Juli

Darku Habazinu

Bridi rashodovanje;
Novi ciklusi u snovima
punim buba, žaba i
antičkih mermernih, belih skulptura
devojaka, od kojih jedna nosi
preko desnog ramena čedo,
a obe jedna za drugom 
izranjaju iz zemlje.

Juli sunčevog klimaksa,
od koje vri egzistencijalni damar,
u vapaju promašenosti
kome kao da kraja nema.

Kuda ide zadatost,
koja će morati da se ispolji
poput probridele ustreptalosti
što porađa nedonoščad
po smetlištima?

Juli mora doći
kao susret, kao smrt,
poput zahvalnosti za šaktipat
koji je inicijalno pobudio kundalini.

Zaroniti u crno mleko
ranije, samoniklim sopstvom istočeno,
naknadno otkriveno
u "Fugi smrti" Paula Celana,
tragajući za lirizmom što
arteški izranja, noseći pulsar
po tragu svetih sonara teskoba,
što izviru iz rasplodnih retorti
supe postanja.

Juli nasušni,
prekretnički, zaverenički,
razmaženo gori u dokolici
dok u škrgama drži uzicu
ospoljavajućeg protoka osujećenja,
koje vapi u vriscima, poput bebe
koja svakodnevno kriči kao da je kolju
iz nekog nedefinisanog stana susedne zgrade.

Igra se odvija,
dok devojka, ni lepa ni ružna,
raščešljava kosu i stavlja karmin;
Putenost se ukazuje
kroz menažeriju prolaznosti
u poletnom titraju trajućeg grča,
negde između simfizei umbilikusa,
upravo kraj hara centra
odakle jednom duša izlazi.

Juli jedan, ovaj, neki, mnogi - 
Ti daruješ antiklimaks
što isijava kao 
jara užeglog isparenja;
Horizont ne obećava ništa
što već ravnodušnost postojanja
ne daruje, dok čekaš
tumačenje natalne karte;
A igra volje, da li će sabotirati htenje
poput slabića u tebi?
Inercija poklekla
u perpetumobilu, između
nadahnuća i čežnje leta.

 Aleksandar Mrđen