Nebo me zapljuskuje sa svih strana

sanjam obožavanog dedu
pomažem mu da
kroz teški noćni pljusak
stigne do velikih kola
 
slab je i hod mu je klecav
ali znam da još nije na samrti
iako svet odavno o tome šapuće
slepi gluvi svet se pita
jer je moj deda iz sna papa
 
šta (ne) valja u ovoj slici
nepomerivo se (ne) pitam
dok petljam po telefonu
u pokušaju da pozovem vozača
 
 
u imeniku pronalazim
sebe u minijaturi
iz vremena kada sam verovala
da ću umre li deda
i sama svisnuti
znam da bi tako i bilo
progutala bi me stežuća
otrovna kugla u grlu
 
tipkam dedi poruku
zahvaljujem se što je sačekao
da razvijem mehanizme utehe
tihe sklopove o(t)puštanja
iz jedne ravni u drugu
 
deda odgovara smeškom
iz leve pretkomore sna
iz desne moždane hemisfere
iz mesečeve mene
iz mene (o)sunčane
 
vetrovite i golubije
dok slećem na terasu
17-og sprata izlazeće kule
 
ljubav nije javno vlasništvo
ljubav nije nikakvo vlasništvo
ali sam trajno u njenoj vlasti
i cela joj se (po)klanjam
 
neko mi je juče rekao
da nemam granice
neću ih imati ni sutra
dovikujem mu sa dedinog krila
 
moj deda je papa
i u toj ulozi pripada svetu
sa mnom je iznad svih uloga
uložen u direktnu vezu s nebom
 
svet i ja u pogledu mog dede
obitavamo u različitim ravnima
 
i otkud sad ljubav u vezi s tim
odasvud
 
Katarina Savkov