Treća sreća

Nekog dvadeset šestog neke tamo godine,
sa nekim novim prolećem,
i ti ćeš mi opet doći -
i neko će davno proleće,
pomalo šašavo i naivno,
ponovo oživeti…
Nemoj govoriti mnogo,
samo mi pruži ruku -
priznaću ti tada
da svaki dan je bez tebe bio…
Samo životarenje u prazno.

Ako budeš dolazio,
sa sobom ponesi onog starog sebe
da blesavo mi srce opet zaigra
pred tvojim pogledom…
Dođi praznih ruku -
ostavi prostora da u njih utonem
i svaki dodir prepoznam
iz nekih naših davnih dana…
Obraz mi rukom pomiluj,
a ja ću ti prstima proći kroz kosu
i to će značiti … Da to smo ponovo mi.
Onakvi kakvi smo se zavoleli.

Pričaću ti tada
kako si mi nedostajao
svaki put kad je grmelo -
pa sam se onda onako dečije
ljutila na tebe što nisi tu -
pričaću ti
kako sam zaboravila da se smejem
i kako je devojčica u meni
umirala od straha
kad pomisli da nikada više nećeš doći.
Smejaćemo se,
kako smo jednom bili dovoljno ludi
da dozvolimo da se izgubimo.

Ako mi jednom dođeš,
stavi u osmeh sva obećanja
koja jednom davno nismo ispunili -
budi najlepši dok pališ cigaretu
i sve snove koje smo sanjali
strpaj u desni džep…
Da ih konačno dosanjamo.

Pogledaj me onako ispod obrva
i ponosno se nasmej
dok ti pričam kako je život bez tebe
na sve osim na život ličio -
nasmej se jer znaš
da ovog će nam puta uspeti.

Ako mi budeš dolazio,
nekog dvadeset šestog neke tamo godine,
ne spominji zašto te tako dugo nije bilo -
pusti me da na tvom ramenu isplačem
svo to prokleto vreme koje je prošlo bez nas
i da te zagrlim
za sve one dane u kojima mi je bio potreban tvoj zagrljaj,
a ruke mi ostale prazne.
Pusti da te se nagledam,
da tvoj miris ponovo osetim
i blizinu tvog tela -
ako mi ikada budeš dolazio,
dođi da uverimo svet
da još uvek važi ono staro -
treća sreća.

Sanja Petrović