Muška pesma

Možda ću jednom uspeti da zaboravim
Sve što si bila
Sve što nećeš biti
I ono što si ipak mogla postati da sam dozvolio
Let ptice koja plače svaki put kad u kljunu nosi
Tvoje ime
 
Možda ću jednom uspeti da negiram postojanje
Tvojih tragova na ulici koja vodi nizbrdo
Mrlje od sladoleda na košulji koju više ne nosim
Razbijeno staklo na omiljenim naočarima za sunce
Ili kada anuliram tvoje ime ispalo iz kljuna ptičijeg
Pravo pod moja stopala
Ti znaš
Nije mi preostalo ništa drugo do namernog gaženja
Svih slova koja si za mene u planinu uklesala
Reči iz kojih se svetlost rasula po okolnim predelima
Pečatirana julskim i avgustovskim toplim sumracima
I jednim aprilom naknadno prispelim ali raspevanim
 
Istina je
Imam stotinu i devedeset četiri imena kojima te dozivam
Bez glasa
Bez pokreta
Bez daha
Znam da se ti odazvati nećeš ni na jedno ali moram da ti
Kažem
Ubio sam pticu
Postalo joj je preteško breme tvoje ime i plakala je Previše
Ne volim suze
Ne trpim slaba krila
I tako
Nisam imao izbora
Ubio sam je
I od tog trena ime tvoje nikada više neće pasti pod moja stopala
Verujem da nam se ni dlanovi više nikada neće sresti u običnom
Rukovanju
 
Laž je da ću te zaboraviti
Sačuvao sam jedno plavo pero sa levog krila te nesrećne Ptice
Lošu je karmu vukla zasigurno
Nije imala snage da iznese tvoje ime bez krika i težine
Nemam ni ja tu jačinu koju nazivaju pravom muškom
Upravo zbog toga ne mogu ubiti ni sećanje na sve što se desilo Nije
Ali ni naslutu svega što si mi mogla biti
Recimo
Jutarnja zvezda
Ponoćni uzdah
Podnevna vrelina
Žena koja mi zavodi um i telo tek jednim zbunjenim Pogledom
 
Istina je
Mi se sasvim dobro skrivamo u zaprljanom uglu naših Ogledala


Svetlana Fucić, iz zbirke poezije 44