Pesma o propasti

Drobna prašina čovečanstva škripi pogledom trajanja,
posvud rasuta nepažnjom sitih goluždravaca,
salve naroda valjaju zablude prošlosti,
ispijajući poraz hladne površine eona.

Okrunjena istorija halapljivo sopstvo žvaće,
otkrivajući kako zaudaraju promašaji inih,
vedrom laži pretaču se promašene iluzije,
željama se žudno kreči grob prolaznosti sreće.

Glupost pretiče grehom sopstvenu ispraznost,
sennzacije besmisla bubre kao aneurizme duha,
izveštačenost u skrivanju čemera izliva očaj,
iskrivljena ogledala sujete vešto ispijaju senke Narcisa.

Uglovi vremena skupljaju posunovraćene gordeljivce,
opravdavanja sopstvene palosti naduvavaju cefalitise oportunizma,
asertivnost krvari sa koca socijalne propulzivnosti,
streljana empatija izdiše privezana za stub sebičluka.
​
Obagrena smutnja izliva nasumično svoju oholost,
bezobzirnost nedela nadjačava svaku reč smisla,
ime, izvor svih naših zala je bogumilstvo;
prezime, uvir svih propasti, primitivizam.

Mihajlo Jašić, iz knjige "Istina je ljubav"