uzalud me čekaš na viberu

baterije su se potrošile
ne kačim se više
poslednje što je bilo je slika dvoje u drvenoj kućici
kako piju kafu u krevetu sa zelenim pokrivačem
prozor za nebo otvoren širom i stepenice vode baš tamo
gde počinje raj beskrajnih maštarija koji ponekad zaboli
miris roštilja i jedan krik zaglavljen u krošnji rascvalog božura
golubje plave ptice kljucaju raspukao dan
u zenicama mojim gnezde se kao na traci slike
ludilo jedno majke mi
groznica od slika pritiska pluća pa ih otpusti
pa onda pomislim kako je skroz blesavo što me opsedaju
kad sam zauvek ljuta
padina mi golica tabane pod orahom što rodio u pičku materinu
moraćemo praviti orahovaču
da je u sitnim satima cevčimo niz levak starenja
starimo svaki dan dragi moj
svaki bogovetni dan
a ti ćutiš kao da si na početku života
a zaokružio si ga poprilično i smrtima raznim
ja sam ta koja je luda i misli da život od tebe počinje
budala kao da sam se onomad ispilila iz pelena
i blene u svoje srce
kao u odvaljen snagom breg
blesa nad blesama što je sve smtri sahranila
pa se osmelila da ponovi metak u srce zaboden
jesam li ja to poludela ili me samo groznica drma
pred sam kraj storije koju prozvah čovek mog života
ili je goruća potreba da volim da ne bih opet hladnu smrt
položila u svoje grudi kao na grob cveće samoubice
ti si jedno egocentrično motavilo i usahli vir nepromenjenih
nadanja i očekivanja u koje namotah se sama
budala jedna spora od neodlučnosti i strahova
zbog neuspeha da sumira rezultate kako treba
bez matematike i materije
ja satkana sam od dušinih iglica
bodem se povremeno mazohistički sama
kad to ne radiš ti ja te nateram da te oteram
jer ne umeš u korak sa mnom da pratiš ovu mašineriju od života
i opet te slike piče po glavi i zarivaju se u mozak
od blizanačkih bezosećajnih koprcanja da se ne umre
mrš u pičku materinu dragi
ne čekaj me na prokletom viberu
deaktivirala sam tvoju bombu
hoću da se usmrtim sama
da ništa ne ostane
ako ti to uradiš bojim se
ostaćeš mi
 
Ana Nikvul