|
Nije moglo drugačije biti
Voleti a kriti Ljubavne niti Srcima spojiti. Nisam ja kao ti Veruj mi Iskre ljubavi Će se ugasiti Ostaće samo pepeo Žar koji je izgoreo Pričaću kako sam nekad voleo I jedno leto preboleo Nije moglo drugačije biti Voleti a kriti Ljubavne niti Srcima spojiti Jaroslav Kiš
0 Comments
Ponekad prodjem
Pored tvog groba. Želim da zastanem Ali uvek se spotaknem O grubu prošlost. Ponekad mislim Odneću cveće I da nikad uvenuti neće Ali hoće, kao i tvoj život Kao i moj život, Što vene. Ponekad se prošetam U starim cipelama Umazanim od znoja I pepela Otrgnutim od ovog Tužnog vremena U kome ležim nepomičan Baš kao i ti u Svojoj večnoj kući. Jaroslav Kiš Ma šta ti znaš
o brzacima, stenama, o saznanju da losos pliva uzvodno, o pokušaju da budeš ono što nisi, o posečenom drveću iza leđa, razvigoru, o mladici iznikloj na levoj polovini kreveta? Sve je to ovde, pa čak i ti. Nema veze što nikad nisi kročio u moju sobu. Gordana Manigoda Ne bih ja ništa menjala.
Neka žuljeva od neudobnih cipela, haljine mokre od znoja, sunca koje prži i vetra što je zalutao ko zna gde. Ne bih ništa menjala, ni jedan tren. Ta nisam ja ni gladna, ni žedna, ni željna ko zna čega. Tri mosta pređoh da bi pružila ruku pomirenja sama sebi, i rekla: "Ajmo sad kući.” Gordana Manigoda Štа bi voleo dа ti kаžem?
Moždа dа ponekаd zаmišljаm dа sаm tаmo negde gde vetаr njiše zlаtne stаbljike žitа, pа su mi oči pune suncа. Ili dа zаmišljаm sjаjne kаpljice znojа poput biserа posute po leđimа, i one mirišljаve sveće, zаlutаlu mrvicu kokosovog brаšnа nа rubu usаnа, dаh koji miluje , prste tek probuđene, snene, kаko se stidljivo penju uz rub ušne školjke, i ploču nа 33 obrаjа. Zаmišljаm -- vetаr se igrа sа zаvesom nа prozoru čiju je snežnu belinu ubilo vreme, svećа miriše nа lаvаndu, а usne imаju ukus Rаfаelo kuglicа. Ne znаm dа li si čuo dа postoje ribe dvodihаlice koje žive u tropskim krаjevimа. Kаd vodа presuši, ukopаju se u zemlju i čekаju kišu. Hej, nije istinа dа nisаm romаntičnа, sаmo me je vetаr šibаo, pа ponekаd ličim nа kаmen neosetljiv. Možeš gа bаcаti, gаziti, šutirаti, nаcrtаti mu flomаsterom oči i široki osmeh. Vidi mi ruke — grube,žuljevite... Imаm mаlu motiku zа rаt protiv korovа. A korov niče neprestаno, rаste ko lud, svugde gа imа . Borim se kаko znаm i umem dа ne uguši ovo mаlo duše. Ej živote -- jebem ti mаter ! Gordana Manigoda Ja volim da se penjem na drvo
i da igram između dve vatre. Ona ne voli da pere veš. Pokazuje mi ispucale ruke. Bolje od mene ljušti krompir. Smejemo se, dok ga ubacujemo u veliki lonac -- kao u koš. Priča mi o polubratu koji je tek prohodao. Zamišljam kako tetura po stanu i žao mi je što ga neću videti ni sad, ni neki drugi put. Ponovo mi pokazuje ruke. Setih se koju kremu koristi moja mama, a ona kaže: „Pokušaću da ubedim tatu da mi je kupi.“ Uzima malu metlu, čisti tepih u sobi, dok ja čekam i šetam pogledom od lopte koju sam ponela do njenih povijenih leđa. Kad se smeje, ima rupice na obrazima. Ona je moja dobra drugarica. Idemo u treći tri razred. Gordana Manigoda Oslobodi se okovа,
kаvezа, zidovа. Osloboditi se jаvnog prevozа, gužvi, čekаnjа, redovа. Oslobodi se ljudi koji unose nemir, isisаju energiju pа te ostаve prаznog i umornog. Oslobodi se, oslobodi! Pronаđi svoj mir pre nego što bude kаsno. Sigurno negde postoji kаvez bаš po tvojoj meri. Gordana Manigoda Nisu nas pitali
da li želimo da se omeđimo sa braćom saputnicima iz daleke zemlje beguncima od divljih zima. Nisu nas pitali da li želimo veću zemlju po ceni krvi saplemenika istih gena a različitog krsta. Nisu nas pitali želimo li puške za lov na nevine glave i baštinu sticanu tuđim znojem. Nisu nas pitali gde smo posejali komadiće duše i ne žele da znaju da im je mržnja zašivena na epolete i da stanuje ispod kapa i šinjela. Nisu nas pitali imaju li pravo na žetvu mladosti i setvu jecaja do iščeznuća crnih barjaka na ranjenim kućama. Nisu nas pitali imamo li suza za odnete košmarom i oproštaja za njihove hice ispaljene tuđom rukom. Nisu nas pitali kako ćemo živeti posle njihovih grehova i kada će pasti nevidljive barikade zadužbine njihove nemoći. Menjaju se države i pozivni brojevi ožiljci i uspomene se ne mogu promeniti. Miloš Marjanović Osećam nekog drugog
pod svojom kožom pod svojim nebom. Gledam obrise grada u kome sam udahnuo slobodu i zadužio buduće dane a vidim tuđinu i nepoznato svetlo kako lepe slike pretvara u nevidelo. Pozdravljam ljude govore da smo braća upropašćene reči prljaju vazduh padaju maske sa poznatih lica i ostajem neznanac na asfaltu po kome sam prvi put pretrčao strah. Pratim senku tučak bezvremena mrvi sećanja za gozbu vetra za brisanje svetilišta gde sam se zavetovao tišini gde sam sakrivao grehe. Čitam sekunde broje se kapi iz nektara strasti i pomirenja na reveru veka nosim ravnodušnost da umesto potopa dočekam sušu posle koje ću postati neko pod tuđom kožom pod tuđim nebom. Miloš Marjanović Barut u krvotoku
ostavlja savest na mrtvoj straži odrubljene predačke glave čekaju lobanju poslednjeg izdanka za totem protraćenih vekova. Za pokopanim ustancima ostaju mrvice izdaje sa tiranskih trpeza duša je umorna od potrage po bestragijima za crepovima kuće što beše dedovina i domovina. Neumiren izvesnošću bezdana nepomiren apoteozom imitatora imperatora ostvaren u proseku izopšten iz novih buna stvoren od praznine rođen i stopljen u talase nesklada dišem i plutam zaključan u večnom međuvremenu. Miloš Marjanović Otupelim prstima
Iz notesa Požutelu hartiju Trgam Da uzdahu istočenom I mastilu razlivenom Na papiru Ne ostane trag U nedrima Srce Dragulj nežni čuvam I nekada davno Od bola Prekoračen prag Tihuje Sam Nataša Obradović Spasić Kojim okom da gledam sad
u lužnički Golemi stol Kad pogled svaki predstavlja mi preduboku bol. Na livadi žicom omeđenoj Uspravna stojim Po mrklom mraku Uspomene brojim Prebirem svaku Dok ispod Kasiopeje Pored planine Baš tu dole levo Kao onomad u Košutnjaku Čekam da vidim Perseide, zvezdano jato Jedan davno preživljeni Za vreme ne mari Ali čini da stara novu bol oživi Jer pogled u noćnu tminu Kao ogledalo tajnim znakom Vraća mi Golemi stol još većim mrakom A gde je zvezdano jato? Nataša Obradovuć Spasić Prazno
Sjajno Iznenada Zanemelo Ogledalo napušteno Drema Ram čvrst, Stamen, Zlatno obojen, Na čekanju Sneva Buđenja Novog Nema Da li je iko budan? Plaho, Nejako Odraz Kuca Začuđeno Ne veruje. Ne drema. Nataša Obradović Spasić Ulična svetiljka
Svetlošću treperavom Žutom Uzano parče asfalta Obasjava. Suva prašina velegradska, Gust miris ulja i betona U muklo me doba Obavija. Pored reda Gotovo na trotoaru Parkiranih automobila, Kao kroz tesan klanac Prolazim. Slučajni prolaznici Glava pognutih, Očiju praznih, U noge uprtih, Hodom postrance Jedan pored drugog, Bezglasno se mimoilaze. Da nekog U prolazu ne dodirnu, Ne vide, Ne čuju Brižljivo paze, Dok kao senke Bez odjeka Po tlu gaze. Odjednom, U mestu Sam stala, Kad osetih blizak mi Šumske čistote trag, Da li ga je Vetar neki blag, Odnekud doneo? Na tren Zamirisao je Procvetali Bagrem beo. Nataša Obradović Spasić Dođoše u nadi da će sretno putovati,
veseliti se životu, a neki od njih djecu odgajati, a nisu znali da im je zadnji put, i da će bez ukrcavanja ići na put bez povratka. Danas za njih 16 bijelih ruža, u znak mladosti tužne, onih koji nikom nisu krivi, samo su disali, voljeli i bili živi. Čovjeku nikad nije svejedno, kad se nešto tako dogodi, stvar bi ista bila da je poginulo samo jedno, al ovo duplo brže čovjeka pogodi. I onda shvati da je samo biti čovjek važno, a ono što ljudi pričaju na sav glas. samo šareno, puno boja i lažno, u redu je sve, samo nek bude nas. Tamo negdje nisu važna imena, samo to imamo li dušu ili ne, Bog ne pita na šalteru za prezimena, niti kako smo ga zvali. Luka Markota 1.11. 2025. Teškim trenucima naših života,
mi smo svi Tvoji, svi smo jedno, i tihi smo dok nas Ti učiš, znaš kako treba. Čuvaj moje prijatelje, i ljude mi drage, riječ mržnja da mi nije privlačna, i da opominjem one koji je njeguju. Dao si mi vlastito mišljenje, iako protiv sebe kupujem vlastiti mir, i tako radim protiv Tebe, al sve manje to radim. Dopusti da nemoguće postane moguće, kako hoću da proživim ovaj kratki život, pa da miran jedne Nedjelje u podmukloj starosti, zadovoljan pred tebe stanem. Nevjernici s predrasudama da s praga mi nestanu, i ne pojavljuju se dok pošteni ne postanu, daj mi da Te u potpunosti razumijem, u svim Tvojim pjesmama uživati umijem. Svo Kršćanstvo na svoj način da štujem, a i ono što nije Kršćanstvo da poštujem. jer mi smo svi Tvoji, nastali od Tebe, i naše zemaljske svađe su Tebi nebitne. Jednom kad Ti vratim ovo tijelo, želio bih znati da nije bilo uzalud. da prolazio sam stazama kojim treba, baš onako kako moram. Luka Markota /13.11 Tamo gdje je duša čista,
i postoji dobrota, ona se rađa, imena ima više od trista, ne želi ni s kim da se svađa. Stvorena je za sve. ali neki ne dopuštaju. stave debeli lokot na svoja vrata, i ljepotu do sebe ni u kom slučaju ne puštaju, duše im od blata. Ona sve jednakom snagom voli, i kad mi ne volimo jedni druge, to nju kao najteža rana boli, i sebi na srcu stvaramo nezdrave pruge. Zato daj da moje srce tvoje nađe, da joj u sebi napravimo dom, prije nego sunce zađe, reci mi šta želiš, u njeno ime bit će sve po tvom. Idemo kroz život, ruku pod ruku, zahvaljujući njoj, ne protiv , ni pored nego jedno s drugim . Luka Markota 2.12. 2025 Ako te bode nečije trnje,
ne moraš sve ruže u tom vrtu, pod isto stavljati i bacati, poneke itekako miluju. Moraš samo znati pronaći, pripitomiti jednu posebnu, i još par vukova koji čekaju, tek tad možeš reći da si sretan. Smiješ se, razmišljaš svoje, ali zapravo te nitko ne briga, oni ionako ne znaju pripitomiti, već to rade površno. Ostani miran, jer znaš svoje, uspio si pripitomiti par vukova, mali krug na svom sitnom planetu, druge obilazi, vjerovatno ćeš se čudit. Luka Markota pogledaj me...
ne vidiš ožiljke koje imam - puna sam rana u telu pogledaj me, čoveče, u nevolji sam! znam li se sama izvući? koliko puta sam pala? baci me sutra, hrabrost mi se sapliće, iščašila sam svoje telo, tako je krhko sada, jedan dodir čoveka ga razara, stojim usamljena kao sveća koja gori - zapalio je neko, davno beše. kažu da i dalje šiklja vosak. vidim dobro, gledam visoko... vidim tako iskren bol, polako se gasi plamen. gubi svoju vrednost. nešto se desilo na taj dan ugasila se... duh iz nje daleko je pobegao i dalje traži gde da se skrije ne mogu vam reći zašto šta traži njen vosak i dalje kaplje... celu večnost će stajati usamljena, ma koliko ona bila blistava nešto u vezi sa njom se izdvajalo, nije bila kao druge možda je samo izvan vremena .... melodija mi je jako mirna nekako puna rupa u koje stalno upadnem, propadam sve više i dublje juri me vrtlog pun šljama i besnih zveri, zvali su ih ljudima. čudna bića unakaženih duša zaraznih dodira. razorenih života. tužan je put kojim koračam, čudno, zar ne? Sofija Milisavljević svi ljudi su zli ljudi.
oni su ogorčeni, dementni, pokvareni i nesabrani. svakome je srce oglodano. ti isti ljudi se prave da te vole, nekad te poštede, pa ti priskoče u pomoc kao da su ti potrebni. samo pazi kad ti stvarno fale možda baš tad ne budu kraj tebe. zato što su to zapravo samo isti oni zli ljudi. Sofija Milisavljević Našao sam sistem,
zamislim tatu pored. Uradim šta treba, bez obzira na strah. Više nisam sam, kao deda, dok je bio živi zid za nas. Srđan Španović Odustani od stihova
kojim se, kao kanapom vezuješ za noć. Ne piši pesmu po zadatku već sa žarom pesnika na doživotnoj robiji kome je nakon trideset godina ponuđen papir. Prestani da se propinješ na prste, u tebi jutro na žičanom instrumentu svira uspomene s istoka. Napij se ponedeljkom u inat radioaktivnoj buci vikenda budi slepi miš koji se obradovao suncu. Prestani da gladuješ kako bi održao telo u stanju nemira koji se provlači tvojom muškom linijom kao bube niz napukle instalacije zida. Izvezi auto iz garaže kad najave grad nek ti se smuči što pripadaš stvarima. Ako pomisliš da znaš da pišeš, prelistaj Ginzberga. Odustani od pravilnog disanja ispljuni reči čuvaj se zareza koji guše. Ujutru skuvaj čaj ustajalim pivom nećeš umiriti rojeve pčela u grudima. Istrpi stid što u kafani vidiš šumu i boju bukve dok gledaš utakmicu i ljude sram je tvoja verzija stvarnosti u kojoj nema mesta za metalnu cev. Srđan Španović Noć u televiziji Sarajevo,
jedinoj zgradi koja svetli. Kafa ključa u konzervi. Na dogovorenoj frekvenciji deda iznova čestita unukov prvi rođendan. Baba kod kuće po stepenu hitnosti slaže prljav veš, suši maslačak za zimnicu i gleda svoje noge. Prestrašeni su da smo ih zaboravili. Naša pisma gore na barikadama njihov pepeo nadleće grad. Srđan Španović punoj išvrljanih zidova
i bučnih stavova olistalih iz klimavih detinjstava određena je kratka pauza. Crvene starke lepile su se za pod šibice mirisale prokrijumčarene limenke piva horski su opalile. Trznuo sam se rekao Pridrži cigaretu moram do toaleta i tamo duboko disao. Srđan Španović Jesi video Krička
počinje nedeljni ručak dedinim pitanjem. Jesam, pozdravio te puno. Jesi video Krička, ponovlja. Mama šapuće tata, jedi. Čorba se slivala grlom treći put kada je pitao jesam li sreo umrlog komšiju Krička. Gledam u mlađeg brata. Sve vreme ispod stola proverava rezultate kupa na telefonu. Srđan Španović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed