Luta u mislima 
Obraća se vetru 
Znaš li da si joj od tada nezamenjiv 
A imala je samo šesnaest godina 
Ne zna da li je kazna 
Ili sudbina 
Zna samo da je tišti
Nikad sebi nije oprostila
Hoćeš još neku metaforu 
Za slomljenu pticu 
I jato drugih koje vidi, a ne čuje 
Tvoj dah joj miluje grudi 
Jedino što sa njim oseća 
Tvoja je 
Daj joj znak daleko od ljudi 
Da postoji bar deo gnezda 
I nada da u moru pogrešnih odluka 
Budete ponovo VI 


Prokleti 


Ana Milivojevic 

Ako si poput Sunca
I želiš sijati i u kišne dane moje
Ne zalazi nikada
Ostani zauvek na licu mome.

Ako si poput meseca
Što u svakoj noći obasja nebo
Obasjaj sve moje tuge u uglu zenica
I ljubavlju napoj srce žedno. 

A ako si san
Poput zveri u duši anđeoskoj
Samo želje gladan
Ne grebi po rani zarasloj.

I ako želiš biti vreme
Koje nadilazi sve bregove i planine
Kada nam na leđima stavi i breme
Ostani zauvek uz mene.

Draga Na Ivanovic

Probudi ženu u sebi
Ne dozvoli da zaspi na trotoaru beskućnika
Na vrata mračnih misli crvenim noktima grebi
Ne padaj u gnezdo iskušenika.

Ogoli svoju žensku energiju
Sazidaj u srcu dom žene 
I kada se čuju krici duše a suze ne liju
Zanjiši toplinom svojom i pusti sjaj očiju da plene.

Pomešaj taj spektar boja u tebi
Neka iskri iz dodira tvoga
Odoli đavolskoj veridbi
Sva si satkana od Boga.

Probudi ženu u sebi
Visokim potpeticama pređi preko svake mrlje života
Voli ženo sve što je u tebi i lebdi
Ti si odabrana da Svetu budeš ogledalo svih lepota.

Draga Na Ivanovic

Kad ostvariš svoje snove
čak i one teške u ovom vremenu
olovne
one teške i bolne
i one goleme
one što te prvo slome
pa srećom napoje
 dočekuješ zadovoljan zore
poj pesme duše u tebi poje!

Kad ostvariš svoje snove
neke ljude će da bole
no pusti ih neka se sa đavolom gone
a ti u naredne zaroni!

Kad ostvariš svoje snove
vućiće te neostvareni ljudi dole
jer tuđa sreća boli
zaslepljeni da vide
 kako još više sve voli.

Kada ostvariš svoje snove
znaj da je to tvoje najveće blago
 na zemlji što Bog ti posla
a ti ih za života ispuni.

Kada ostvariš svoje snove
neki će svašta ružno da ti govore
jer svoje nikada nisu uspeli
sami da ostvare!

Kada ostvariš svoje snove
osećaćeš se zadovoljno
i ispunjeno
tako da će srcem ljubav da talasa
za svakoga
i duša kao klasje pšenice
u blagoslovu  da se uzdiže
  i neće ti više biti bitno
 da pobediš u svemu
 jer postoje stvari u životu
 banalne koje imaju visoku cenu
 I ONE KOJE SU NEPROCENjIVE
 I NEMAJU CENU!

Ako ikad ostvariš svoje snove
spoznaćeš
ne moraš govoriti
oni će umesto tebe da govore
a neki će u rukama pokoljenja
večno da žive i zbore!

Draga Na Ivanovic

Progovorilo prolećno Nebo
Pupe cvetni zraci
Izdiže se iz Zemlje sve što beše velo
Osmeh odzvanja na reci.

Cvetaju na usnama ruža
Radost uzbuđenje
Dok razjapurena svetlost toplinu pruža 
Počinje prolećno bdenje.

Uzdigla se trava ponosno
Pod sjajem Sunčeve odore
Zavodljivo dočekuje svako jutro
Dok talasi lepršaju Morem.

Zablistalo prolećno platno u punom sjaju
Kao lica zaljubljenih
Uskoro će i đurđevak u maju
Raskoš prolećne haljine najlepših mirisa na Zemlji se slih. 

Draga Na Ivanovic

Sa vedrije strane Meseca.
Računala sam beskonačnosti sjaja,
Oduzimala im prikaze
Sa pomračene polutke Zemlje.
Dobila broj koji bi morao da ima znak.
Dobila tačan broj pređenih koraka
Od nas do satelitskih posmatrača.
U krajnjem zbiru, rekao si
Ili sam ja rekla
Da nisam tako vična posmatranju. 

Milica Sniva

Nisam sanjala.
Nisam samovala.
Nisam sa njim,
Nisam sa sobom,
U odsustvu mene je drveni tornado

Milica Sniva

Moć ulazi na pozornicu
Život izlazi iz uloge

Milica Sniva

Muškarci igraju karte,
Razmetnost im je plava,
Kose im bujne, crne,
Žene se kupaju u preobilju zlata.
Spavam i spavam
Dok te zarobljavam.

​Milica Sniva

bira broj.
Omekša bisere,
Naoštri igle.
Naniže pažljivo,
Pobode precizno.
bira joj leđa,
bira joj vrat.
Ženi će liptati smrtni kraci,
Boleće podzemlje kao školjka.
Biseri bole.
Boginja bira.    

Milica Sniva

Učitava se čin meseca
Veze u prekidu
Čamci u potrazi
Čovek pod svetlima
Load red baloon
I ja sam čudno, neispravno
Ready. 

Milica Sniva

Pod noktima još uvek pulsira vrelina,
kao da smo dlanovima pokušali da
zaustavimo podne.
Tišina, teška od neizgovorenog,
puca tamo gde se senka odvaja od betona.
Nema pepela, samo suvi tragovi na prstima,
dok se misli krune kao stari zid u prolazu.
Nismo nestali, samo smo se istrošili na mestima
gde se svetlost najduže zadržava.

Ana Jovanović

Četvrtina nara, zrna gusto zbijena
prete da se raspuknu i okreče sobu.
Zidovi piju crvenu tišinu.
Tvoji prsti – sečiva senke
traže moju ključnu kost.
Uglovi se više ne seku,
mrak nas svodi na tačke.
Vazduh je teži od plafona.
Soba je sada samo hladna svest,
geometrija koja samu sebe vari.
Nepomična, čista, bez nas.
Ljubav je ovde samo gusti talog,
nepoznat simbol urezan u meso.
Soba se okreće, mi stojimo u centru.
Čekamo prasak.

Ana Jovanović

U svetu punom zaštićenih svedoka otuđenja
Saslušavam sebe - tražim dokaze da postojim...
'Pao' u misli, isteran iz edena - plodove vodice spokoja - u samicu neba, oglodanog do beskraja...
Kao fakir hodam nakostrešenom zemljom, bez uporišta ljubavi...
Strah se u meni povukao
   u još većem.., strahu...
Cvokot sateran među zube, Misli u mišju rupu
Umro sam a da nisam ni primetio da sam nagazio senku smrti u prolazu... 
Pribiram se - otvaram kapke Svesti - okopavam sadašnji tren
  da iz njega izniknem
    kao Feniks izrastem
      da nakon duge i teške smrti
       ponovo rodim se...

Dragoljub Jovičić Magični

Tek kada te izronih.., biseru..,
Ostao sam bez daha...
Toliko toga imam da ti kažem očima..,
Da prećutim usnama.., u noćima
Toliko toga na tebi..,
Lazurno da prstima oslikam
Toliko sebe imam da ti dam
Da na kraju ne ostanem.., ni jedan...
Toliko toga bi mogli da ne činimo.., 
Ležeći pod krilima tvojih trepavica
I da prhnemo tek.., 
   musavi od polena
Da uberemo po koji san
     da nam ukrasi dan
Toliko toga.., 
Imam da ti dam

Dragoljub Jovičić Magični

Čekam te
Iza ugla tvoje mladosti
Kada si najranjivija
Ali lepota tvoja ne posustaje
To me i raduje i tišti
I u čekanju..,
     lutam
     kroz gustiše sećanja
Loveći trenutke o tebi
Koje ređam u svoj herbarijum stihova
I u lutanju 
pitam se
       Gde je početak a gde kraj.., 
    tebe u meni ?
Jer.., izgubio sam sebe
Negde na Putu
Osvrćući se za tobom...  

Dragoljub Jovičić Magični

Ti si moj poslednji potez četkicom
Poslednje sećanje na raj
Poslednji stoperski palac
Na putu za kraj...
I kada me smrt satera u ćošak
Prepunog rana
Neću se predavati
Voleću te
Do poslednjeg dana...

Dragoljub Jovičić Magični

Kosa prosuta na dlanu.
Nepomična.
Obuhvatam je stisnutom pesnicom.
Pomeram sa ramena.
Otkriveno mesto zločina.
Na vratu se koža zateže.
Na mestu gde si me poljubio izbija puls.
Uzimam violinu.
Drvo je hladno.
U vazduhu odrana tišina.
Pod grlom.
Dah.

Gudalo prelazi preko A žice.
Mekano.
U tonu živi moj glas.
Na E žici zapišti bol.
Nepristojan.
Preoštar da bi bio laž.
Obrazom tražim oslonac.
U prozoru zaglavljen insekt.
Lupa krilima po prljavom staklu.
Ritam.
A žica doziva.
Zvuk umiruje.
Miluje senku na zidu.
Senka reže svetlo.
Ili sam to ja?
U drvetu odzvanja ime.
Slova rasuta.
Note klize pod kožu.
Vibracija u kostima.
Tamo gde si me dotakao ton se razliva.
Hladnoća.
Posmatram senku.
U njoj sam mirnija.
Insekt posustaje.
Tišina se sliva niz zidove.
Na telu nema tragova.
Samo puls.

Sanja Todorović

U meni nema buke, ali nema ni mira.
Između onoga što ne smem da ubrzam i onoga što ne umem da zaustavim - haljina.
Prolećna.
Na rukavu mrlja od katrana.
Miriše na zimu.

U telu napušten dah.
Na sopstvenoj ivici.

Misli nisu moje.
Tvrde.
Nazubljene.
Ne želim da iskrvarim.
Upropastila bih haljinu.
Stopalima grabim pod.
Ruke bez naredbe.
U odsustvu - dah i neobrijana koža.
Na stolu odgrižena jabuka.
Tragovi tuđih zuba.
Sok zaglavljen u grlu.
Nemam za šta da se uhvatim.
Po prvi put ne posežem.

Sanja Todorović

Skidaš me.
Premeštaš moje kosti kao da ti pripadaju.
Svlačiš parfem sa mog vrata.
Razmazuješ ruž.
Rubin na prstima.

Kidaš čipku kao paučinu sa ogledala.
Odraz drhti.
Uzimaš misli.
Neke spuštaš u džep.
Većinu gužvaš.
Kičma od stakla.
Puca.
Dolaziš do srca.
Precizno.
Otvoreno.
Udara o tvoj dlan.
Odguruješ.
Pod kožom nešto puca.
Kosti se rasipaju.
Klečim na krhotinama.
Dižeš senku sa poda.
Držiš u naručju.
Šapućeš.
Suze bez pokreta.
Lepe se za obraze.
Hodam.
Bez senke.
Mirisa.
Ostavljam trag.

​Sanja Todorović

Čime da uvežem bol?
Tu natrulu modricu u grudima.
Bez mesta da uperim prst.
Bez slova da od njih napravim ime.
Nema tragova.
Čime da izmerim očaj?
Suzama ili stisnutim zubima?
Nije me slomio udarac.
To bih preživela.
Udarac ima ivice.
Da sam disala pod težinom reči ili pogleda,stegla bih pluća.
Slomilo me je odsustvo sile.
Nedovršen glas.
Meki dodiri bez posledica.
Pogled na svemu drugom, osim na mojoj koži.
Udarac bih nosila.
Ima smer.
Tišina se rasipa.
Puna je svega,a ne nudi ništa.
Bilo je precizno.
Toplo.
Razlivajuće.
Usidrila sam se.
A zatim hladnoća do kostiju.
I ja.
Sama.

Sanja Todorović

Onog dana
pronašao sam svoj par,
sa kojom bi delio
sve u životu.
Čuvao je od tuge,
od oluja besnih
i do poslednjeg mog daha
zagledan bio u tu lepotu.

Puteve bi joj
osvetljavao očima,
rukama razgrtao
svaku prepreku tešku.
Voleo je srcem, a ne rečima samo
i do poslednjeg mog dana
za nju bio vazduh i voda,
sve najlepše za dušu njenu.

Njene ruke, obraze, kosu,
telo od svile,
obasipao bi zaljubljen
poljupcima svojim.
U zagrljaju mom sigurna bi bila,
za nju bi stena
 isklesana od vernosti bio,
da kao štit njen stojim.

Znam...
Prolazili bi dani, godine,
a svaki minut bio bi
kao večnost dug
da je te sreće, da je moja.
Ali nebo jednu tajnu krije...
Dok od čežnje umirem za njom
ostaje istina samo
ona mi nikad suđena bila nije.

​Miloš Smiljković