Ladovina

ti ćeš da mi kažeš o mom izgaranju
o hitnosti života
agoniji što mi diše za vratom
ti ćeš da mi kažeš da mi ne gori
da mi je baš ladovina
da to možda nije prava reč
meni ćeš to da kažeš
meni što celog života tražim pravu reč
za svoje stanje 
samodijagnostikujem se marljivo
iako prirodne kao disanje
moje analize su produkt napornog rada
introspekcije provedene u hodu po vatri
najbolje mislim kad u sebi vrištim
ne znajući gde udaram

ti ćeš da mi kažeš da mi nije kako mi jeste
a ja sam samo prihvatila svoje izgaranje
spokojna sam u svom nespokoju
smirena u odnosu na svoju agoniju
to ne znači da je nema
znači samo da mogu da sedim pored nje
i da niko ne iskače iz kože
kao kad prestaneš da se plašiš:
tu je strah i dalje
al nije izbio na površinu
možda i neće ali
nikad ni sa jednim strahom
nikad ni sa jednom unutrašnjom agonijom
nije potpuno gotovo
najbolje što možeš je prihvatiti neminovnost
koliko i neizvesnost
provela sam bar pola života baš to pokušavajući
ti sad vidiš plodove moje novostečene smirenosti
koja je u svojoj srži sve samo ne smirenost
ja sam zadovoljna svojim nezadovoljstvom
izmirena sa svojim neostvarenim željama
neću provesti život žaleći za nečim što nemam
al i to samo zato što sama uzimam sve što mi treba

ti se praviš da ne vidiš da je svaki moj pokret
vođen unutrašnjom panikom
to što uspevam da je vozim 
najdostojanstvenije moguće
to pripiši mom talentu
celoživotnoj praksi
pripiši čemu hoćeš
al nemoj da se praviš da ne vidiš
od čega sam sazdana
i to kad ti pričam kako meni ništa na ovom svetu
nikad neće biti dovoljno
to uzmi zaozbiljno
ima nas glađu prokletih
i ja se od toga nikad neću izlečiti
neću ni da pokušavam

ti sedi sa svojim budistima i zen masterima
divite se celibatu i odsustvu želje
ja ću za to vreme da prejebem svet
krvavog osmeha i očiju sjajnijih od meseca
pa ćemo videti na kraju 
ko je bio bliži bogu.
​
​Dijana Knežević