Grobište aleje neostvarenih

I
Gle tamo, iza onog grma; Tamo iza žbuna,
Kraj humke povelike zarasle neke,
Senka se nazire turobnog nekog jaruna,
A od podalje dospeva mukli romor neke reke.

II
Vrana jedna graknu tad,
Fijukne tik kraj glave,
Zebnja me prenu ko' mukli jad,
I prostruja krozame slutnja strave.

III
Sladunjavo blag lahor ispunjen isparenjima trave suve i sena,
Sustiče opor i jetko svež vonj što raskriva zemlja njena,
Zagazih preko humke, između grma i žbuna,
Prohod me izmesti u zabran pun strva i trna.

IV
Razgrnuh uz borbu gazeć kroz hidre talasa bodljikave trave
Izboden krvarih dlanove i obraze ko' prikaza oniričke strave,
I tad kročih na čistinu mukle širine,
Nebo bejaše modro i sivo, uz sazvučje mukle tišine.

V
Uprizorenje koje sagledah tad,
Kao zavodljiva morbidna mora,
Prominira kroz zaraslu šikaru ko' jad,
Grobišta kamena ko razbacana kora.

VI
Koraknuh ka najbližoj nadgrobnoj ploči,
Da protumačim ko je, zašto i od kada tu bi,
Al' razabrah znamenje da taj vinovnik života ovde kroči,
A da vek provede s nekim ko stran mu bi.

VII
Stresoh se, pa krenuh dalje,
Do sledećeg belega da doznam šta,
Tu otac jedan leži bez svoje volje,
Što ne dočeka unuče od dece svoje ni za šta.

VIII
Osvrnuh se na sledeće ploče,
Razočaran, neiskorišćenih talenata htenjem predat,
Ostade da bez volje plače,
Kao da za ništa je i bud-zašto prodat.

IX
Na onoj eno ploči dete još beba,
Što bez majke osta i ni samo ne zna gde bi,
Neko je ut to smatrao da je tako i bolje, da je beda
Kroz život ko' siroče pratila ne bi.

X
Tu i tamo proplamsava sveća neka,
I romor se čuje ponovo,
Huk i svežina neka - to blizu je reka,
Iduć k' tome, osmatram grobište nanovo.

XI
Koso položena ploča tu je,
Na njoj napuklina ko mačem rasporena,
Tu prebiva - revolucionar kanda je(?)
Što, nedočekavši, boreći se sanjao da pravda bude ostvarena.

XII
Huk vode jasno već se čuje,
I dalje nailazim na ploče grobne,
Na jednoj jedan što htede da putuje,
Al' po svojoj volji, a ne da ga progone.

XIII
Sad gavran graknu ko' smrtni zov,
Proletno, zloslutno još potom nasrnu,
S jezom trnećom, presekoh se i padoh ko' u rov,
Pa ležeć' tako i drhteć', pomno se osvrnu.

XIV
Prestravljen, zadihan, krenuh da puzim,
Priljubljen uz zemlju, kao uz skute blage,
Šakama i stopalima telo krećem, dok pazim,
I uzbuđeno, bez molitve, pomislih na dečije igre drage.

XV
Pomerih utom desnicu svoju,
Kad utom ona u reku propade,
Prenuh se, al' nastavih kretnju moju,
Tek potom celo mi telo u vodu dopade.

XVI
Dograbi i ščepa me rečna matica,
Stresoh se pri svem, al' ne potonuh,
Naplavnom stihijom nošen ko' latica,
Osvrnuh se na tren k' grobištu i nebištu, a potom isčeznuh.

28.6.2025. Aleksandar Mrđen