Prodani prijatelji

U tebe su gledali kao u brata,
iskreno, verno, punog dobrote,
a ti si im prodao duše od zlata,
da kupiš sebi jeftine lepote.


Bacio si ih u tuđe šake,
zarad odela što će se iscepati,
mislio si da su to pare lake,
al’ obraz se nikad ne može vratiti.


Oni će preboleti taj ujed zmije,
naći će druge što poštovanje znaju,
dok tvoje srce, što lažno bije,
ostaje pusto u lažnom sjaju.


Srešćeš ih sutra, biće ti strani,
pričaće s tobom tek radi reda,
iz kurtoazije, u prolaznoj rani,
al’ niko od njih te više ne gleda.


Nećeš u oku videti sjaj,
ni želju da s tobom provedu sate,
to je tvoj večni, gorki kraj,
jer izdaje tebe uvek da prate.


I kad te sutra drugi prodaju,
tražićeš njihov osmeh i spas,
al’ ostaćeš sam u svom očaju,
jer niko ti više neće dati glas.


Zvezdana Milenković