Moje pesme su plač za tobom

Sačekaj tren, zar ne vidiš,
šta iza sebe ostavljaš?
Malih milion snova
koje smo sanjali budni
te je noći zaspalo…
Drmam ih, vrištim iz petnih žila,
da ih nekako probudim,
a oni kao ogluveli…
Zar ih ne sanjaš više?
Kakvi su to snovi bili…
Zar nije ti žao da propadnu?

Osvrni se, zar te ne zanima
šta smo sve mogli, a nismo
jer nam je hrabrosti zafalilo?
Sapleli smo se i po prvi put
nismo smogli snage da ustanemo.
Sećaš li se?
Neke tvrđave niko nikad ne uspe da sruši.
Zar naša da se sravni sa zemljom,
a toliko smo se za nju borili?

Uspori hod, zar ne čuješ
da sve moje pesme plaču za tobom?
Sve tužne pesme sveta ništa su,
naspram tuge koju osećam
dok ti govorim da ću biti dobro.
Drhte mi ruke dok te puštam
ubeđivajući sebe da je najbolje tako,
a dobro znam da nije
ni za mene ni za tebe.
Da je dobro, i mi bismo sada bili dobro.
A nismo dobro, ljubavi…
Zar si preko noći zaboravio?
Rekli smo da nema odustajanja.
Ne od tebe.
Ne od mene.
Ne od nas…
Šta nas je to do ovde dovelo?

Zažmuri, zar ne osećaš?
Jednu si dušu stavio u džep
i poneo je sa sobom,
a zar se bez duše živeti može?
Veruj u nas, samo još malo…
Ova je ljubav toliko zaslužila.
I na onoj kući kojom se dečiji smeh ori
i lavež pasa odzvanja dvorištem,
vrata su još uvek otvorena…

Zar tako malo vredi
sve što smo bili
i što smo mogli biti?
Zar ništa ti ne znače
prazne ruke,
a zagrljaj nas je lečio?
I prozirne, opustošene mi oči
koje su jednom bile
zvezdano nebo nad Dunavom…

Sanja Petrović