Ne mogu da se ne osmehnem

Ne preostaje mi ništa
Samo da se nasmejem
Ono što je bilo
Nadohvat ruke
Rasplinjava se kao prikaza
U magli
Sada je najveći podvig
Ostvariti  dostižno
Sada  je najteže ono
Što se činilo  lakim
 
U toj zlohudoj varci 
Ležao je ključ
Mislio si da će te zauvek čekati
Dok se ne  ukažu
Druga  tajna vrata
Da li si mislio da će se ona
Baš tebi otvoriti
 
A više ništa nije isto
Ostaćeš samo posmatrač
Kome je opipljivo nepojmljivo
Tvoja ruka ništa neće taći
 
Putuj i nemoj da se zaustavljaš
Putuj i zaobilazi ovo mesto
O lutanjima si toliko sanjao
 
Ne čini li ti se da si osuđen
Na ono što si oduvek hteo

*

​Nebo je tako crno i teško
naspram grumena čokolade
ne preostaje mi ništa
nego da je okusim
sažvaćem koru pomorandže
miris njen mi otvara oči
 
vezan sam za napuštanja
koja me uporno krune
kao buntovni  talasi
zašto je sve  to što lomi
istovremeno tako krhko
zašto je sve otišlo
sada tako bespotrebno
a beše tako bolno
sahraniti ga po sebi
 
ne mogu da se ne podsmehnem
jer evo gde golica
vidim
trebalo je brzim veštim pokretima
promućkati te tuge
i baciti ih na sto
 
u novi krug
 
ne mogu da se ne nasmejem
besmislicama
 
da sam znao
da uvek ima većih užasa
ne bih gubio vreme
u žalopojci

Tanja Milutinović