Krilo mesečarke

Nemojte, nemojte noćas,
nemojte ljubiti nju
odvažni i lepršavi
mladi poput nade,
raspupoljeni i nežni
tršavi poljupci trave
nad kojom zru nebesa

...ugodni ko prvi sneg
na grobu,
beli u svoj toj stravi,
nemojte baš noćas
sirovi, krvavi,
nemojte u zlom dobu,
nemojte u mom snu,
ni u mome duhu, ni drobu
nemojte ni na javi
šareni poput parade
kojom se život zdravi
nemojte ljubiti nju
Misliće da ste pravi!

Nemojte, vi nepodviženi
toj veri krnjeg meseca
prinositi vaša nepca
Nemojte, niste sveće,
ni za nju slatko saće,
vi senke ideala,
ona je moje raspeće,
što opet zahvataće
glavom mi klobuk kala
i njome nazdravljaće
čistoti vaših bokala

Nemojte ni vi razuzdani
misleći da su dani
pred vama 
okean predanog plesa
pružiti prste slani
ko da ste izvan zala,
To se sa vama šali,
dok noć se teška veša
o mene kao o omču
jednog ljubljenog leša
čekajuć dane da počnu

Ako su vaši zubi
njeni podanici
što trpe dugu globu
šta će vaši krici
kad u nju najzad prodru
biti, do kopljanici-
milion rupa u ptici
od jednog jedinog pera
što spi na mome odru
čuvajuć' moju tugu
dok novu tugaljku smera

Neka, nek' čelo kleca,
pustite vaše čarke,
o, dajte kao ćerka
kad legne na krilo majke
u potonule barke
u noć jasnu i modru
u krilo mesečarke
nek legnu moja deca

Milan Dabović