Obećana zemlja

Kad mi je deda izgubio moć govora
Ili nemoć, (ne znam), kažu da je
počeo  da sklapa brodove u boci.
Tih ih je sklapao pažljivo i posvećno godinama,
onako kako nikad ništa nije radio.
U dnevnoj sobi imali smo samo par brodića,
ali kada sam otišao na tavan
video sam ih na stotine.
Moj deda, zapravo,
nikad nije prestao da priča, u tome je stvar.
Jer govor je sklapanje broda u boci
drhtavim rukama koje nikad nisu uhvatile veslo,
sklapanje broda u nečem lomljivom.

U svakom od tih brodova Noje sanja obećanu zemlju
i gura se sa životinjama.
I samo da dodam, sve su boce imale zamagljeno staklo, 
iznutra, naravno.


Na tavan više ne idem
ne volim buku.
Noću sanjam  da mi je grlo staklena boca
oborena, ide do ivice stola.
Onda se probudim i pričam sa Topolom ispred kuće,
a Topola šumi kao more.
I samo da dodam ispod nje je moj deda.

Nikola Stefanović