ostavi malo sebe za mene

ima dana kada padnem na jedne lokne svijene
u muziku dorsa i dženiske
padnem na ispračaj do prečice preko pruge
granice moje nevinosti i detinje naivnosti
ima dana kad umrem zbog jedne sladunjave pesme
pune grešaka obmana i sitnih slatkih laži o večnoj ljubavi
ima dana kad gledam sve devojke zaljubljene u tebe
koje mi pucaju u ledja opsedajući tvoju lahorastu prirodu
ima dana kad me uhvatiš za ruku i kažeš
eto udade se ti i ja ne stigoh ni da te pitam ono najvažnije
jesi li me stvarno istinski uvila u dušu zanavek
ili si se samo šalila i bezazleno smejala mojim glupostima
koje sam radi tebe izmišljao da izmamim tu tvoju
urodjenu radost kojom me tešiš kad upadnem u bezdan
bilo je dana kad me uhvatiš ispod komšijinog plasta svetla
i oko pasa vtriš pod zvezdama naša radovanja telu
i kažeš
mila ja sam besmrtan
kad god hoćeš sa mnom da ostariš tu sam
ima dana kad te mrzim što se ne voliš dovoljno
i napišem ti pesmu osvetnicu sastavljenu od skrivanja
onoga što je istina
da si bio putokaz koji svetli skoro pola mog života
pijani putokaz koji se klati na vetru mladosti
nema više pruge
umesto nje su tu dugo stajali okupatorski kolutovi žice
nema više sena jer je varoš postala mali grad za mozgove
nema više pitanja i prećutanih odgovora
nema ni tvoje ruke da uperi prstom u zvezde i kaže
vidiš onu kašiku na nebu
njome ću da te prenesem do moje kuće da do kraja života
ručamo doručkujemo ručamo i večeramo tvoju poeziju
kad nam ponestane snage da se volimo kao odrasli
i budemo samo deca
nema više ništa od svega što je naša sloboda
a ipak nekako ima tek sada kad te nema
nema smrti nema
ona je samo jedan deo života kad odlazimo
a za sobom sebe ostavljamo

Ana Nikvul