Kuća

Velika je kuća bila,
roda puna i bogatstva.
Sad je pustoš samo krasi
i zidina od nje osta.

Kud koji mili moji,
odrodi se svoj od svoga.
Jabuka je pod kruškom pala,
toplina porodice je nestala.

Toliko braće i sestara
i dečice krasne, mile.
Sad praznina samo čami,
zamenila odsjaj svile.

Nit muzike, nit veselja,
nit slave, a ni pokoljenja.
Nema više radovanja,
zasiti se kuća gladovanja.

A nekad je, to se znalo
pred tom kućom cveće cvalo.
Svak bi u tu kuću doš'o,
kraj kapije ko je proš'o.

Svetla oko nje bi sjala,
a unutra pesma pevala.
Slavio se praznik svak',
pratio je goste mrak.

Sad se samo o njoj zbori,
kog li pustoš njena mori?
Da li jošte za njom mare,
da li im takva stvara rane?

I dok to se neko pita,
čeljad svetom nekud skita.
Nema dece posred žita,
ne skuplja se više svita.

(Zasnovano na istinitom događaju)

Jelena Asenov