Život

Onog dana
pronašao sam svoj par,
sa kojom bi delio
sve u životu.
Čuvao je od tuge,
od oluja besnih
i do poslednjeg mog daha
zagledan bio u tu lepotu.

Puteve bi joj
osvetljavao očima,
rukama razgrtao
svaku prepreku tešku.
Voleo je srcem, a ne rečima samo
i do poslednjeg mog dana
za nju bio vazduh i voda,
sve najlepše za dušu njenu.

Njene ruke, obraze, kosu,
telo od svile,
obasipao bi zaljubljen
poljupcima svojim.
U zagrljaju mom sigurna bi bila,
za nju bi stena
 isklesana od vernosti bio,
da kao štit njen stojim.

Znam...
Prolazili bi dani, godine,
a svaki minut bio bi
kao večnost dug
da je te sreće, da je moja.
Ali nebo jednu tajnu krije...
Dok od čežnje umirem za njom
ostaje istina samo
ona mi nikad suđena bila nije.

​Miloš Smiljković