Disova tamnica

Uskoro će ponoć, a ja u svojoj tamnici.
Kiša se sliva u mlazevima.
Tope se krovovi ko Dalijevi satovi,
nestaju u svom crvenilu
 kao reke krvi koje spira blatnjava bujica.
I pliva. Sve pliva.
Plavokosi dečaci sa polutovorenim lobanjama, 
žene sa golim grudima i podrapanim odorama,
 uginuli pilići, 
klupka od vune što nekad bejahu zlatoovce.
Gledam kroz prozor i razmišljam...
Voda je došla tek do drugog sprata.
Imam vremena da napišem pesmu dok se voda uspe do mene,
da i ja plivam, da me voda nosi,
da spere svu prljavštinu ovog sveta sa mene. 
Sve gorke reči, maske sa dva lica, laži i obmane. 
Sav duvan popušen sa ciljem da me sprži iznutra i
 odstrani rak ljudskog postojanja na zemlji. 
Sav alkohol popijen u nadi da će čamotinja i 
porok oko mene nestati zajedno sa zlim ljudima.
Čekam potop...da me besna rekla odnese negde 
gde nema ljudi, zla i nemira.
I dok huk vode postaje sve glasniji,
stavljam tačku na svoje pisanje,
 na svoje bitisanje, na svoj život.
Jedna sam, spremna sam da odem iz ovog sveta i 
vratim se tamo gde pripadam, 
tamo gde su mi zvezde u očima i 
gde moja luča svetli za neke bolje ljude...

Jelena Sarić Cvetković