Mom ocu

E moj matori
Ti nikada nećeš saznati koliko bole kosti
U osamdeset i nekoj
Koliko su teška jutra maglovita i kako svaka
Baš svaka kap kišna koja se davi u pokušaju
Da probije oblake teško pada na kožu ostarelu
 
Znaš matori
Da nisi požurio tamo negde na tu drugu obalu
Pre devetnaest godina tri meseca i devet dana
Na ovaj dan zvala bih te i probudila onako sabajle
Tek koji minut pre no što ću izaći iz kuće dok mrak
Napolju je a zima puca po svim šavovima duše i tela
Probudila bih te i rekla:
Alo bre nije valjda da još spavaš
Pa srećan ti rođendan matori trideset i treći
A ti bi mi onako pospan i krmeljiv odgovorio:
Dosado jedna u penziji sam još uvek mi zavidiš na tome
Pusti me da spavam jebo te rođendan
Onda bismo se smejali uz ono čuveno čujemo se kasnije
 
Vidiš matori
Već zaista mnogo februara ne postoji to čujemo se kasnije
Nemam pojma da li ću ja doživeti te godine o kojima
Danas mislim dok sipam kafu u dve šolje
Znam da neću otići tamo gde smo te ostavili pre devetnaest
Neću te posetiti tamo gde se ne osećam dobro dok pričam
Sa hrpom zemlje
Ni dok gledam onaj tvoj natrpani kičerasti komšiluk sa
Klupama izlomljenim i nadstrešnicama skroz naherenim
Mnogo nam je bolje dok ispijamo kafu u mojoj kuhinji
 
Preko puta mesta gde sedim je zid i tvoja fotografija
Znam da ćeš mi namignuti kao i toliko puta do sada
Od kako te nema u mom pojavnom životu
Popićemo kafu i podeliti reči kao dva najbolja prijatelja
Jer
Uprkos neporecivoj krvnoj srodnosti i našoj sličnosti
Ti oduvek jesi bio moj najbolji prijatelj
Meni je život kroz tebe dao toliko toga što mi je negde
Na nekoj drugoj strani zakinuo
I uvek sam bila zahvalna
Zbog toga što te imam upravo takvog uporno dobrog


Srećan ti rođendan matori
Čućemo se nekom drugom prilikom


Svetlana Fucić, iz zbirke poezije 44