja moći da priložim žalbu, pošto vidim da se moj slučaj sasvim lepo ušuškao u čokoladu što pokušaste da sakrijete malopre, da ne kažem umazao. Petar, već uvređen, na to jednom štucne i prozbori – Vidite, Jozefe, ovde je hitrost njegoševski negativna – reče on, pa zastade na kratko i zaigra mu leva obrva od zadovoljstva pred ovako vrcavo skovanom rečenicom - ali ako je vama baš zapelo da dođete do Pravde, moliću lepo, vašem slučaju nije mesto na Odseku za nebeska pitanja, već lepo idite do šaltera broj jedan, popunite formular koji ćete tamo dobiti i čekajte – završi zvanično i pokaza mi vrata. Dok sam izlazio, video sam taj čak pulsirajući osmeh zadovoljstva nad pokazanim knjiškim znanjem. Pretpostavio sam da je nakon mučnog upiranja moždanih ćelija u razumevanje Posvete, ipak digao ruke nakon treće strane. I pored toga, ja sam mu bio nadasve zahvalan što je uopšte išta i preduzeo nakon što je prošlo svega nekoliko hiljada svetlosnih godina i kafkijanski poslušno sam se uputio ka naznačenom mestu. Uredno sam popunio formular i, opet poslušno, uputio sam se ka čekaonici gde su mi rekli da se strpim. Pogledao sam na sat, onako više iz navike, da bih ubio vreme, kao što je i ono ubijalo mene. Nakon što sam se uverio da se nebeska birokratija ni najmanje ne razlikuje od zemaljske, dođe red i na mene da okušam sreću sa gorepomenutom Pravdom. Pokucao sam ponizno i ušao unutra. Gospođa se okretala na stolici, pila nešto što je mirisalo na domaću dunju i držala slušalicu u ruci – ... I zamisli šta je onda bilo – otišla sam da radim nokte na rukama, naravno onako sve sa šljokicama, jelte, kad mi kozmetičarka uradi cirkone! Ej, cirkone! Pa kad joj nisam... - utom se okrete i graknu na mene da nije lepo ulaziti bez kucanja i da sačekam da me prozove. Prozove ili isproziva? Izgleda da je značenje isto. Šta sam ja sve dočekao, a samo sam želeo da mi gospođa Grubah donese doručak! Ništa, sačekao sam prozivku i ušao ponovo. Gospođa Pravda, očiju pomalo navodnjenih od one čašice koja je sada uredno uklonjena sa stola, poče svoj svečani odgovor – Vidite, gospodine K., vaš slučaj je, jelte, posve delikatan. Sada ću vam sve obrazlo-zlo-zlo-zložiti. Oprostite – nasmeši se – umor, pisci baš navalili sa ovim umiranjem. Da, navalili – rekoh, misleći u sebi odakle sam već čuo taj izgovor. Da nastavim – reče dalje – pošto ste vi mrtvi, jelte, morate sačekati smrt počinilaca zločina da bi naš Vrhovni sud mogao, jelte, da dela. Stvar je u tome, da je pisac vas ostavio, u nebranom grožđu, jelte, da se slikovito izrazim. Ja tu nisam video ništa slikovito, ali sam se zato prisetio jabuke koju sam morao da pojedem, jer nisam mogao da dobijem onaj doručak – pomislio sam, dok je ona značajno uzimala vazduh kako bi se nekako iskobeljala iz te zapetljane rečenice, koju beše osmislila. Da nastavim – reče opet – morate, jelte, sačekati da neki drugi pisac ubije te vaše počinioce. Onda tek može nešto da se uradi, tako da... Ma ne brinite, večnost prođe za čas! Upoznali ste Petra, jelte? Vratićete se kod njega ponovo da vas on rasporedi negde dok čekamo.
Dok sam prilazio Petrovim vratima, samo mi je prolazila kobna misao kroz glavu – Kao pseto! Stida se, očigledno, ni ovde neću otresti. Zamahnuo sam rukom, pokucao i ponovo čuo škljocaj Petrove vilice... Biljana Kiš „Well, meet me, Jesus, meet me,
Meet me in the middle of the air. If these wings should fail me, Lord, Won’t you meet me with another pair? Well, well, well, so I can die easy.“ In my time of dyin’, Bob Dylan Po reci se prosuo krvavi odsjaj zalazećeg sunca. Od nekud je dopiralo graktanje gavrana. Loš je to znak. Povukao sam jače uzicu i pas je pošao za mnom. Polako smo od reke krenuli ka kući. Stigli smo brzo, reka ipak nije daleko, a psa sam ostavio u dvorištu. Iako smo ovde samo ja i on, ne volim da mi tumara po kući i unosi prljavštinu. „Čovekov najbolji prijatelj, je li? Koješta! Ti si leglo zaraze i ništa više od toga. Pogledaj kako si se samo isprljao! Hm, nebo se natmurilo, rekao bih da će večeras kiša. Moraću da te vežem, da ti meni ne bi opet pokušao da uđeš unutra i uneseš blato sa sobom. Šta me tako gledaš? Nađi sebi drugi zaklon! E, pa, moj najbolji prijatelju, dosta smo pričali, neka ti je laka noć. I da, nemoj da sam opet čuo zavijanje, inače ti se loše piše!“ Ušao sam u kuću, ostavio štap za pecanje iza vrata i pogled mi se zaustavi na kandilu – „Do vraga, opet se ugasilo,“ promrmljao sam kroz bradu. I još mi se učini da me svetac sa ikone čudno gleda. „Stari prokletnik! Pogledom bi me pokosio da može. Dosta je bilo! Sad će on da vidi!“ Ugrabio sam kandilo i ikonu i stavio ih na vrh ormara. „Taaako. Sada više nećeš moći tako da me gledaš, izlapeli starče,“ pomislio sam sa zadovoljstvom. Noć je već pala i krenuo sam da se spremam za spavanje. Pas je, i pored mog upozorenja, opet počeo da zavija. Dotrčao sam do kućnog praga – „Jesam li ti ja rekao nešto?! Dokle ćeš više da laješ?! Zavijaš iz noći u noć, zlo mi neko slutiš, je li, prokleta džukelo?! Ako te opet čujem, batine ćeš dobiti!“ Matora psina više se nije čula i konačno sam mogao da legnem da spavam. Dugo sam posmatrao igru zadimljene svetlosti na tavanici. Od gledanja mi se umoriše oči i osetio sam kako mi dolazi dugo očekivani okrepljujući san... Ležim u mrtvačkoj postelji. Svud oko mene miris dogorelih lojanica. Ne može vazduh da se udahne. Iznad moje glave stoji anđeo. Lice mu je milo, pogled blag i pruža ruke ka meni da me uzme u naručje. Smešim se i čekam da zajedno pođemo ka svetlosti. Najednom, njegovo lice se menja, dobija ljutit izraz i njegove ruke ne pokušavaju više da me zagrle, već me sad on gura od sebe. Kraj mojih nogu đavo čuči i vuče me ka sebi. Nad kućom leti crni petao, na pragu gamižu zmije, a u sobi odzvanja meket jareta. Sveće su dogorele, zagušljivi smrad prekida mi dah, a đavo me vuče sebi... U krug, u krug! Vrisak mi se otkide od grudi. Srećom, to je bio samo košmarni san. „Gospode, oprosti meni grešnom,“ izgovorio sam tiho i pokušao da se prekrstim, ali ruke me nisu slušale. Celo moje telo bilo je u nekom grču i nisam mogao da se pomaknem. Obuzeo me je strah. Najednom, osetio sam kako me nešto vuče za nožne prste. „O, Gospode, zar se san obistinjuje?“ Pokušao sam da se oduprem, ali uzalud. Osećao sam samo neki teret na nogama koji se polako peo dok mi konačno nije seo na grudi. Nisam više mogao vazduh da udahnem i već sam video sebe na mrtvačkom odru, kada se začu lavež psa i tada je teret nestao. Ustao sam brzo i potrčao ka ormaru. Skinuo sam sa njega ikonu i kandilo i ponovo ih okačio na zid. Upalio sam kandilo i na kolenima molio sveca za oproštaj – „Oprosti meni grešnom. Oprosti meni grešnom. Oprosti meni grešnom,“ ponavljao sam bezbroj puta. Izgovorio sam svaku molitvu koje sam uspeo da se setim. Ali kandilo se stalno gasilo, a svetac kao da je zaklopio oči. Bojao sam se da se vratim u krevet i izašao sam u dvorište da potražim svog vernog prijatelja. Našao sam neku veću korpu, u nju položio jastuk i stavio je pored svog kreveta. „Taaako, nadam se da će mu biti udobno.“ Korpu sam stavio pored leve strane velikog drvenog kreveta, jer sam na toj strani spavao, pa sam želeo da mi bude bliže. Zvao sam mog milog psića da pođe sa mnom unutra, a on je samo stajao kraj praga i bojažljivo me gledao. Verovatno se plašio da bi ponovo mogao dobiti batine ukoliko pokuša da priđe vratima. „Hajde, mali moj. Čega se plašiš? Pa neću ja tebi ništa, mi smo stari drugari. Hajde sa mnom.“ Kako ni to nije pomoglo, na kraju sam morao da ga unesem u kuću. Gluvo doba noći. Neće zora još dugo da svane. Morao sam da otvorim prozor, pošto je u sobi bilo jako zagušljivo. Pokušavao sam da se rasanim, da ostanem budan, ali mi to nije polazilo za rukom. Ponovo mi san dođe na oči, mada nisam više mogao biti sasvim siguran da li sanjam ili sam budan. Vidim sebe kako nepomično stojim pored kreveta, a psa kako mirno spava pokraj mojih nogu. Tavanica se otvori. Obasja me jaka svetlost i videh hor anđela kako odsečno peva – „Svjat, svjat, svjat Gospod savaot.“ Snažan miris tamjana iz lelujavih nebeskih kadionica. Obuze me neko divno osećanje. Hor prekide pojanje i samo se začu tužan, ali i ljutit glas sveca sa ikone – „Zalud sad zazivaš Gospoda ime, drugih si podanik, bezbožnjače, bio! Kasno se prisećaš molitve davne, sleduje ti ono što si zaslužio. Kako seješ, tako žanješ, dušo grešna!“ Svetac zaćuta, hora nestade, tavanica ponovo posta mračna i samo osetih nečiji smradni dah iza sebe. Lepljivi prsti počeše da gamižu po mom vratu. Bilo je nemoguće otrgnuti se iz tog smrtonosnog zagrljaja, a zemlja se otvarala pod mojim nogama... Krvava svetlost prosula se po sobi i odagnala mi taj košmarni san. Umesto kukurikanja, začulo se graktanje gavrana. Loš je to znak. Biljana Kiš „ – Ko sam i što sam, što ću, koga volim,
što tražim, kuda idem, za čim lutam? – Uzalud nebo za odgovor molim, uplašen sobom svoje suze gutam; tajanstvo stvari i života zebe, ne poznam ništa, a najmanje sebe.“ Tajanstva I, Avgustin Tin Ujević Jednog sunčanog popodneva nad vodom je lebdela pesma sirena... Neki starac izgovarao je reči nade, kako me je voda izbacila na obalu, ali da će sve biti u redu, jer je pozvao Hitnu pomoć. I tako dani prolaze, a ja i dalje ležim u ovoj bolničkoj sobi. Ni sam ne znam koliko je prošlo, sasvim sam izgubio pojam o vremenu, ali bih sa sigurnošću mogao da tvrdim da sam već čitavu večnost tu. Kada sam stigao ovde, priznajem da sam imao svu moguću pažnju medicinskog osoblja. Lekari su smatrali da je čudo što sam uopšte živ, s obzirom na takve povrede. Ingeniozno su zaključili da je reč o padu sa neke velike visine. Bilo je zanimljivo slušati ih kako nagađaju šta mi se zapravo desilo, pa sam ja postao – paraglajder, bandži–džamper, padobranac, samoubica, putnik koji je preživeo avionsku nesreću, žrtva nekog surovog serijskog ubice... Računali su visinu sa koje sam mogao da padnem, te su brojke varirale od nekoliko stotina, do nekoliko hiljada metara. Bilo je tu, kad bolje razmislim, dosta računanja, prognoziranja, nagađanja... I pored dobre volje, nisam mogao da im pomognem u razrešavanju dilema, jer ničega nisam bio u stanju da se setim, a pored toga, bio sam i u komi. Od početka sam za njih predstavljao pravu enigmu – nisu mogli da odgonetnu kako je došlo do pada, niti ko sam ja. Moj identitet ostajao je nepoznat, jer se niko od članova porodice nije pojavljivao. Čak su i mediji živo pratili moj oporavak. I oni su svojim teorijama doprinosili tome da budem još više obavijen velom tajne. Svi su željno iščekivali moje buđenje. Volim da kažem da sam postao neka vrsta modernog mita, što možda i nije savim tačno, ali meni se sviđa kako zvuči. U to vreme imao sam mnogo posetilaca, zaista sam bio u centru svačije pažnje. Kod mene su dolazili razni lekari, studenti medicine, novinari, čak i najbolji stručnjaci u zemlji (a i van nje), ali niko nije mogao da odgonetne moju tajnu. Sobom su odzvanjale reči – fraktura lobanje, oštećenje nervnog sistema, fleksioni prelom kičme, potpuna motorna i senzorna neosetljivost, prouzrokovana povredom kičmene moždine (jednostavnije rečeno, paraliza), opekotine trećeg stepena i tako dalje, i tako dalje... Naravno, jasno je meni da sam ja za njih predstavljao intrigantan slučaj i da bih mogao postati odličan predmet za neku dobru medicinsku studiju, naravno, pod uslovom da se ikada probudim iz kome. Da, da, bio sam komad ugruvanog mesa koji je mogao da ih proslavi, ali bilo je zanimljivo slušati šta o meni tako veliki umovi imaju da kažu. S obzirom na to da se nisam sećao nikakvih pojedinosti iz svog života, mislio sam da ću možda čuti nešto što bi mi moglo pomoći da se setim, ali to se nije desilo. Vremenom, svi su počeli da gube nadu da ću se ja ikada probuditi i tada je svako interesovanje za mene naglo splaslo. I sam sam konačno mogao da odahnem, jer mi je sva ta vreva prilično dosadila. Moja soba nije više mirisala na cveće, ostao je samo sterilni miris bolničke prostorije, koji bi s vremena na vreme bio pomešan sa mirisom alkohola, cigareta ili bolničke menze, koji je sa sobom unosilo osoblje bolnice. Više se nije mogao čuti zvuk pčela, koje su nekada dolazile da skupljaju polen sa cveća pored kreveta, pa mi je ostao samo veštački zvuk mog elektronskog srca, odnosno zvuk koji je dopirao iz aparata na koji sam bio priključen. Ponekad sam imao privilegiju da uživam u zvuku slobode, zavodljivom zvuku lepeta krila ptica koje su, pretpostavljam, imale svoja gnezda negde u blizini mog prozora. Kako sam imao dosta slobodnog vremena, tražio sam način da se zabavim. Smišljao sam razne igre. Razmišljao sam o tome ko sam ja, čime se bavim. Možda sam stolar, ili ulični svirač, ili limar, ili pesnik, ili čistač ulica... Pa sam zatim smišljao sebi ime, pa imena članova moje porodice, naziv ulice u kojoj stanujem... Ove igre bile su mi beskrajno zanimljive, jer sam svaki put bio neko drugi. Imao sam tu slobodu, mogao sam da pustim mašti na volju, jer sam ostao anoniman, neko bez porodice i bez prošlosti. Bio sam slobodan i to me je činilo srećnim. Nebo mi je bilo granica, svakako, samo u mislima, jer sam i pored svega toga ostajao vezan za krevet. Često bih usnio lavirint, neku tamnicu, a onda bih video nebo i sebe kako letim kroz oblake, slobodan poput ptice, okupan svetlošću, a vazduh oko mene treperio bi od toplote. Najednom, začuo bi se jezivi krik, pad, i konačno, zvuk talasa. Možda je ovaj san delić mog sećanja, a možda predstavlja i moju želju za slobodom, koja ostaje neostvarena. I time sam se bavio – tumačenjem snova. I Frojd bi mi, mislim, pozavideo. Jednog sunčanog popodneva jaka svetlost prodrla je u moju sobu, toliko je bila jaka da sam (i pored senzorne neosetljivosti) mogao osetiti tu toplotu. Otvorio sam oči, a iz aparata dopirao je jednoličan zvuk – tuuuuu... ... udari elektrošokova, mašina i dalje odgovara sa tuuuuu. A ja? Ja sam ponovo snažno mahao svojim krilima i hrlio suncu u zagrljaj. „A rekao sam ti da ne letiš blizu sunca, sine moj,“ prošapta tužno Dedal. Biljana Kiš ''Dodirnuo sam lice izvan života na mestu lakšem od prozirnog ogledala, gde se sliva odraz sveta''. Veselnik, vraćao se kući isprekidanim hodom, prateći, kako je on to mislio, ritam kiše, a ne čašice, ponavljajući ovu besmislicu kao mantru. Precizni korak prekinuo se u procepu između asfalta i zemlje. Duboko uvređen drskošću pukotine, nadneo se iznad nje i video nešto čemu se tamo nije nadao. Video je oveću lokvu i svoj lik u njoj. Beše uveren da je pronašao svoj odraz života, da je to znak koji mu je sama vasiona poslala. Lelujavom rukom joj je odao počast, mašeći se za šešir koji nije ni imao. U tom trenutku najsrećniji stvor na planeti bio je upravo on. Pronašao je ono čemu se nadao, ali se sad postavljalo pitanje – šta sad sa tim? U tom razmatranju, iznad njegove glave sevnu jedan poveći đon. Peta cipele izrezbarena tako da nepoznati tlačitelj bez bojazni može da hoda kroz sneg, urezivala je svoje filigranske gravure u potiljak veselnika koji tek jedva da beše pronašao suštinu života. Bilo stade u otkucaju, nerođena reč zamre u potiljku. I on osta da leži tamo gde je mislio da se sliva odraz sveta.
Biljana Kiš Opet septembar .. A sećaš se nekad smo ga jedva čekali . Nedelja i iščekivanje autobusa ..
,, Gde si ?" ,, Evo stižem još malo ,jedva sam našla mesto u autobusu " ,, Hm nadam se da si obukla one helanke koje ti tako lepo stoje " ,, Pa , možda " ----------------------------------------------------- Septembar Ne sudi vetru Tada si ga volela Ni prsti koji trnu od hladnoće Nisu ti smetali Čekala si mene Konačno nedelja Čekam te na peronu 9 Ko mari za svadju Od pre dva dana Jesi sama Stižem Prsti mi klize po tvojoj koži Tišina Jedna divljina i nežnost se spajaju Zar nisi rekla Nikad više Ko bi vuku Ćud promenio Jesmo sada stranci Da Samo dok nas drugi gledaju Voliš još septembar I našu divnu nedelju Odavno imamo različite ulice I perone Ono što hoću Da ti kažem Godine mi nisu uzele ljubav Ja bih opet onu klupu U parku Naš prvi poljubac Jesam uradio nešto pogrešno ,, Mislim da nisi " Ana Milivojević Tek kada u daljini ugledam muškarca nalik tebi shvatam koliko te zapravo nisam prebolela. Milion puta u danu kažem
,,Pa Bože koliko ja tog čoveka volim" I ne, nije vredan toga . Znaš mislila sam da kada nadjem nekog da me pre svega poštuje sve kockice biće složene. Ali ne vredi. Mogu da te ne vidim, ne čujem, ne i da te ne volim. U mom slučaju godine su samo pogoršale stvari. Kako je to moguće? Pa to ni sama ne znam. Jesam li dovoljno odrasla da znam da je to prema njemu ljubav? O da ... sada sam žena.. Htela sam da počnem iz početka i počela sam. Ali uporno me svaki delić duše vuče njemu. Prva sam odustala od nas, samo zbog toga što on nikada nije želeo da budemo MI. Ne, apsolutno nije vredan moje ljubavi. Odavno ga ne idealizujem, tačno vidim i znam sve njegove mane. Ali ono od čega ne umem da se sakrijem je želja i mašta. Dokle više ovako? Ne znam ... Proganja me u pesmama, noćima, snu. Kako samo jedna žena može da voli nekog ko je zgazio njenu dušu bez osećaja krivice verujte mi da ne znam. Jedno je sigurno takva žena na kraju bude jako voljena i na prvi pogled srećna sve dok joj neko ne zagrebe po prošlosti od koje se jedva sastavila. Ana Milivojević „Uđi, Grejs! Nemoj da se plašiš“, rekao joj je Džejms i rukom joj pokazao da mu priđe. Ona je to i učinila. Bila je uplašena, ali morala je da ga posluša. Džejms Tejlor je bio vlasnik plantaže. On je bio i njen vlasnik. I ona je morala da učini sve što bi on želio. Tako je bilo i sada. Ušla je u njegovu prostranu sobu. Zatvorio je vrata i zlokobno joj se osmjehnuo. Imao je grubo lice. Bio je krut i surov. I njegov osmijeh nije mogao biti drugačiji nego zlokoban. Stala je pored noćnog stolića i velikog ogledala koje se tu nalazilo. Pogledala je u njega. Gledala je u sebe. U svoju crnu kožu. U crnu kovrdžavu kosu. U bijelu haljinu koju je ovom prilikom morala da obuče. Ovdje je bila sa svrhom. I dobro je znala o čemu se radilo. To joj nije bilo prvi put. Njen gospodar je ponekada volio da je pozove u svoju sobu i da budu intimni. Ona je za njega bila lutka za seks. Tako je postupao sa njom. I ne samo sa njom. Bilo je tu i drugih mladih i zgodnih robinja. Sve one su nekada morale da podmiruju veliki seksualni apetit vlasnika plantaže. „Sjedi na krevet, Grejs. I raskomoti se“, tiho je rekao. Ona je to i učinila. Svukla je haljinu sa sebe i potom sjela na krevet. Bila je potpuno gola. Na sebi je imala samo ogrlicu od crnog i smeđeg poludragog kamenja. Ona joj je bila posebno važna. Drugima nije, pa joj je zato i nisu oduzeli. Džejms je povukao dim tompusa, a zatim ju je spustio u pepeljaru. Stao je pred nju i raskopčao košulju. Nije skidao pogled sa nje. Nesumnjivo, uživao je u njenom golom tijelu i oblinama. Bila je zgodna. I veoma lijepa. Bila je potpuno svjesna tih svojih kvaliteta. Ali, u ovom surovom svijetu, to joj nije puno značilo. Mogla je samo da očekuje određene sitne privilegije na plantaži, ali koje je morala da zaradi na ovakav način. To je bilo loše. Bilo je loše zato što nije voljela da bude intimna sa odbojnim i antipatičnim Džejmsom. A takođe, bilo je loše zato što su i neki od robova gledali na nju s podozrenjem . Osuđivali su je zbog ovoga. Kao da je ona imala izbora. I kao da je ovo bilo ono što je željela. Vlasnik plantaže je legao na nju i potom je uzeo. Bio je strastven. Ali, bio je i grub. Imali su seks, a nakon toga se on obukao i vratio svom tompusu. Ona je bila slobodna. Barem za danas. Izašla je iz njegove sobe, a potom i iz velike i raskošne rezidencije. Kuća je bila ogromna. Kao i plantaža. Njen gospodar je bio jedan od najbogatijih robovlasnika u državi Misisipi. I u svom posjedu je imao dosta robova i robinja.  „Da li si dobro, Grejs?“, upitala ju je njena prijateljica, lijepa i zgodna robinja Džoun. I ona je, poput nje, povremeno morala da ispunjava ovakve posebne zahtjeve vlasnika plantaže.
„Da, dobro sam. Danas je bio moj red“, odvratila je. I onda se, uprkos svemu, osmijehnula. To je bio osmijeh od muke. „Navikle smo se na sve ovo. Zar ne?“ „Na neke stvari nikada se ne mogu naviknuti“, tužno je rekla zgodna crnkinja. „Bez obzira koliko se trudila.“ Razumjela je svoju prijateljicu. I sama se tako osjećala. Ipak, trudila se koliko god je mogla. Pokušavala je da preživi u surovom svijetu u kojem je živjela. Bila je sama. Potpuno sama. Oca nikada nije upoznala. Nije ni znala ko je on. Samo jedan od robova sa jedne druge plantaže. Sa majkom je živjela u baraci kod drugog gospodara. Tamo je provela čitavo djetinjstvo. Sve dok joj majka nije umrla. Onda je ostala sama. Od nje joj je ostala samo ta posebna ogrlica koju je nosila oko vrata. I znanje o starim običajima i tradiciji njenog naroda. Nakon toga su je prodali sadašnjem gospodaru. I tu je bila već nekoliko godina. Radila je na polju, spavala u barakama sa ostalima, a nekada, u zavisnosti od okolnosti, pomagala je u kući, tamo provodila dio vremena, nekada i prespavala, te povremeno bila intimna sa gospodarom. Slično je prolazila i Džoun, a takođe, i još nekoliko mladih i lijepih djevojaka. Džejms nije bio oženjen. Bio je samac. Imao je mlađu sestru Nensi koja je živjela u rezidenciji sa suprugom Benom, a koji je bio zaposlen kao šef predradnika na plantaži. On je bio surov i nije imao milosti prema robovima. I Nensi je bila slična. U pitanju je bila zla kučka koja je uživala u luksuzu koji ju je okruživao i koja se ponašala u skladu sa time. „Do kada ćeš širiti noge gospodaru Tejloru?“, upitao ju je Sem. On je, poput nje, bio rob. Ali, bio je zaljubljen u nju. U stvari, bio je opsjednut njom. To nije bilo preporučljivo u svijetu u kojem su živjeli. To nije moglo da funkcioniše. Ona je to znala. Međutim, on to nije znao. I nije mogao da prihvati surovu realnost. „Nemoj da budeš bezobrazan, Seme. Misliš da imam izbora i da volim da radim to što moram“, energično mu je odvratila. Nije bila raspoložena da ponovo prolazi kroz sve ovo i da se stalno mora pravdati zbog nečega na što nije mogla da utiče. „Nekada nisam siguran šta da mislim. Nekada mi se čini da uživaš u tome“, agresivan i provokativan bio je visoki i snažni crni muškarac. Grejs mu je udarila šamar. On ju je zgrabio i privukao uz sebe. Bio je smrknut. I jedva se kontrolisao. Unio joj se u lice, a onda se ipak povukao i pustio je. To je ona iskoristila i brzo se udaljila od njega. Otišla je iza baraka, tamo gdje nikoga nije bilo, skupila se uz zid i plakala. Prstima je nježno prelazila po poludragom kamenju na svojoj ogrlici i tiho je jecala. Morala je to da izbaci iz sebe. A plakanje u samoći je bio njen izduvni ventil. Drugi nije imala. Narednih dana je izbjegavala Sema. Trudila se da ne razgovaraju, niti da ga uopšte viđa. Ipak, nije mogla da izbjegava Džejmsa. Jedno veče je ponovo morala da provede noć u kući i da pomogne u služenju gostiju koji su došli na plantažu. Ona, Džoun i još nekoliko mladih djevojaka odabrano je da poslužuju goste. Glavni je bio Solomon. On je bio kućni rob, odnosno šef kućnih robova i osoba od povjerenja porodice Tejlor. Stari, prevejani lisac koji je samo gledao svoj interes i privilegije koje je imao u rezidenciji. I koji je bio spreman sve njih da žrtvuje zbog toga. Nije ga voljela. Većina robova ga nije voljela. Ali, morali su da ga trpe i poštuju skoro kao i bijele gospodare. U gostima je bilo desetak muškaraca i žena. Svi su bili u svečanim odijelima i haljinama. To su bili prijatelji Džejmsa Tejlora. U pitanju su bili robovlasnici iz Misisipija, neka gospoda iz Viksburga, te jedan političar blizak guverneru. Džejms je povremeno organizovao ovakva okupljanja u rezidenciji. Imao je taj jedan krug prijatelja sa kojima je često bio u kontaktu. I ona je imala priliku da ih sve površno upozna. „Doktore Morise, šta vi kažete o trenutnoj situaciji? Kako gledate na secesiju naših država i na kraj Unije?“, crnokosi i arogantni političar upitao je plavokosog doktora sa naočarima, a koji je sjedio pored sestre vlasnika plantaže. U pitanju je bio njihov porodični prijatelj Piter Moris iz Viksburga. „To je bilo očekivano. Nakon Linkolnove pobjede svi smo mogli da pretpostavimo šta će se desiti“, odvratio je plavokosi doktor. „Samo se nadam da će se sve riješiti mirnim putem i da će se postići dogovor o mirnom razlazu.“ „Ha, ha! Doktore, ti si pacifista. I ti vjeruješ u čuda, poput čuda da će Linkoln i abolicionisti prihvatiti bilo kakvo mirno rješenje, bilo šta drugo što nije potpuna kapitulacija i poraz Juga“, uz samouvjereni osmijeh rekao je Artur Kembel, prepotentni političar iz državne prijestolnice Džeksona. „Mi više ne pristajemo na povratak na staro. Misisipi je sada nezavisna država. I više ne priznaje ustav Unije“, odlučno i energično uključio se Džejms. On je bio krut i po ovom pitanju beskompromisan. Grejs je to dobro znala. „Ako Jenkiji žele rat, onda će ga i dobiti. Ovo je pitanje časti, a južnjačka čast je iznad svega.“ „Tako je, Džejmse!“, zadovoljno je rekao Artur. I opet se osmijehnuo. I ostali za stolom su podržali ovaj stav vlasnika plantaže. Ni doktor Moris nije imao nekog izbora. On se nije uklapao u većinu, ali je bio pragmatičan. Osim toga, bio je još nešto, a što je ona, kao robinja koja je dobar dio vremena provodila u kući, dobro znala. On je bio ljubavnik Džejmsove sestre Nensi. Nije bila sigurna, ali mogla je da pretpostavi da je njen muž Ben znao za to. Međutim, po tom pitanju nije mogao ništa da učini. Nije imao izbora. Bio je zaposlen na plantaži, živio je u njenoj i Džejmsovoj kući, dobio je sve na tacni, i morao je da bude miran i poslušan. Gotovo poput nje i ostalih robova. „Nemoj da damama i gospodi nešto nedostaje“, u jednom trenutku obratio joj se Solomon. On nije mogao da dozvoli bilo kakav propust. Morao je da opravda svoju ulogu posebnog roba i privilegije koje je imao. „Pažljivo obiđi oko stola i svima dopuni piće u čaše.“ Grejs je to i učinila. U trenutku, dok je dosipala vino u čašu svog gospodara, primijetila je njegov pohotni pogled. Znala je šta je u nastavku večeri očekuje. Bila je spremna na to. Večera je protekla u savršenom redu. Nakon toga su se povukli u salon i tamo su popili po još nekoliko pića i pušili cigare. Kada su gosti napokon otišli iz rezidencije, vlasnik plantaže i ona su otišli u njegovu sobu. Bio je pripit i uzbuđen. Naslonio ju je na noćni stolić, pred veliko ogledalo, te ju je agresivno uzeo otpozadi. Ona se gledala. Gledala je u svoje lijepo lice, crne oči, dugu crnu kovrdžavu kosu, u trenutku dok ju je Džejms divljački uzimao. Pred zoru je opet otrčala na svoje mjesto iza baraka. Sklupčala se i plakala. Trebalo joj je to. Ponovo je morala sve da izbaci iz sebe. I ta potreba joj je u zadnje vrijeme bila sve češća i intenzivnija. Narednih dana ponovo je imala problema sa Semom. I dalje je bio ljubomoran i posesivan. Nije znao šta bi drugo, pa joj je prijetio. Čak je pokušao i da je udari, ali su ga drugi spriječili u tome. Ona se nekako nosila sa time. Imala je svoju prijateljicu Džoun. Imala je svoju ogrlicu koju je dodirivala u svim tim teškim trenucima. I imala je svoje mjesto iza baraka, a gdje bi se osamila i plakala. Sve to je moralo da bude dovoljno. I ona je čvrsto željela da vjeruje u to. A onda se nešto desilo. Saznala je šokantnu vijest. Bila je trudna. Sa vlasnikom plantaže. To se prije ili kasnije moralo desiti. I ona tu ništa nije mogla da učini. Rekla mu je. Morala je da mu kaže. Džejms je bio ljut. Nikada nije bio tako van sebe. Bacao je stvari po sobi i galamio. Čašom je razbio to veliko ogledalo iznad noćnog stolića, a u kojem se ona tako često ogledala i koje je jedino voljela u toj kući. „Solomon će to riješiti. On zna nekoga. I taj neko će diskretno da se pobrine za ovaj mali problem“, na kraju joj je rekao vlasnik plantaže. Znala je na šta je mislio. U pitanju je bila neka žena koja je živjela u kući pored rijeke i koja se bavila medicinom. Bila je čudna. Živjela je sama i sakupljale je neke trave. Neki su za nju govorili da je vještica. Solomon ju je odveo tamo. Ona nije željela to da učini, ali nije imala izbora. Džejms je po tom pitanju bio ozbiljan. Zaprijetio joj je. I jasno joj stavio do znanja da nema izbora. On je očekivao od nje da prekine trudnoću i da sve bude po starom. I ona je morala to da prihvati. Provela je tri noći kod te stare sjedokose žene koja se zvala Meri. Zaista je djelovala zlokobno. Dala joj je neke čajeve i ona ih je ispila. Potom je morala da leži i odmara. Solomon je otišao nazad u rezidenciju, a ona je ostala sama sa tom neobičnom ženom. „Ti si veoma posebna, draga moja“, rekla joj je sjedokosa žena. „Ti u sebi imaš moći kojih nisi ni svjesna. I te moći traže načina da se probude.“ „Govoriš kao moja majka“, tiho je odvratila Grejs. „Ta ogrlica koju imaš oko vrata. To ti je ona ostavila?“, upitala je Meri. „Da, to je veoma posebna ogrlica koju je majka donijela sa sobom kada je brodom došla u Novi svijet. Ona potiče iz njenog kraja. I veoma je stara.“ „Znam. Ona je posebna. Ali, posebna si i ti. U toj ogrlici se kriju odgovori. I u njoj ćeš pronaći ono što tražiš, onu snagu koja ti je potrebna da slomiš okove i uzmeš svoju sudbinu u svoje ruke“, energično je rekla sjedokosa žena. „Plašim se toga. Plašim se tih odgovora na koje mogu da naiđem.“ „Nemoj da se plašiš. Prihvati ih. Prihvati svoju sudbinu, ako ne zbog sebe, onda zbog svoje kćerke.“ „Moje kćerke? Ali, ovdje sam… upravo zato da mi ti prekineš trudnoću. Solomon me je doveo kod tebe iz tog razloga“, zbunjena je bila Grejs. „Znam. Međutim, ja to neću učiniti. Reći ću mu da sam učinila. Slagaću ga. Dobićeš malo na vremenu, ali to je veoma kratko. Uskoro će svima biti jasno da si još uvijek trudna. I onda će biti gotovo. Onda nećeš imati izbora. Moraćeš da probudiš snagu u sebi i da zaštitiš sebe i svoje dijete.“ Grejs nije znala šta da misli o svemu ovome. Ipak, prihvatila je ono što joj je čudna žena rekla. Solomon je došao po nju i vratio je u rezidenciju. Zvanično, više nije bila trudna. I sve se vratilo u normalu. Ali, ona je znala istinu. I znala je da će se uskoro sve promijeniti. „Ti si kučka! Sve znam! Sve sam čuo! Džejms ti je napravio dijete. I onda si otišla kod one vještice da ti prekine trudnoću. Sve znam. Svi sve znaju!“, opet je agresivan bio Sem. On joj nije davao mira. I stalno joj je pravio probleme i prijetio joj. „Ostavi me na miru!“, ljutito je odvratila. I zatim je pobjegla od njega. I drugi su počeli da je provociraju. Sem je neke druge robove okrenuo protiv nje. Sada je imala sve više neprijatelja u barakama. Više se nije osjećala bezbijedno. I više nije znala šta da radi. Znala je da će joj stomak uskoro porasti i da onda neće moći da krije trudnoću. Onda će Džejms ponovo da poludi i više neće biti bezbijedna ni od njega. Pitanje je samo bilo ko će je prije povrijediti. Robovi ili gospodari. Džejms, za sada, ništa nije primjećivao. I dalje je povremeno morala da bude intimna sa njim. A takođe, i dalje je pomagali u kući i služila goste kada bi se organizovale svečane večere. Solomon je često bio blizu nje. To joj se nimalo nije dopadalo. Bio je opasan i promućuran. I bilo je pitanje vremena kada će nešto da posumnja. „Da li si dobro, Grejs?“, upitao ju je u trenutku kada je morala da ode do kupatila da povraća. Iznenada joj je došla muka. Jedva je uspjela da se suzdrži, a da ne povrati u salonu pred svima. Pred Džejmsom i njegovim gostima. „Dobro sam. Vjerovatno sam nešto pojela što mi nije godilo“, lagala je ona. Solomon je, po običaju, bio sumnjičav. Analizirao ju je tim radoznalim očima i sigurno joj nije vjerovao. Ponovo su sišli u salon gdje su bili ostali. I Solomon se čitavo vrijeme nije odvajao do nje. „Da li si dobro, Grejs?“, isto ju je upitao i vlasnik plantaže. „Da, bilo mi je muka. Sigurno sam nešto pojela. Ništa strašno“, branila se ona. „Tu je doktor Moris. On može da te pregleda. Za svaki slučaj“, neobično fin bio je Džejms i odmah, ne čekajući njen odgovor, pozvao je plavokosog doktora. „Ne treba. Nije mi ništa, gospodaru“, pokušavala je da se izvuče iz svega ovoga Grejs. Međutim, nije joj vrijedilo. Džejms je insistirao na tome i ona nije mogla da ga odbije, a posebno ne nešto tako nekonvencionalno kao prijedlog da nju, kao crnu robinju, pregleda uvaženi doktor koji je liječio isključivo bijelce. Morala je da ode gore u sobu sa doktorom Morisom i Solomonom. Prepredeni i konspirativni kućni rob bio je nezaobilazan. I nesumnjivo, veoma se zanimao za njeno zdravlje. Možda je čak i sumnjao na nešto? Možda je shvatio da ga je Meri prevarila i da joj nije prekinula trudnoću? Te misli su je užasavale. Ali, bez obzira na Solomona, nije imala šanse da se izvuče pored doktora iz Viksburga. On nije mogao da pogriješi. I njena tajna više neće biti tajna. „Možeš li da odeš i doneseš mi čašu vode, Solomone?“, zamolio ga je doktor u jednom trenutku dok ju je pregledao na krevetu u jednoj od soba na spratu. „Nešto sam ožednio, a ovo bi moglo da potraje.“ Solomon je poslušao doktora Morisa i izašao iz sobe. Ostali su sami ona i doktor. I on ju je tada pogledao. Oči su mu zaiskrile. Bio je ozbiljan. I ne samo to. Bio je zabrinut. „Trudna si. Da li si znala za to?“ „Da, znala sam.“ „Čije je dijete?“ „Džejmsovo.“ „Da li on zna za to?“, zabrinuto je upitao doktor. „On je znao za to. Ali, on misli da sam prekinula trudnoću. Svi misle da više nisam trudna i sada će me…“ „Sada ćeš morati nešto da učiniš po tom pitanju“, prekinuo ju je doktor Moris. „Ja ne mogu da ti pomognem. Mogu samo da prećutim ovo saznanje, da kažem da je sve u redu, da nisam primijetio ništa čudno, ali uskoro će svi znati o čemu se radi… i onda će biti problema. Vjerovatno ću i ja imati problema zato što sam krio istinu.“ Grejs ništa nije rekla na ovo. Nije znala šta da kaže. Nije imala odgovor na to. Doktor Moris je bio spreman da joj pomogne, ali ni on nije mogao ništa da učini kako bi je zaštitio. „Ne mogu ništa učiniti za tebe. Ne možeš ostati trudna. Shvataš da je to nemoguće“, nastavio je doktor Moris. Bio je empatičan prema njoj. Nije bio poput drugih na ovom mjestu. „Ne mogu te odvesti sa plantaže i poslati na Sjever. Džejms to nikada neće dozvoliti. Znaš i sama da si mu posebna. Jedino što možemo da učinimo, jeste da ti ponudim rješenje koje je jedino moguće i koje je, manje-više, bezbijedno i bezbolno.“ „O čemu govoriš?“ Doktor Moris je uzeo svoju torbu i nešto je potražio unutra. Izvadio je neku pilulu i dao joj. „Popij ovo. Ovo će ti pomoći da prekineš trudnoću“, rekao je i potom joj dao u ruku tu bijelu pilulu. „Ovo je iz Evrope. Veoma je djelotvorno. Ali, moraš što prije da je popiješ. Ako budeš puno čekala, onda ćeš ugroziti svoj život. Onda se lako može sve iskomplikovati.“ Rekavši to, doktor je ustao i zatim u ruku uzeo torbu Tada je došao i Solomon sa čašom vode. Doktor je s nogu ispio vodu i zatim ju je još jednom pogledao. Blago se osmjehnuo i izašao iz sobe. Ostala je sama sa prepredenim kućnim robom. I sa njegovim sumnjičavim pogledom na sebi. „Tako si fantastična. Savršena si“, govorio joj je Džejms u trenutku dok je ležao na njoj i penetrirao. Bili su u njegovoj sobi. Na krevetu ispred napuknutog velikog ogledala. Ona je bila gola, a on je bio na njoj i uzimao je. Opet je bio pod dozom. I to ga je držalo i omogućavalo mu da potraje. Bila je skoro zora kada je došla na svoje mjesto iza barake. Dirala je ogrlicu koju je dobila od majke i plakala. Potom je u ruku uzela bijelu pilulu koju je dobila od doktora Morisa. Držala ju je na dlanu i gledala je. Razmišljala je. Da li da okonča sve ovo? Da li da izabere lakši put i da nastavi po starom? Da li i dalje da bude ljubavnica vlasnika plantaže, sa privilegijama i sitnim zadovoljstvima, prezrena od drugih robova, poput Solomona, te stalna meta ljubomornog i temperamentnog Sema i njemu sličnih robova iz baraka? Nije znala šta da učini. Vratila je pilulu u džep i potom se vratila u baraku. „Čujem da tamo imaš poseban tretman. Doktor iz grada te je lično pregledao. Kao da si neka bjelkinja. Kao da si gospodarica“, opet ju je provocirao Sem. „Ni Solomon nema takve privilegije. Čak ni on nije toliko zaslužio kod gospodara plantaže.“ Ostali robovi koji su se tu zatekli odobravali su ove njegove riječi. I pružali su mu neskrivenu podršku. „Ostavi me na miru. Svi me ostavite na miru!“, uzviknula je i potom izjurila iz barake. Džoun je krenula za njom. Odvela ju je u stranu. Željela je da razgovaraju. „Šta se dešava, Grejs? Šta je to bilo sa doktorom Morisom?“, upitala je njena crna prijateljica. „Trudna sam, Džoun. Nisam prekinula trudnoću i doktor je to saznao“, drhtavim glasom odvratila je Grejs. „Nemam puno vremena. Moram to da riješim prije nego što neko primijeti. Doktor mi je dao pilulu koju treba da popijem.“ „Šta čekaš onda? Učini to! Ubiće te, ako to ne uradiš“, nervozno je uzviknula njena prijateljica. „Ne znam šta da učinim. Ne znam da li želim da nastavim ovako.“ „Nemaš izbora. Neko će te ubiti. Moraš da učiniš ono što gospodar traži od tebe. Jedino te on može zaštititi. Sem i ostali će te povrijediti. Ubiće te!“ Džoun je bila u pravu. Međutim, ona nije imala snage da učini to što je trebala. Nešto joj nije dalo. Nije mogla sebi da objasni, ali nešto u njoj je bilo protiv toga. Prisjetila se onog čudnog razgovora sa Meri. O tome kako je posebna. I o snazi koja se krije u njoj i u ogrlici koju je dobila od majke. Znala je na šta je mislila. Mogla je da pretpostavi. Sačekala je noć. Otrčala je iza barake. Nije imala puno vremena. Čekali su je. Gospodar je opet imao goste. Tu je bio onaj političar iz Džeksona i još nekoliko robovlasnika iz okoline. Imali su svečanu večeru i druženje. I ona je morala da bude tamo. Legla je uz zid i ponovo je prstima dodirivala poludrago kamenje na svojoj ogrlici. Gledala ga je. Pažljivo. I nježno prelazila po njemu. Znala je za posebne moći ove ogrlice. I znala je za posebnu moć njene krvi, a koju je naslijedila od majke. Ona je pripadala dugoj generaciji veoma posebnih žena, onih koje su neki sujevjerni nazivali vješticama. „Šta radiš tu, bijednice?“, iznenada je začula muški glas pored sebe i okrenula se. To je bio Sem. „Ostavi me na miru. Moram da idem u kuću. Čekaju me tamo“, odvratila je ona i potom ustala sa tla. „Čeka te gospodar Džejms. I dobri doktor. I svi oni političari i robovlasnici“, agresivan je bio on. Unio joj se u lice i potom je zgrabio za ramena. „Čekaju te da im širiš noge i budeš dobra mala poslušna robinja.“ „Jebi se, Seme!“, uzviknula je Grejs. Pokušala je da se oslobodi njegovog snažnog stiska. Međutim, nije uspjela u tome. On ju je čvrsto držao i potom je gurnuo uz zid barake. Prislonio se uz nju i šakama je počeo grubo da je dira. „Hoću i ja da osjetim ono što oni osjećaju. Hoću da vidim šta je to što svi oni vole“, nastavio je da govori, a istovremeno, i da je dira po grudima, bedrima i oko struka. Bio je veoma agresivan. I izgleda da nije namjeravao da stane. „Pusti me! Pusti me, gade!“, vikala je ona i bezuspješno se otimala. Ali, ništa nije vrijedilo. Sem je bio uporan. I bio je van kontrole. U jednom trenutku, rukom joj je pokidao ogrlicu. Spala joj je sa vrata i poludrago kamenje se rasulo po travi pod njenim nogama. Osjetila je užasan bijes. A takođe, i nemoć da učini bilo šta. Kao da je sve bilo gotovo. I kao da je upravo stigla do kraja. „Seme, pusti je!“, iznenada je začula Džounin glas. Njena prijateljica je dotrčala i bacila se na njega. Udarala ga je šakama po glavi i tako pokušavala da ga natjera da je pusti. Sem se okrenuo prema njoj. Pustio je Grejs i ona se istog trenutka srušila na tlo. Međutim, odmah je nasrnuo na njenu prijateljicu. Udario ju je pesnicom u lice i zatim je oborio na tlo. Legao je na nju i šakama je stisnuo oko vrata. „Glupa kučko! Ista si kao Grejs! I završićeš isto kao ona“, vikao je Sem u trenutku dok ju je snažno i van kontrole stiskao oko vrata i davio je. Njena prijateljica nije mogla da se otme iz njegovog čvrstog stiska. Pokušavala je, ali nije vrijedilo. I uskoro je klonula rukama. Lice joj se ukočilo. Bila je mrtva. Grejs je bila užasnuta. Klečala je na travi i u rukama držala ostatke svoje ogrlice. Držala je te crne i smeđe poludrage kamenčiće i okretala ih među prstima. Bila ja van sebe. I osjećala je nepodnošljiv bijes koji je nekako morala da izbaci iz sebe. Nije vrijedilo plakanje. Više nije imala mira na svom tajnom mjestu. Sada je tu bio Sem koji je upravo zadavio njenu prijateljicu, te isto je namjeravao da učini i njoj. Pogled mu je bio ludački. Bio je beskrupulozan. Stajao je pred njoj i spremao se da je dokrajči, a ona je klečala u travi i u rukama vrtjela te kamenčiće iz ogrlice. Onda se sjetila. Sjetila se svoje majke i onoga što joj je govorila. O starim običajima. O njihovom narodu. O lozi moćnih žena. O drevnoj boginji iz tropskih savana i džungla. Sjetila se priča o crnoj boginji Kseniji. U sebi je počela da izgovara riječi koje nije razumjela. To su bile riječi drevne molitve na njoj nepoznatom starom jeziku. Nije znala taj jezik, ali sjetila se riječi. I kao da je neko drugi izgovarao umjesto nje. Kao da su joj riječi same izlazila. Ona je to govorila. U sebi, a zatim i naglas. „Šta to govoriš? Kakve su to nebuloze?“, upitao ju je Sem. I potom je rukom uhvatio za kosu. Podigla je glavu i pogledala ga. U sebi je osjetila snagu koju nikada ranije nije. I za koju nije ni znala da postoji. Sem je vrisnuo. Izgledao je kao da su ga probadali užasni bolovi. Srušio se na tlo pored nje i počeo da se grči. Ona je ustala. U šaci je držala ostatke ogrlice. I nije skidala taj prodorni i fokusirani pogled sa visokog i snažnog crnca. On se i dalje grčio. Krv mu je potekla iz usta i nosa. Potekla mu je iz ušiju, a zatim i iz očiju. Svuda se slijevala iz njega. I bila je tako opčinjavajuća. Kao i ti njegovi bolni krikovi. A onda je zastao. Više se nije pomjerao, niti je jaukao. Bio je mrtav. Ostalo je samo njegovo beživotno tijelo okupano krvlju. I ona iznad njega. Sigurna u sebe. Jaka i odlučna kao nikada ranije. Željna novog početka. I novog života za sebe i svoje dijete. Izašla je iz mraka i zakoračila na prašnjavi put. Pred njom se nalazila velika i osvijetljena rezidencija okružena poljima pamuka. Izgledala je veličanstveno. I taj prizor je godio njenim očima. Upravo je pozvana. Neko od njenih sestara je trebao pomoć. Neko od sveštenica njenog reda. Čarobnica koja je u sebi imala njenu krv i njenu moć. Odvažno je krenula naprijed. U kratkoj crnoj haljini koja joj se privijala uz tijelo. Crna duga i kovrdžava kosa joj je padala preko ramena. A na nogama je imala crne čizme. Prošla je kroz veliku ulaznu kapiju oko koje su stajali naoružani muškarci. „Ko si ti? Kuda si pošla?“, prodorno je uzviknuo jedan od njih. Ksenija nije ni obratila pažnju na njega. Samo je nastavila dalje, a svi oni su se u trenutku pretvorili u plamene buktinje. Vrištali su i trčali okolo, a zatim su se mrtvi srušili na tlo. Još nekoliko naoružanih muškaraca joj je trčalo u susret. Ni oni nisu bili problem. I oni su, sljedećeg trenutka, završili isto poput ovih. U plamenovima i u užasnim bolovima. Nastavila je samouvjereno i odlučno da gazi naprijed između polja pamuka. Nezaustavljivo je koračala prema dvorištu velike rezidencije i ubijala je na užasne načine sve one koji bi se pojavili pred njom. Uskoro je prošla kroz dvorište, a zatim se stepenicama popela na glavni ulaz u rezidenciju. Ukoračila je u prostrani hol i potom skrenula do salona. Trenutno oko nje nikoga nije bilo. Ali, osjećala je prisustvo. U blizini je osjećala čarobnicu. Bila je tu. I čekala ju je. Potom je ušetala u prostrani salon. Na sredini prostorije stajala je crna djevojka u bijeloj haljini. Krv joj se slijevala sa lijepog lica i niz ruke. Bila je zgodna. I veoma privlačna. Međutim, ta krv nije bila njena. To je bila krv svih onih koji su mrtvi ležali pod njenim nogama. Muškarci i žene. Vlasnik plantaže i njegova sestra. Sestrin muž. Njihovi gosti. I jedan stariji crnac obučen u bjelačko skupo odijelo. Svi su bili mrtvi. Njihovi leševi su bili okupani sopstvenom krvlju. A ona je, gordo i samouvjereno, stajala iznad njih i posmatrala je. Bila je dostojna njene krvi i njene moći. Bila je prava predstavnica drevne loze čarobnica iz starih vremena. Jedna od onih kakve su nekada davno, prije protoka okeana vremena, služile nju u njenom tropskom kraljevstvu. „Zvala si me!“, rekla je Ksenija. Napravila je još nekoliko koraka i zatim je stala tik pred nju. „Ti si boginja? Ti si drevna boginja Ksenija?“, upitala ju je. Bila je energična. Ali, u očima joj je mogla da pročita koliko je bila zbunjena i koliko je još trebala da uči. „Da, ja sam boginja Ksenija. Ja sam ona koju je tvoja majka poštovala i slavila. I mnogi drugi prije nje. Ja sam izvor moći koju osjećaš u sebi. I ja sam ona koja će ti pomoći da prihvatiš tu moć, da je kanališeš, i da je koristiš na pravi način.“ „Zašto? Zašto ćeš mi pomoći?“, zbunjeno je upitala djevojka. „Zato što si ti dio mene. Ti si preživjeli dio starih vremena i običaja. Ti si ona koja mora da nastavi da bude svjetionik istine i ljepote u svijetu obavijenom tamom i užasom“, odlučno je rekla Ksenija. I onda joj se samouvjereno osmjehnula. „Ti i tvoja kćerka ste svjetlost u tami. Vi ste budućnost!“ „Moja kćerka? Ti znaš da ću dobiti kćerku?“ „Naravno da znam“, odvratila je Ksenija. Nježno ju je pomilovala po kosi i smireno ju je gledala u oči. Uživala je u njenoj ljepoti i u energiji kojom je zračila. „Upravo sada je osjećam u tebi. Ona je predivna. Poput tebe.“ „I šta sada?“ „Sada idemo odavde“, samouvjereno je rekla Ksenija. Potom je uzela za ruku. Osjetila je njenu mekanu kožu i vrelu krv koja je cirkulisala njenim tijelom. Povela ju je sa sobom, preko svih tih krvavih leševa koji su ležali svuda okolo. Izašle su iz salona, a zatim i iz rezidencije. A onda su krenule preko poljane. I nestale su u mraku. „Šta se ovdje desilo? Kako je ovo moguće?“, s nevjericom je upitao okružni šerif Džon Marfi. Doktor Moris je stajao sa šerifom na sredini dvorišta rezidencije porodice Tejlor, a svuda okolo su stajali naoružani predstavnici zakona. Bio je dan. I došli su ovdje da ustanove šta se prethodne noći dogodilo. Crni robovi su bili u barakama. Zatekli su ih zaključane i uplašene. Svi u kući su bili mrtvi. Iskrvarili su do smrti. Umrli su pod čudnim okolnostima. Kao da su bili otrovani. Isto tako, tijela čuvara plantaže su pronađena svuda okolo. Bila su ugljenisana. I to je bila posebna misterija. „Pričao sam sa nekim od robova. Oni su, takođe, zbunjeni i vidno uplašeni“, odvratio je doktor. „Kažu da je to učinila Grejs.“ „Grejs?“, upitao je šerif. „Grejs je mlada robinja koja je živjela na plantaži i sa kojom je Džejms Tejlor imao poseban odnos.“ „Ah, da. Razumijem.“ „Kažu da su ona i još jedna crnkinja koja se pojavila niotkuda pobile sve čuvare, vlasnike plantaže i njihove goste u rezidenciji. Kažu da je Grejs vještica i da je imala smrtonosne moći kojim ih je ubijala na daljinu“, nastavio je doktor. Prenosio je okružnom šerifu ono što je maloprije čuo od nekih robova u barakama. „Znači, hoćeš da kažeš da sada jurimo neku vješticu, odnosno dvije vještice koje su pobile sve ove ljude i koje mogu da ubijaju na daljinu“, s nevjericom je upitao šerif Marfi. „Ništa ja ne kažem. Ja samo prenosim ono što su mi oni rekli“, odvratio je doktor. „Oni možda lažu. Možda su se robovi pobunili i pobili svoje gospodare? Doduše, ne znam kako bi tako nešto uspjeli da urade. Ali, ja nemam objašnjene za ovo što se desilo. Moram da ispitam tijela ubijenih. I ona krvava u kući, a i ona spaljena oko kuće. Tek onda ćemo možda imati neke odgovore i barem neke pretpostavke o tome šta se ovdje desilo.“ „U redu, učini to. Onda ćemo vidjeti šta ćemo“, rekao je šerif. Bio je veoma ozbiljan. A nesumnjivo, i prilično zabrinut. „Do tada, izdaću potjernicu za tom robinjom Grejs. I za tom drugom nepoznatom ženom. Ne znam šta bih drugo mogao da učinim.“ Doktor Moris ništa više nije rekao. Nije imao šta da kaže. I sam je bio zbunjen. Istovremeno, bio je i veoma radoznao da sazna šta se to ovdje dogodilo. Bilo je tako čudno. I gotovo nadrealno. Grejs to nije mogla da učini. Možda je nekako mogla da ih otruje hranom i pićem, ali nije mogla da spali čuvare oko rezidencije. Sve to je bilo veoma zanimljivo. I bio je nestrpljiv da barem pokuša saznati neke odgovore na pitanje o tome šta se ovdje dogodilo. Pero Nestorović Odlučno je udario nogom u vrata i razvalio ih. Brzo je utrčao unutra sa pištoljem u ruci. U stopu ga je pratio inspektor Hanter i pripadnici policije sa dugim cijevima u rukama. Odmah su osigurali dnevni boravak i prizemlje kuće. On i njegov kolega su krenuli uz stepenice na sprat. „Polako, Pole. Ne smijemo ugroziti taoce“, obratio mu se inspektor Hanter. „Nemamo izbora. Moramo odmah da reagujemo. On je na onom prenosu uživo djelovao totalno van kontrole“, odvratio je i zatim odlučno nastavio naprijed niz hodnik. Sve sobe na spratu su bile prazne. Ostala je još samo jedna koja se nalazila na kraju hodnika. Zauzeli su položaj kod vrata, a zatim ih je on brzo otvorio. Uperio je pištolj ispred sebe. I ugledao je stravičan prizor. Dvije djevojke su nepomično ležale na podu. Tijela su im bila krvava i izmasakrirana, a posebno lica. Svuda po sobi su se crvenile mrlje od krvi. A muškarac koji je prijetio preko video-prenosa uživo sjedio je na podu u ćošku prostorije, u ruci je držao pištolj i djelovao je veoma uznemireno. „Ubili su ih! Izašli su iz ogledala i ubili ih!“, nervozno je vikao muškarac sa pištoljem u ruci. „Odloži oružje, Adame!“, naredio mu je Pol. „Ne… oni su tu! Oni će doći i po mene“, buncao je ovaj i mlatio je pištoljem. „Kasno je. Ja sam proklet… a bićete i vi.“ Rekavši to, on je podigao pištolj, uperio ga sebi u glavu i odmah ispalio hitac. Pol i njegov kolega nisu stigli da reaguju. Adam Martinson, muškarac koji je nešto ranije preko video-prenosa putem društvenih mreža pričao neke nebuloze i pokazivao uplašene i vezane djevojke koje je držao kao taoce u svojoj kući, sada se stropoštao na tlo. Bio je mrtav. „E jebi ga. Zakasnili smo. Ubio je djevojke, a sada je ubio i sebe“, razočaran je bio inspektor Hanter. Pol se polako primakao tijelima ubijenih djevojaka. Izgledala su strašno. Bila su isječena, izgrebana, na razne načine unakažena i masakrirana. Pogledao je u Adamovo tijelo, a zatim je razgledao po sobi. Zanimalo ga je šta se to desilo i kako ih je on uspio tako temeljno isjeći i čime. I kako je uspio to da učini tako brzo, zato što su prilikom prenosa uživo koji se desio prije sat vremena obje bile žive i netaknute. Pogled mu je zastao na velikom ogledalu koje se nalazilo pred njim na zidu. Bilo je djelimično prekriveno bijelim čaršavom, ali se taj čaršav dopola svukao. To mu je bilo zanimljivo i veoma neobično. „Na video-prenosu je govorio o nečemu što se nalazilo u ogledalu“, rekao je inspektor Hanter. „Možda ga je zbog toga prekrio? Možda se plašio ogledala i onda kada se to platno pomjerilo i otkrilo ogledalo, poludio je i ubio djevojke.“ „Možda“, tiho je odvratio Pol. I dalje je stajao pred djelimično prekrivenim ogledalom i gledao u njega i u bijeli čaršav. „Ali, i dalje moramo da utvrdimo kako i čime ih je tačno ubio.“ Sljedećeg trenutka sklonio je taj bijeli prekrivač. Ugledao je svoj odraz u ogledalu. I na trenutak mu se taj njegov odraz zlokobno osmijehnuo. Kao da je u pitanju bila druga osoba. On se zbunjeno trznuo. I već sljedeće sekunde sve je bilo normalno. Sigurno mu se bilo učinilo. Bio je siguran u to. Policajci su preplavili cijelu kuću. Tu su bili i forenzičari. Detaljno su ispitivali mjesto ovog užasnog zločina. Skupljali su dokaze i nastojali da utvrde sve detalje. Inspektor Pol Evans se nije dugo zadržao. Bio je umoran, a takođe i razočaran što nije uspio da stigne na vrijeme i da spasi djevojke. Ostavio je inspektora Hantera sa forenzičarima, a on je otišao do stanice da sačini izvještaj. Nakon toga je otišao kući da se odmori. Tamo ga je sačekala njegova supruga Kejt. Zajedno su večerali i nakon toga otišli na spavanje. Narednih dana mu je bile bolje. Vratilo mu se samopouzdanje i bio je spreman da radi punim kapacitetom. Trebalo je da sa svojim kolegama donese nekakav zadovoljavajući zaključak za javnost o onome što se desilo. Sakupljali su dokaze, utvrđivali činjenice i sve što je vezano za ubicu. „Nismo pronašli oružje kojim je počinjeno ubistvo“, rekao je doktor Karpenter, a koji je bio glavni stručnjak za sudsku medicinu sa kojim su radili. „U pitanju je više oružja. Tu je bilo nekakvih oštrih sječiva ili nečega sličnog, zatim nešto što podsjeća na životinjske kandže i na ugrize, te nešto što je proizvodilo duboke ubode i razaranje unutrašnjih organa. Nemam pojma šta bi to moglo da bude.“ „Kako je moguće da ništa od toga nismo pronašli na mjestu zločina?“, zbunjeno je upitao Pol. „I nije moguće. Morali ste nešto da pronađete, i to ne jedan, nego sigurno nekoliko predmeta kojim je ubistvo počinjeno“, odvratio je doktor. „Sigurno je negdje skriveno u kući. To je jedino logično objašnjenje.“  „Moraćemo opet pretražiti sve. Ovaj put mnogo detaljnije“, uključio se inspektor Hanter.
„Ima još nešto. Na ubici nismo pronašli tragove njihove krvi. Gotovo nemoguće je da nema tragova poslije takvog brutalnog i temeljnog masakriranja“, objasnio je doktor Karpenter. Bio je veoma ozbiljan. „U tom slučaju je morao da nosi nekakvu zaštitnu odjeću, a onda i nju da sakrije zajedno sa oružjem. To sve je prilično komplikovano, ali je, takođe, i moguće.“ Pol je poslao policajce da još jednom detaljno pregledaju kuću. Morali su da pronađu oružje kojim je počinjeno ubistvo i da tako sklope slagalicu vezanu za ovaj užasan zločin. Istovremeno, istraživali su i motiv ubistva. To je tek bila posebna zbrka. „Prema informacijama koje smo sakupili, Adam Martinson je bio programer koji je radio za jednu od većih kompanija ovdje u gradu. Bio je dobar na poslu i prilično veliki stručnjak. Međutim, pored toga, imao je i neke neobične hobije kojim se bavio u slobodno vrijeme“, govorio je ono što je saznao inspektor Hanter. „U pitanju su bile neke stare i čudne filozofije i tajna učenja, okultizam, tajna društva, granične nauke i slične stvari.“ „Zanimalo ga je natprirodno i neobično“, zaključio je Pol. „Znači, bio je na nekakav način čudan i mogao je svašta nešto da utuvi sebi u glavu. I takve stvari, kao što je to nešto u vezi ogledala.“ „Mogao je. Kažu da je u zadnje vrijeme posebno bio čudan. I da je ponekada pričao neke nepovezane besmislice. Nešto o svijetu koji se krije iza ogledala i bićima koja se tamo nalaze.“ „Izgleda da je on zaista vjerovao u to. I da ga je to dovelo do ivice i do toga da počini dvostruko ubistvo i samoubistvo“, rekao je Pol. Opet je osjetio napetost. I odlučio je da malo predahne sa ovom pričom. Završio je razgovor sa svojim kolegom, te je otišao u toalet u stanici da se malo osvježi. Umio se hladnom vodom. Stajao je pred ogledalom i razmišljao o svemu. Ovaj slučaj ga je izluđivao. Želio je da pronađu to famozno oružje, da definitivno utvrde motiv, te da sve ovo konačno zaključe. Iznenada, u jednom trenutku, njegov odraz u ogledalu je opet djelovao zlokobno. Na nekakav strašan i nadrealan način se iskezio. I gledao ga je. Kao da je u pitanju bio neko drugi. Kao da ga je neko, ko izgleda kao on, gledao iz ogledala. Prijeteći. Dijabolično. Sa nekim užasnim namjerama. U sljedećem trenutku iz njegovog odraza u ogledalu su se pojavile neke humanoidne siluete koje su bile sive i djelovale su poput sjenki. Bilo ih je desetak. I stajale su oko njegovog neprirodnog odraza. Užasnuto je trepnuo i onda je sve to nestalo. Opet je u ogledalu bio njegov odraz. I sve je djelovalo potpuno normalno. Nije znao šta da misli o svemu ovome što je doživio. Bio je zbunjen, a istovremeno i uplašen. Brzo se vratio do kancelarije u kojoj ga je čekao inspektor Hanter. Sve mu je ispričao. Pripisao je to umoru i konstantnom stresu koji je osjećao ovih dana. Kolega inspektor mu je preporučio da posjeti psihijatra i da se malo ispriča sa njim. On je to i učinio. Narednog dana otišao je kod svoje stare poznanice doktorice Prisli. Ona ga je primila u svojoj ordinaciji i tu joj se požalio na tegobe koje je imao prethodnih dana. Ništa nije zadržao za sebe. Ispričao joj je ono što mu se učinilo da je vidio u ogledalu. „Previše toga se desilo ovih dana, Pole. Taj užasni slučaj ubistva očigledno je uticao na tebe. I sada ti treba vremena da to sve prevladaš“, profesionalna je bila crnokosa psihijatrica sa naočarima na očima. „Moraš malo da usporiš. Uzmi pauzu na poslu i odmori se. To ti je moj iskreni savjet.“ „Ali, zašto sam vidio ono u ogledalu? Ta halucinacija je bila tako stvarna“, zabrinut je bio Pol. „Da, vjerujem da jeste. Međutim, to je upravo to što si rekao. Halucinacija i ništa više od toga“, sigurna je bila ona. „Taj tip koji je ubio te djevojke, Adam Martinson, on je imao opsesivne strahove prema ogledalima, njih je optuživao za svoje ludilo, i to sve je sugestivno uticalo na tebe. Sve to što si doživio je bilo toliko stresno i brutalno da tvoja podsvijest nije mogla sve da prihvati na taj način, te sada ona traži neka alternativna objašnjenja, nešto što bi moglo da opravda i racionalizuje to nasilje i taj užas.“ „Vjerovatno si u pravu, doktorice Prisli“, odvratio je on. „Naravno da sam u pravu, Pole. I ti si znaš da sam u pravu. Samo još da u to ubijedimo tvoju podsvijest“, opušteno je rekla doktorica i zatim mu se osmijehnula. Ovaj razgovora sa psihijatricom mu je godio. Odmah se osjećao bolje. Vratio se u kancelariju i ponovo se sastao sa svojim kolegom inspektorom. U međuvremenu, završen je i naknadni pretres Adamove kuće. Međutim, nije bilo ni traga od oružja kojim je počinjeno ubistvo, niti od zaštitnog odijela koje je ubica navodno morao da nosi. Opet ništa nisu pronašli. „Saznao sam nešto zanimljivo. I vjerovatno to ne bih trebao da ti govorim, ako uzmemo u obzir tvoje probleme sa stresom“, oprezno je rekao inspektor Hanter. Djelovao je ozbiljno i napeto. „Međutim, svakako ćeš to sve da pročitaš u izvještaju.“ „O čemu se radi?“ „Adam Martinson je u posljednje vrijeme bio opsjednut nekakvom teorijom u paralelnom svijetu koji se krije iza ogledala. Tvrdio je da su ogledala portali između dva svijeta i da se uz odgovarajuću tehniku može napraviti prolaz“, nastavio je inspektor Hanter. „Njegove kolege sa posla su rekle da je stalno govorio o tome, da je pominjao kako je našao neke stare tekstove o nekakvom ritualu kojim se otvaraju ti portali, te da je namjeravao da to učini.“ „Šta da učini?“ „Pa da izvede ritual i otvori portal kroz ogledalo“, odvratio je njegov kolega. „On je čvrsto vjerovao u to. I sigurno je učinio to što je namjeravao i onda je pukao i učinio sve ono.“ „To su sve gluposti. Portal kroz ogledalo do paralelnog svijeta“, s nevjericom je rekao Pol. „Naravno da su gluposti. Međutim, on nije mislio tako. On je i u onom prenosu uživo pominjao kako ga posmatraju i vrebaju neka bića iz ogledala i kako više ne može da im se suprotstavi“, nastavio je inspektor Hanter. „To njegovo vjerovanje u ta bića iz ogledala, taj ritual koji je izveo, to je bio okidač koji ga je odveo u ludilo i zločin.“ Pol više nije želio da sluša ove priče. Namjeravao je da posluša doktoricu Prisli i da malo odmori od svega. Čak je planirao i da uzme odmor od posla. Pozdravio se sa svojim kolegom i zatim krenuo iz stanice. Sjeo je u svoj automobil i odvezao se do kuće u predgrađu. Stigao je tačno na vrijeme za večeru. On i Kejt su uživali u junećim odrescima i krompiru. I uz gutljajima bijelog vina. Nakon toga su vodili ljubav. To mu je tako trebalo. Iz sebe je izbacio svu tu negativnu energiju i ponovo je bio opušten. Bio je zadovoljan i zadovoljen. Ležali su tako jedno pored drugog u prostranom krevetu u spavaćoj sobi i dolazili su do daha nakon strastvenog seksa. Njegova plavokosa supruga se primakla uz njega i to mu je tako godilo. „Kuda ćeš?“, upitala ga je u trenutku kada je ustao i krenuo prema kupatilu. „Odmah se vraćam. Odoh do toaleta“, odvratio je i zatim ušao u kupatilo u koje se ulazilo iz spavaće sobe. Prvo je mokrio, zatim je oprao ruke, a onda se umio. Stajao je pred ogledalom i razmišljao o svemu. Bio je opušten. I više nije želio da se opterećuje slučajem. Razgovor sa doktoricom Prisli mu je pomogao. A posebno seks sa Kejt od maloprije. Bio je kao nov. I spreman da okrene novi list. Bio je spreman da neko vrijeme provede sa suprugom, da se odmori od posla i da možda negdje otputuju. Nisu skoro otišli u njihovu vikendicu na Jezeru Mičigen. Gledao je u ogledalo. U svoj odraz. I osmijehnuo se sam sebi. To nije bio osmijeh, to je bila nekakva zlokobna i dijabolična grimasa. Njegov odraz se cerekao. Oči mu nisi bile ljudske. Bile su mračne i isijavale su nekakvim zlom. Iza odraza su se stvorile sive siluete. Bilo ih je sve više i više. Stajale su svuda oko njega, u odrazu u ogledalu, te su se polako primicale. Pol je užasnuto vrisnuo i napravio je par koraka unazad. Međutim, siluete nisu nestale. I njegov odraz je i dalje bio tu, gledao ga je, kao neko drugi, kao neko biće iz ogledala. Uzeo je čašu sa pulta u kupatilu i bacio je na ogledalo. Čaša se razbila, a djelimično i ogledalo. Ipak, ispod pukotina i dalje je bio njegov zlokobni i nadrealni odraz. Jezivo se cerekao i gledao ga tim neprirodnim očima ispunjenim tamom. Izjurio je iz kupatila i otrčao u spavaću sobu. Na krevetu je ležala Kejt. Bila je zbunjena i uplašena. „Šta se desilo, Pole?“, upitala ga je. „Ne znam. Nešto je u ogledalu, posmatra me… i vreba“, drhtavim glasom je rekao Pol. Stajao je ispred kreveta i konfuzno je gledao u nju. A onda mu je pogled skrenuo na veliko ogledalo koje se nalazilo na zidu iznad noćnog stolića. Ugledao je svoj odraz. I taj jezivi osmijeh na njemu. I humanoidne sive siluete koje su stajale oko njegovog odraza. „Šta se to dešava, Pole? Šta je to u ogledalu?“, upitala je njegova supruga. Bila je na krevetu i uplašeno gledala u njega i u ogledalo.“ „Nešto je unutra. Nešto neljudsko“, uznemireno je odvratio i zatim uzeo svoj pištolj iz fijoke. Nanišanio je u ogledalo. U svoj odraz. A njegov odraz nije držao pištolj. Odraz se i dalje kreveljio i gledao ga. Kao i one sive siluete okolo. Ispalio je hitac iz neposredne blizine. Pogodio je u ogledalo i djelići stakla su mu prsnuli po licu i po ruci u kojoj je držao pištolj. Nakratko je sagnuo glavu i prstima skidao komadiće stakla. A onda je pogledao u ogledalo koje je na sredini imalo veliku rupu i oštećenje. Njegov odraz je i dalje bio tu. I tada je, u trenutku, odraz rukom krenuo prema njemu. Ruka je izašla iz ogledala i zgrabila ga za vrat. Bila je hladna. Kao da je zaleđena. I djelovala je nestvarno. Pištolj mu je ispao iz ruke a on nije mogao da se pomjeri. Njegov odraz ga je držao tim ledenim i nevjerovatno snažnim stiskom. Nije mogao da mrdne od ogledala, niti da se iskobelja iz tog čeličnog zagrljaja. Kejt je ležala na krevetu. Bila je užasnuta. A posebno onda kada su se te sive siluete odjednom materijalizovale u sobi svuda oko kreveta. Bile su iste kao u ogledalu. Poput neke greške na video snimci. Kao da nisu bile materijalne nego energetske. Sive humanoidne forme bez lica i bez ikakvih detalja. Okružile su krevet na kojem se nalazila užasnuta Kejt. A on ništa nije mogao da učini. Njegov odraz ga je čvrsto držao prikovanog za oštećeno veliko ogledalo. Samo je mogao da gleda kako te sjenke okružuju njegovu suprugu, kako je hvataju dok se ona bezuspješno otimala i vrištala, te onda kako je tim svojim nedefinisanim šakama kidaju, režu joj kožu, razaraju joj dijelove tijela i ubijaju je. Ona je i dalje užasnuto vrištala dok se krv iz njenog tijela razlijevala svuda po posteljini. I dok su je te kreature kasapile i ubijale. Bio je očajan. Vrištao je i uporno se pokušavao da istrgne iz stiska. Ali, nije mogao. Nije imao snage za tako nešto. Sve je bilo gotovo. Kejt je bila mrtva. Njeno masakrirano tijelo ležalo je na krevetu, a svuda okolo su se nalazile te humanoidne i neprirodne sjenke. I onda ga je njegov odraz naglo povukao ka sebi. Okrenuo se i pogledao u ogledalo. Odraz mu se unio u lice. I dalje se jezivo kreveljio. I gledao ga je direktno u oči. To je bio pogled od kojeg mu se krv ledila u žilama. To je bio pogled čistog zla. I ludila koje ga je obuzimalo, zajedno sa užasnim strahom i panikom. Pero Nestorović Bilo je sedam sati ujutro kada je stigao na predviđenu lokaciju u slabo naseljenim krajevima sjeverozapadnog Kazahstana. Nalazio se u vojnom helikopteru i gledao je kroz stakla prizor ispod sebe. Tu je bio improvizovani vojni kamp koji je postavljen tokom prethodnog dana. I priličan broj vojnika i drugog potrebnog osoblja. A onda je ugledao ono zbog čega je i doletio ovamo pravo iz Rostova na Donu. On je bio visokorangirani general Crvene armije. Imao je veliko vojno iskustvo i ogroman ugled u vojsci. Bio je neustrašiv i istinski ga ništa nije moglo da uplaši. Kao mladi vojnik je preživeo Drugi svjetski rat i učestvovao je u mnogim bitkama od Staljingrada do Berlina. Nije se plašio ni konflikta sa Amerikancima. On je, u vojnim krugovima, važio za tvrdolinijaša. I to mu nije smetalo. On je radio ono u čemu je bio najbolji. I to je bio njegov posao. Odbrana zemlje i sigurnost svih njenih građana. Ali, sada je zaista osjetio nekakvu veliku nelagodu. Bukvalno se stresao u trenutku kada je pored vojnog kampa ugledao ogromnu okruglu rupu u zemlji. Bila je pravilnog kružnog oblika i u njoj nije bilo ničega. Samo potpuna tama. Prizor je istinski bio zastrašujući čak i za nekoga poput njega. Helikopter se spustio u vojni kamp i odmah je izašao iz njega u pratnji nekoliko svojih bliskih saradnika. Komandant vojske u kampu mu je odmah prišao. U pitanju je bio visoki i mršavi plavokosi pukovnik. „Druže Sokolov, ja sam pukovnik Viktor Zorkin i komandujem trupama ovdje na terenu“, službeno mu se obratio plavokosi oficir. „Velika nam je čast što ste vi ovdje.“ „Šta se ovdje dešava, druže pukovniče?“, odmah je prešao na stvar general Sokolov. „Vidjeli ste iz helikoptera tu neobičnu rupu u zemlji“, rekao je pukovnik. Glas mu je bio drhtav i nesiguran. „Pojavila se ovdje prije tri dana. Odnosno, tada su je primijetili piloti koji su letjeli ovim područjem. Nikome nije jasno kako se stvorila i šta predstavlja. Lokalno stanovništvo ništa nije primijetilo. Doduše, ovdje i ne živi puno ljudi. Ima samo par sela koja su udaljena nekoliko desetina kilometara odavde.“ „Šta mi možete reći o toj rupi?“, upitao je general. Polako je krenuo da se kreće kroz kamp, a prema lokaciji gdje se nalazio taj fenomen. Za njim su išli i ostali, a pored njega je koračao pukovnik. „Šta kažu naši naučnici?“ „Nikome nije jasno o čemu se radi. Rupa je veoma pravilnog kružnog oblika. Prečnik je tačno sto deset metara. Zidovi su obli i nema nikakvih izbočina. A u pitanju je veoma čvrsti kamen“, nastavio je plavokosi pukovnik. „I rupa nema dna.“ „Kako nema dna?“ „Ne možemo da utvrdimo koliko je duboka“, nervozno je rekao pukovnik. „Naši senzori i svi uređaji kojima raspolažemo ne mogu da registruju ništa unutar te rupe. Ništa ne radi unutra i u neposrednoj blizini otvora. Nikakvi elektronski niti bilo koji drugi uređaji.“ „Možda nešto iz rupe izaziva smetnje? Možda je u pitanju sastav tla, nekakvi posebni metali ili minerali?“ „Možda. Ali, ništa od toga ne znamo“, rekao je pukovnik. U tom trenutku su se približili tom čudnom otvoru u zemlji. Ispred su stajali vojnici koji su postavili improvizovanu žičanu ogradu oko okna rupe. Pomjerili su se i propustili su njega i ekipu koja je koračala sa njim. Prošli su kroz prolaz koji su ostavili neograđen i stigli su do ivice. Pogledao je u tamu koja se dolje nalazila i istog trenutka su ga prošli trnci po tijelu. Osjetio je strah. I nervozu. Osjetio je nešto što nikada ranije nije osjetio. Čak ni onda kada je bio mladi vojnik i kada je rizikovao život kod Staljingrada i kasnije kod Kurska. Čak ni tada nije osjetio ovo što je osjećao sada u trenutku dok je gledao u mračni bezdan ispred sebe. „Svi osjete jezu kada se približe otvoru“, rekao je pukovnik. „Nešto ima dolje. Osjeti se neka neprirodna hladnoća. I nešto veoma čudno.“ Zaista, mogao je osjeti neku hladnoću oko sebe. To nije bio nekakav hladan vjetar koji je dolazio odozdo. Ne, to je bila nekakva hladna prisutnost u vazduhu oko otvora u zemlji. „Koje su nam opcije?“, upitao je svoje saradnike koji su stajali okolo. „Možemo da pokušamo spustiti uređaje fizičkim putem. Pomoću dugog užeta“, rekao je jedan od njegovih naučnih saradnika, odnosno poznati geolog Josif Voronin. „Ili, možda, možemo spustiti ljude unutra. Napravićemo postolje koje ćemo spuštati sa dovoljno dugim užetom ili lancima.“ „Uradite to!“, kratko je naredio general te se odmah potom udaljio od prijeteće i hladne rupe u zemlji. Pukovnik ga je odveo do njegovog komandnog šatora. Tu je trebala da mu bude baza. Odlučio je da malo predahne i da odmah kontaktira komandu. Trebala mu je dodatna pomoć. I svi raspoloživi vojni kapaciteti. Iz Moskve je stigao potvrdan odgovor. I do naveče je stiglo još nekoliko transportnih helikoptera sa vojnim snagama i potrebnim tehnološkim uređajima. Tokom noći su radili i pripremali se za spuštanje. On je kasnije legao i malo odspavao. Probudili su ga oko sedam ujutro.  Obukao se i izašao iz šatora. Došao je do tajanstvene rupe. Tamo se nalazila velika grupa naučnika i inženjera. Napravili su platformu koja je imala visoku metalnu ogradu i koja je bila spojena na nekoliko debelih lanaca. I tu se nalazio jedan ogromni čekrk pomoću kojeg su trebali da je spuste u rupu.
Trojica naučnika, dva inženjera i jedan specijalac su se popeli na platformu i zatim su počeli da se spuštaju dolje. Sokolov je pažljivo posmatrao kako polako tonu u tamu. Lampe nisu mogle da rade u rupi. Morali su da zapale baklje i svijeće. To je bio jedini način da imaju svjetlo. „Kolika je dužina lanaca?“, upitao je on. „Kilometar“, odvratio je doktor Voronin. I tako su gledali kako se platforma polako spušta. I kako svjetlost baklji postaje sve manja i kako se pretvara u tačku u dubokoj tami. I dalje je bilo hladno. Neprirodno hladno. I nije mogao da kontroliše strah koji je osjećao. I koji su, očigledno, svi osjećali. „Nema više lanca“, ozbiljnim tonom je rekao jedan od inženjera. „A još uvijek nema dna.“ „Stigli su na kilometar“, zaključio je general. „Vratite ih gore. Možda su nešto vidjeli.“ Odmah su počeli da podižu platformu. Vojnici su se skupili okolo i vukli su. Sve su morali raditi ručno. Ništa nije funkcionisalo u neposrednoj blizini rupe. I onda je uslijedio šok. Na platformi nije bilo nikoga. Samo ugašene baklje i svijeće. „Ovo je užasno“, rekao je pukovnik. „Svi su nestali. Bez traga.“ „Moramo da utvrdimo dubinu“, odlučan je bio Voronin. „Skinućemo platformu i postavićemo nekakav teški predmet. Umjesto lanaca ćemo uzeti uže. I biće mnogo duže od kilometar.“ On se složio sa time. Ponovo se udaljio od otvora. Nije mogao da izdrži tu hladnoću i nelagodu. Vratio se u šator i ispio nekoliko votki. Poslije tri sata su ga ponovo pozvali. Novo spuštanje je bilo spremno. Za uže su čvrsto zavezali veliki kamen. I onda su počeli da ga spuštaju. Ponovo su sa nestrpljenjem čekali da otkriju dubinu famozne rupe. Ali, to im još uvijek nije polazilo za rukom. Vojnici su pomjerali čekrk i spuštali kamen, a on je tonuo sve dublje i dublje. I onda su stigli na tri kilometra dubine. Nestalo je užeta. A dna nije bilo. „Šta sada?“, zbunjen je bio pukovnik. „Ništa. Kontaktiraću Moskvu i tražiti dodatne resurse. Ako treba, napravićemo uže od deset kilometara, ali ima da stignemo do dna“, ljut je bio general. „Sutra ujutro ćemo nastaviti. Obezbijedite okno i pripremite se za sutra.“ Tako je i bilo. Iz Moskve su obećali nove resurse i dodatno ljudstvo. Međutim, trebalo je vremena za sve to. Sutradan nisu mogli ništa konkretno da urade. Ipak, pokušali su nešto. „Ovo je eksploziv koji reaguje na dodir. On će eksplodirati tek kada udari u nešto, odnosno kada padne na dno“, rekao je Voronin. „Baciću ga unutra i moraće nekada da stigne do kraja.“ „Da li ćemo moći čuti eksploziju na velikoj dubini?“, upitao je general. „Sigurno ćemo čuti. Podzemna eksplozija će samo pojačati intenzitet udara.“ „U redu. Učinite to“, naredio je on. Voronin je odmah učinio to što je namjeravao. Bacio je eksplozivnu napravu u bezdan ispred njih. I onda su čekali. Čekali su da čuju eksploziju do koje je trebalo da dođe kada bomba dodirne dno. Čekali su i čekali. Postajao je sve nervozniji. A i ostali su. I sve više je osjećao hladnoću koja mu se podvlačila pod kožu. Ali, eksplozije nije bilo. „Kako je ovo moguće?“ „Ne znam šta bih rekao. Ovo nije moguće“, rekao je Voronin. „Bomba je morala da eksplodira kada je dotakla dno.“ „Možda ni bomba ne funkcioniše u rupi“, zbunjeno je rekao pukovnik. „Ili, možda, rupa nema dna. Možda je ovo bezdan? Možda je dolje pakao?“ „Ne pričajte gluposti, druže pukovniče“, ljutito je rekao general. Presjekao ga je pogledom i zatim se opet vratio u svoj šator. Nastavio je sa votkom i čekao je da dobije nove instrukcije iz komande ili dodatnu pomoć. Ipak, ujutro ga je čekalo veliko iznenađenje. U kampu je došlo do panike. Vojnici koji su čuvali otvor nestali su tokom noći. Hladnoća se počela širiti oko rupe i većina vojnika je imala napade panike. Sve je bilo haotično i nadrealno. „Izgleda da su se vojnici bacili u rupu“, rekao je pukovnik. „Neki svjedoci su rekli da su ih vidjeli kako to čine. Sada su svi u panici. Poput nekakvog zaraznog ludila. Ne znam šta da radim, druže generale.“ „Evakuišite kamp! Odmah se povlačimo na novu lokaciju“, odlučno je rekao general Sokolov. To su i uradili. Za nekih sat vremena su se povukli desetak kilometara od zastrašujuće rupe. Tu je, barem za sada, bilo normalno. Nije bilo te jezive hladnoće niti su vojnici i oficiri imali te neobične i intenzivne panične napade. Međutim, izgleda da se to nešto iz rupe širilo. I da je prijetilo da se raširi i do novog kampa. Parameti koji su uspostavljeni okolo su javljali da se fenomen iz sata u sat širi u svim smjerovima oko rupe i da će tim tempom do naveče da stigne do novog kampa, a zatim i do prvih naseljenih mjesta. I veliko pitanje je bilo dokle će se to širenje nastaviti. Da li će uopšte stati? Ili će za nekoliko sedmica ili dana morati da evakuišu i velike gradove u okruženju? Stigla je naredba iz Moskve. Prijetnja se morala trajno otkloniti. Završeno je naučno ispitivanje i sada se moralo djelovati u cilju odbrane zemlje i stanovništva. On je izdao konačnu naredbu. Specijalne snage su brzo djelovale. Veliki teretni helikopteri su spustili velike kamene blokove oko rupe. I to su jedva uspjeli da urade. Zona u kojoj uređaji nisu radili se takođe počela širiti. Dva helikoptrea su pala u blizini i svi članovi posade su poginuli. Morali su da rade brzo. Uprkos strahu i napadima panike, masa vojnika je postavila kamene blokove oko rupe, a zatim su spustili i velike ploče preko njih. Tu su izgubili još tri helikoptera i dvadeset članova posade. U narednim akcijama ručnog malterisanja i povezivanja ploča je stradalo sto sedamdeset tri vojnika. Neki su poludjeli i pucali na druge, a neki su izvršili samoubistvo. Ipak, za dva dana su uspjeli da začepe rupu. I odmah se hladnoća počela povlačiti da bi za pet dana u potpunosti nestala. Sve se vratilo u normalu. Uređaji su radili i više niko nije imao napade panike. Tada su sa mehanizacijom dodatno ojačali konstrukciju, betonirali i trajno zatvorili zastrašujući bezdan u zemlji. Nikada nisu otkrili o čemu se radilo. Nisu imali mogućnosti niti je bilo kome palo na pamet da ponovo otvara rupu. To je ostalo kao nerazjašnjeni incident o kojem se nije puno ni pričalo. Svi su htjeli da zaborave svo to ludilo. I tako je i bilo. Sovjetski Savez se raspao. Kazahstan se odvojio i postao samostalna država. Prolazile su decenije i svi su polako zaboravili na ovaj incident. Više nije bilo prijetnje. A onda se dogodio snažan zemljotres koji je potresao sjeverozapad Kazahstana. Bilo je ljudskih žrtava i štete na objektima. Ipak, područje nije bilo gusto naseljeno i to je bila sreća u nesreći. Međutim, nisu u potpunosti imali sreće. Nekadašnji pukovnik Crvene armije, a sada penzioner, Viktor Zorkin, još uvijek se sjećao užasnih događaja iz osamdesetih godina. I odmah, kada je čuo za veliki zemljotres, sjeo je na voz i došao u Kazahstan. Pridružio se ekipi spasilaca koja je radila na terenu. Zanimala ga je samo jedna lokacija. Tamo gdje niko nije živio i gdje nije bilo velikih naselja. Otišli su tamo. On i još dvadesetak kazahstanskih pripadnika civilne zaštite. Ono što je vidio ga je izbezumilo. Momentalno ga je obuzela hladnoća i užasni strah. Betonske ploče kojim su nekada davno zapečatili veliku rupu su bile porušene. I pred očima mu se opet ukazao mračni i zastrašujući bezdan. „Šta je ovo, gospodine Zorkin?“, upitao je jedan od Kazahstanaca. „Pakao! Ovo je otvor koji vodi u pakao“, drhtavim glasom je odvratio. Pero Nestorović Stojanu Petkoviću Stoletu
Andaluzija u snovima, u uvek jarkom Suncu. Ne čujemo zvezde, eto toliko smo udaljeni od sebe. Svest žudi evokaciji evoluiranja, da bi se čudila u samospoznaji; Možda zato potrebuje vreme u telu, i novo telo kroz vreme(?) Životna proza u konačnom, bude distraktivna, kao preskupa brakorazvodna otpremnina. Poezija potiče muzikalnost ( u nama) - kao tihu (sveprožimajuću) ekstazu. Sunovratne distrakcije u pregnantnom odijumu, stvari (uostalom) finkcionišu, uprkos našoj (uvek) nedostatnoj spoznaji. Smem li da zamolim da se vrati osmeh, uprkos namučenim iznurivanjima (kao da je tako moralo)? Zebin huk, Predvečernji muk. Lahor prožima jezom zebnje - ponikle možda uz sisanje dojke; zebnje bez protumačenja, koju izgleda samo miris jasmina može da smiri. Ko to deli i otima harizme neuvelog života? Šta gospodari preraspodelom resursa talenata materije sraslog smisla? Vežbanje neiskrenosti komunikaciom na distanci. Anihilacija između neodricanja sebe i gneva, u vidu nepreskočive zaključane kapije; i pitanje bez odgovora - kako ostati živ a obitavati u bezželjnoj želji? Amplifikacija intersticijuma, kao ćelijski koan. Silnice raspukle iznuđenim dihotomijama - etalon prokletog i zadatog manihejstva. Glumljenje teskobe nema smisla - kao kada bi i dalje opravdavao budalu u sebi. Treba ostati u kondiciji - nema više smisla zapadati u uninije. Ambiguitetni ambis dejstvuje zračenjem sa prepuštajućim poverenjem, ali ne na raskrsnicama bez semafora recimo u Bajinoj Bašti. Ostajanje u lividnosti mumificirano-stondiran kada su vektori radosti impregnirani memlom. Nikad se nije dovoljno spremno i zato nastaviti sa treptanjem i spremno da se posle grčenja smeje. Hoće li nam neko i nešto rešiti gde grešimo? je pitanje o nebitnom, radi pustog vrćenja, radi vrćenja, vrćenja, vrćenja. Treba vežbati abreagovanje. Treba vežbati gubitak preosetljivosti Treba težiti redukcionizmu - misliti o mačevima po zidovima, sasudima usuda. Kada početi sa pripremom za odvikavanje od života? Čim pre, tim bolje - nije tačan odgovor. Možda treba pitati život šta (mi) poručuje? - Možda to treba ponavljati; Mnogo puta možda; 600. 000 puta reći - Živote šta poručuješ(?) i čekati (možda) odgovor u snu. Pripadamo istom, delujemo slično, ali ne sadržimo istovetne sadržaje ili bar ne u istoustrojenom pakovanju. Tereti uzajamnosti i presing teskoba koje vrludaju kao baksuzni dušebrižnici. Otkrivati nanovo da je zabavno i praktično ući u mod diskretne blesavosti (što li se od toga ranije odustajalo?) Trogloditsko skotovanje kao juvenokratska disciplina pobacuje srču osoke. Melemi zavojnih traka sa arheološkim tragovima detritusa poraza koji postaju legenda jednog života. Osećaj pripadnosti - krajolik poniknutosti i nešto u atmosferi, nešto kao predviđeni a još ne utvrđeni (hemijske) element periodnog sistema. Leto zrenja neka se pojavi poput plavih očiju žene lepog lica, dobre naravi i prijatnog osmeha. Ah, konačno, polako dosežemo ideal da mudar čovek mora biti srećan, a to saznajemo jer stojički benevolentno podnosimo silovanje stvarnosti. Doći će poziv. Doći će poziv i nećeš moći da mu se odupreš, makar se i neodazivao. Trpna stanja i ishodišta izvedenica. Sile kroz nas igraju svoju igru žmurke, a posle idu kući da nastave da sanjaju. Funkcionalne psihopate podaruju svoje prisustvo sa poverenjem i preskupim dejstvom; I eto, svašta pa i to fakturiše se u iskustvo, a ovo se računa u duplo knjigovodstvo. Imaš pravo da kažeš - Baš me briga (a nije da te je baš briga), nego nije ti do inaćenja sa životom. Navikavaj se i na to i sve ostalo, da bi probio i prošao barijere. Otrgnuti fragmenti iz provodne linije duha.. Radijusi preklapanja kao u vikend vožnji biciklom prema i od reke (u koju se više ne ulazi). Ostaje, zauvek kanda ostaje, neumrli trag snobizma - kao kada se oduševljava francuskim jezikom koji neikad neće biti naučen, slušajući Joe Dassin - L'ete indien; L' eternite.. siekl, o ni ra konti vu dra, konti vu dra.. tu tla vi ... Kad smo kod pesama, Balaševićeva "Devojka sa čardaš nogama" znači mi, jer me vraća na neke drage i dragocene trenutke sećanja i osećanja. Ne znam, valjda je na kraju važno da je nekome dovoljno stalo do nas i da je nama dovoljno stalo do nekoga. Davne samoživosti krale su druge od nas samih. Uprkos nepreglednom nahrupljivanju svakovrsnih naplavina prostaštva, napraviti toplu kupku, obući se jednostavno i prošetati gradom kao čovek i odem u park da se sretnem sa prirodom. Eho davnih osujećenja minulo se reminisciraju kao fatamorgane himeričnog horizonta. Negovanje sećanja na tuđe sramote - ma samo neka je tebi lakđe, Bogu hvala. Kob neiživljenosti vreba banalnošću izmicanja prilika - Jel' može malo milovanja i maženja u ovoj sveopštoj samoživoj razpomamljenosti, pa da se u nepovrat jednom, pa onda možda nikad' više, ode van norme, koju društvo toleriše...pomišljam na Bajrona.. Vajlda. Srećemo li se ili ne nekada? .. i gde i kada ili nikada? ... Ako se sretnemo da li se prepoznajemo ili ne?... Ako da, kako li do kraja to biva? Prožet raskošnim i iskonskim ranjivosti, s vremena na vreme pitaš se - Možda bih mogao da budem roditelj ako bih naučio da se štitim od ljudi i brinem i izdržavam? Zarim se od polaznih privilegija detinjstva, pa zazirem od relacija da se ne razruši i to, prvotni ušuškani utisak življenja. Preživljavanje čekanjem, čekanju svislo-umornih od čekanja, što strašila postaše - na kojima vrane odmaraju sudbu svoju kletu. Ko to otima i deli neuvelog života harizme? Šta gospodari materijema sraslog smisla preraspodelom resursa talenata? Denzitet distrakcije Susreti i razgovori po ulicama i raskrsnicama. Ciklusi svega u sveobuhvatnoj poemi, do elementarnih oda. Noć neponovljiva, kao akord života. Gravitacija sastajanja indukuje tajnu cizeliranja. Od nekompatibilnih grčeva do događane uhodanosti. Dajemo li više od predviđenog, dok tkivnost involuira u iznudici? Veliki Drugi - to smo mi jedni drugima u primisli. Koliko širine drugog prepoznajemo,a koliko možemo da podnesemo? Denzitet distrakcije rastvara opnu reptilskog pogleda - porađa se suza, topla kao posteljica. Krebs vreba kadavera u nama. Tek tren ostaje kao multiplikovani diferencijal trajanja. Zato, Vitmenu stranče, pozdravljam te - i ti pozdravljaš mene. Denzitet kroz 84 dimenzije i 72 000 koprena - Dok iščiljuje magnituda koja je dovela do lomljenja snage. Nakon otrajalih frikcija, godovi su se namotali, pokorica se inkrustrirala u konačnost kore, kojoj je palimpsest na otisku dlana. Ima susreta da je malo i jedan život ceo; Ima susreta što se potroše; I onih koji to ne bi, da je drugim momentima bilo diktirano. Spasla ih je odloženost - koju uslovljava promislena događajnost. Mesec je, preko praga, tamne noći duša, prešao. 21.6.2025. Aleksandar Mrđen -Udobne su ove stolice. -Da, čim smo seli znao sam da ćemo čekati satima. -Zadivljujuća percepcija. -Što si nervozna? Muškarci... Morate ih voleti. Čim je seo, Miroslav je povezao udobnost stolice sa mogućnošću čekanja, ali to što je nedelju dana gledao kako sama sebi ubrizgavam višemesečnu količinu hormona, u stomak, špricem, to nije uspeo da poveže sa mogućnošću da budem nervozna. Fascinantno. Ali opet, s druge strane možda svi lakše razumemo šta nam govori naša guzica nego naš partner. Verujem da Doktor sigunro zna kad Draga ima problem sa divljanjem hormona i sigurno je tad posebno pažljiv prema njoj, ne diže ton, opere sudove. Prinese joj ćebence kad gledaju neki film. Mada, možda nekad i preteruje u toj pažnji. Idiot, nema meru. A i lako je njemu da razume, on je doktor, zna te stvari. Miroslav je akaunt menadžer, što je zapravo fensi naziv za računovođu, on se razume u balans prihoda, šta on zna o disbalansu hormona.
Miljana Đorđević -A jesi li primetio kako su ovde svi fini i ljubazni? -Jesam, malo mi je jezivo to. -To ti je jezivo? -Pa da, nekako je neprirodno ne znam. Zar nije ? Moram da priznam da jeste, samo mi je žao što nam je ljubaznost postala jeziva. Kad je neko nasmejan tokom čitavog razgovora i ja uvek pomislim da sto posto nije normalan. Strašno.
Miljana Đorđević |
Kratke pričeNa ovoj stranici Poetuma su kratke priče autora sa bloga. Archives
April 2026
Categories |
RSS Feed