U sumrak

( Dragana Stojanović, "Sedef za moju sestru",  Draslar, 2017.)

Prometnom ulicom sa izlozima 
žustro korača visoka devojka 
stegnuta u struku 
obla na drugim mestima 
u pripijenim belim pantalonama
beljim od snega u žardinjerama 
kožne čizme obavijaju butine

peglana kosa odskakuje
i rasipa se po jakni od smeđe kože

njeno gibanje u tesnoj odeći
može se nazvati zavodljivim
dok sigurno grabi dugim koracima
odmiče od semafora koji zaustavlja 
devojčine fine kosti
mermer u boji potamnelog tena 

preko prelaza
stariji muškarac
obazriv zatim nehajan raspoložen
dolazeći naglo se parališe
gleda devojku gleda požudno
malo kasnije nailazi
po brazdama na čelu još stariji
oči naglo zažagre
a devojka drži glavu nad vodom
gazi raskrsnicom gleda pravo
čovek se okreće i pogledom prati
kako se ona njiše
ali začudo
mladići koji prolaze
odsutni zamišljeni nervoznih pokreta 
sa slušalicama preko glave
osmehuju se nečemu za sebe
nju ne primećuju ne odaju se ničim 
već treći starac opčinjen se osvrnuo
devojka se udaljava a svetla
iz izloga ukrštaju se na njoj

odlazim u drugom pravcu
završavam poslove prolazim
kroz antre sa gipsanim ramovima
unutar kojih ničega nema
zamišljam nenaslikanu sliku 

sa ulice dolazi muškarac
gledamo se
pomišljam dobro je što je zima i sumrak
krznena šubara visoko uokviruje bledilo
rumenilo od hladnoće vlažne trepavice
oči
usamljena lednička jezera
mislim dobro je da pod šubarom 
ličim na usnuli začaran predeo
iz snežne bajke
u gradu
čijim ulicama
prolaze utegnute namirisane devojke
i gledaju iznad drugih dok koračaju

Dragana Stojanović