Umor

Ne presvlači oči u rime,
neredu se daj,
drugi su ti dali ime,
glas zauzdaj.

Dok ti je Petrarka
plesao sonete po koži,
Ti bila si sluga
nasleđa"žena si, ti se razmnoži",
i bez treptaja žala, 
bez Balzakovog promašaja, 
sricala si Nerudinu ljubav, 
shvatajući da je svet 
kafkijanski gubav. 

Dok je Crnjanski brao 
kineske trešnje, 
a tebi cipele bile 
sve tešnje, 
šetala si podzemljem
Dostojevskog, 
tražeći samo jednog
jedinog svesnog. 

Ne našavši više 
ni pomisao, 
ni prst, 
pobuna u tebi
uze Krst, 
i duboko, 
žalno 
Ti upozna zlog, 
i vrisnu Ničeu 
"živ je Bog"! 

Sad ti kroz zenice 
šiju defile 
slova velikana, 
dok ti u daljini
blizinu mrviš
krilima večno 
gladnog pelikana. 

Nada Kukolić