|
S pokrovom mesečine na krhkom telu,
koračaš poljima moje tihe požude, divim se omiljenom umetničkom delu, zbog kojeg sve zvezde se beskrajom probude. Uvek dolaziš putevima snivanja, jer tvoj lik još uvek nestvarno postoji, činiš da ponoći prekriju svitanja, i tminu zamenjuješ svetom u boji. Duša čeka selestinske večeri, kad tvoja nežnost ništavilo spira. svetlost sa kojom ništa se ne meri. vodi u luke božanstvenog mira. Leo Švenda
0 Comments
Pričam se senkom u večernjoj sobi,
tvoj nežni glas mi neshvatljivo fali, Al igra sa tamom srce mi drobi, I nestaju slatki ljubavi vali. Leo Švenda Boginjo mladosti moje setne,
gde li se skrivaš kad očaj svane? Sećas se one livade cvetne, nad kojom svetlost rasprostre grane? Jos uvek održavaš snove moje, polenom čeznje mi krunišeš stih. I jutrima zlatne nanosiš boje, kad val ih ljubavi zapljusne tih. Leo Švenda Ponovo sam bivam sa cednosti,
gde samo sam andjelu božijem drag, svet je dodir sa duhom nežnosti, gde dušu mi ne zna dotaći vrag. I svi ti ljudi ne znaju svetlost, koji dostići srcima mogu, kada most duše vodi u Večnost, gde sudbu svoju prepuštam Bogu. Deca tad andjeli postaju pravi, i ljudi heruvima bivaju nalik. I mastiljavost noći oblike pravi, beskraj čestica tihih i malih. Leo Švenda Uvek sam voleo da gledam u zvezde,
u njihov hladni i daleki sjaj. Jer svetlom me štitiše od mraka i bede, te tačke kroz koje se nazire raj. I jedna od njih ti si postala, kada te sretoh u bisernoj noći. Kraj tihe obale i neznih vala, lepotom što blista u svojoj punoći, Od tada pratim kroz snove tvoj trag, u društvu setne morske tišine, Želeći postati blizak i drag, nevesti letnjih noći visine. Leo Švenda Ja sam poezija ,
Čudna , Neshvatljiva , Nedodirljiva , Gola u svom kavezu života , Nisam ono što drugi žele da budem , Ja sam svoja , Tvrdoglava , Rodjena iz plamena , Pečem svoje srce , Volim pogrešnog I dobro mi ide Previše osmeha , Na ranjenoj ptici Jesam li ti rekla Da zapisuješ Ono Zbog čega sam tvoja Ja sam dar I prokletstvo S ljubavlju Tvoja poezija Ana Milivojević Ne gasi mi vatru,
vidi sad će mesečina, pusti me da zavijam u dubini tamne noći- i gledaj me ili idi. Ne gasi mi strasti, vidi sad će jutro doći, pusti me da volim sve do prvog traga sunca- da u strasti gorim. Ne gasi mi vatru ja moram izgoreti- da se opet rodim. Milica Jakšić Reči ćute,
piča traje dugo, tiho glasnošću svojom govori. Dok ćutim u samoći usamljenost se sastala samnom praveći mi društvo da nadvlada misaona upitkivanja. Zašto si sam? Opravdavajući soptsvenu samoću nedeljne mirnoće nisi sam, podstrek signalizira arhanđel_snagom rasvetljavanja pobeđene usamljenosti. Moja samoća mi ne dozvoljava da dođem do reči. Tableta protiv previše razmišljanja umiriće zapitkivanja. Dobro sam društvo i samom sebi. Dobro je. Kamuflira sam ubeđenje samca, da opet osetim važnost zagrljaja žene kojoj se nadam. *** Ivan Egredžić Ne urliči na mene značajna tišino
ne dozvoljavaš mi da dođem do reči zar ne vidiš da sam tih ti pobunjeni urliku arlaučeš pobunom promena nezadovoljstva uprono se čuješ na svim opravdanim protestima-stadionima-koncertima urliku odajem ti priznanje vladaru masovnih okupljanja i ja doprinosim urlikom pobunjenosti razdražila si me glasnoćo nadmudriću te urliku večno zapitan da li je moguće nadjačati te glasnoćom nezadovoljstva Ivan Egredžić Ja nisam samo ono što vidiš
Mnogo sam više ja od toga Večiti sanjar Što ulicama šeta Sa svojom crnom mačkom Devojčica u meni i dalje mašta O vitezu koji radi svašta Zarad ljubavi Ne govori mi da odrastem Jer devojčica u mene to ne želi Zato u sate kasne Ona piše o njemu i meni Ne trudi se da razumeš Ne može to svako Jedna žena Samo voli A voleti nije lako U svom svetu Papira i dnevnika Ona je njegova Tvrdjava nepobediva Ja nisam samo ono što vidiš Ne veruj pesniku koji se osmehuje Da je uvek srećan Ana Milivojević Skinuo sam zvezde ispod tvojih usana
Kao u snu ja opčinjen tobom Uvek mi je malo tvojih dodira Ne umem da kažem zbogom Skinuo sam zvezde ispod tvojih usana Jedna žena moj čitav svet Znao sam da ti je narav nemirna I da ću postati proklet Onaj sam koji luta noćima U tišini pesnik stvara Zvezde mi u ruke stale Opčinile, zvezde male Dok sve spava Dodje magla Zarobila ona sada Moje jadno srce Ana Milivojević O, Ljubavi...
Ti slatka nemani, Ti divna pošasti, Što srca kratkovida, I srca maglovida vodiš ka propasti... Ti, silo Svemira, Ti, nedra puna nemira, Zbog tebe su suze i osmesi, Zbog tebe su tuge i radosti, Zbog tebe sve zvezde na nebu postoje, Zbog tebe je, neko, milo moje... O, Ljubavi... Ti osmehu odojčeta što u majčinim očima sjaji, Ti, suzo u oku starine koja se smeši dečijoj graji, Ti, ponosni pogledu očev kad shvati da dete je čovek, Ti silo što postojiš oduvek i zauvek! O Ljubavi... Nežni pogledu mladog momka očiju čarnih, Što curu uzdiže do visova nestvarnih, Ti šaputanje nežnih usana njenih, Ti saplitanje zaljubljenih, zanesenih... O, Ljubavi... Trepetu srca nežnog za onim što ode, Strahovanje, Samovanje kraj potoka bistre vode, Ti uzdanje u dobrotu kada sam na svetu osta’, Ti čekanje, i trpljenje nemirnoga kada drugo ne preosta’... Ti razvigore sa proplanaka koje rose kvase, Ti sećanje na milovanja, Dve, tri reči i rumene obraze, Ti što životu daješ srce koje kuca, Ti, čije ime, po snovima, Napaćena duša bunca, Dok te sanja I za tobom žudnju raspiruje, Što zbog tebe, ni na tren ne miruje, Što te traži, Vapaje ispušta, Krvlju gasi prošlosti zgarišta... O, Ljubavi... Ti livado i cveće procvalo, Ti strmino gde je silno snovlje palo, Ti zlehuda čekalice za nemarne duše, Ti ponore beskrajni u kojem se lažna srca krše, Ti nevesto sa hiljadu velova, Ti slagalice od bezbroj delova, Misterijo, neznanko i pitanje, Čemu život bez tebe, Čemu dani, Čemu svitanje... Mladen Hinić Taj divlji konj znojavih sapi,
Sa grivom pletenom od prohujalih trenutaka, Pogleda ispod kapaka I zaboravljenih sećanja, Me gleda, iskežen i besan, Pravo u lice, Očima punim vatre i osuda... Osećam njegov vreli dah, čujem njegovo rzanje Dok se propinje,na zadnje noge, Preteći da me satre kopitama kojima je pregazio sva moja nadanja... Vreme, Taj bezdušni divljak koji galopira Kroz klance mogućeg, Koji juri kao vetar niz proplanke nemogućeg, Ta divlja zver plemenite duše, Gspodar je svih strahova mojih. Taj strašni at gazi, prolazi, odlazi, Na zdencu zaborava svoje pojilo traži... I nikada, Baš nikada, Se ne vraća. Mladen Hinić Taj divlji konj znojavih sapi,
Sa grivom pletenom od prohujalih Prazninom hodam kao umorni dželat. Dobošari svaki moj korak najavljuju. Stegovi crni hrisovuljom izdaje pečaćeni Viore se nad putem kojim prolazim... Sudbino! Usude prokleti! Zar za milost ne znaš? Predah... Predah mi daj, da odmorim makar tren jedan, Da na zdencu oči umijem Bistrom, hladnom vodom zbilje... Dozvoli da oprost zatražim... Ti, što srce u grudima nemaš, Ti, što samo mirise greha pratiš, Ti, što sve živodarno u sebi ubi! Dozvoli da oprost zatražim... Na kolenima, skupljenih dlanova na grudima... Sa molitvom na usnama... Dozvoli da oprost zazražim... Jer postadoh zver krvožedna! Bez milosti, bez kajanja, bez ljudskosti... Bez ljubavi. Tek tako... Iz inata. Mladen Hinić Jebiga...
Ne možeš da voliš a da ne oboliš. Ne možeš. Ne može srce ostati ucelo ako si nekada nekog voleo. Ne može... jebiga. Ljubav se ne meri, nije to za na komade, nego odmah, sve što imaš... Ona se daje a nè krade. Ne možeš voleti a ostati isti, jer ti što su isti su samo statisti u pesmi o biti i priči o jesam... Oni na pitanje o ljubavi uvek govore - ja je ne znam... Ne možeš živeti a da nisi počeo da 'mreš, ne možeš voleti ako ne smeš da pustiš srce da strada, da se isplačeš sit od jada... Jebiga, ne može... Ne možeš voleti na malo, na sitno, ne može to kao nije bitno, ne može ni aj' možda posle, jer mnoge su prilike tako prošle... Za ljubav treba da imaš muda! Da imaš čuku, a kaad zatreba, da budeš lúda... Jer nije ljubav tek jedno od čuda, nešto maleno, slatko, šareno. Ona je čudo na čudima! I vredi za nju srce izlomiti, pa delove skupiti, i lepiti i krpiti... Jer, jebiga, na kraju se sazna da život bez nje je samo kazna za to što si bio cava i hteo da prođeš kroz njega badava. Ne može tako... Moraš da voliš i da sagoriš sve što si mislio da jesi, jer tek tad se desi da počinješ da umeš to što ljubav jeste da razumeš svakim delićem rasparčanog srca... Jer, ljubav je, u stvari, jedini razlog što ono i dalje u tvojim grudima kuca. Čudno je, jebiga, ali ako voleti smeš, ti u istom trenu i živiš i 'mreš. Mladen Hinić Reči ćute,
priča traje dugo, tiho glasnošću svojom govori. Dok ćutim u samoći usamljenost se sastala sa mnom praveći mi društvo da nadvlada misaona upitkivanja. Zašto si sam? Opravdavajući soptsvenu samoću nedeljne mirnoće nisi sam, podstrek signalizira arhanđel_snagom rasvetljavanja pobeđene usamljenosti. Moja samoća mi nedozvoljava da dođem do reči. Talera protiv previše razmišljanja umiriće zapitkivanja. Dobro sam društvo i samom sebi. Dobro je. Kamuflira sam ubeđenje samca, da opet osetim važnost zagrljaja žene kojoj se nadam. Ivan Egredžić Tog davnog ljeta gospodnjeg
Umro je boreći se do daha posljednjeg Posljednji pjesnik na planeti Što je život kroz pjesmu znao iznijeti Takav se ne rađa više Da iskreno misli ono što napiše Nema niko takvu vještinu Da s lakoćom dokuči životnu suštinu Nije njega u smrt bolest odnijela Već jeftini pisci i njihova djela Ranila ga je prvo ljudska glupost A zatim novo vrijeme i nova umjetnost Pao je u postelju pun jada Kad je čuo šta se sve pjesmom naziva tada Kad od bola u glavi poče da mu se vrti On izusti stih tik prije smrti Stih bješe pun bola i muke Da su svi prisutni zarili glavu u ruke „ Nisam ja krvi ni za suze ni za smijeh Već što dadoh pjesme vama, to je moj grijeh“ Enver Hrustić Sinoć na javi jedan pesnik luta
Nije on sav svoj Govore prolaznici kraj puta Ne znaju da je srećan samo po noći U snove mu dolazi ona Bez koje duša ne ume poći Kako da ti rimujem bol Prokleta slomljena dušo Sinoć na javi jedan pesnik luta U džepu od kaputa Jedan dnevnik , jedno pero Kad je samo u snu ljubi Na javi o njoj samo piše Tiše , čujete li pero To pesnik svoje suze zapisuje Od prvog trena Od prvog dodira usana Večnu ljubav prizvao Sada u tami prolaze dani Jer godine nisu izbrisale ništa Ana Milivojević O Noći Noći tamna, umornog li vetra
Gde li skrivaš tajne, astralne pute U podzemnom carstvu, tihi vapaj šumi Vojnici plesnog puka, strašnu nevolju slute Iz mrklog mraka tvoga, iznikla je diva Glasnica oblaka, i vrhova planina Opustošeni podijum osmehom je obasjala Dalmatinskog sunca zaštitnica, Nina Tek uzdignut iz tame, ponosito kleči Rumenim poljupcem preporođeni puk Iz Nininih očiju budno zrači duga Živopisni, raskošni, šareni luk Sada se pod okriljem, zaštitnice večne Zvezda našeg srca, ka nebu hitro penje Nakloni se Noći, svojoj novoj carici Proslavi spasonosno, trajno ustoličenje Boris Dunđerović Razigrano sunce sija poput zlata
Hladovinom se plešu salsa i baćata Ruedu će sačiniti, družina cela U čast naše Nine, najlepšeg anđela Ljubav i sreću, nek’ ti život nudi Neka nas tvoj osmeh svakog jutra budi Proživi svoje snove u plesu bez kraja Srećan ti rođendan želi tvoja raja Boris Dunđerović Razjareni virus, prepreden je i zao
U novoj ofanzivi, na podijum je stao Zubato nas sunce, krišom upozorava Na ukradeni prostor sećanja i zaborava Preklinjemo, vapimo..bez imalo stida Da u pomoć pritekne nam, draga Leonida Te sa nama zapleše, čim zlatne kose vlas U Korone, neumoljivi, posadi talas Tada će da, zdravlje, konačno proklija I sunce da se probudi..ponovo zasija Leonidi ćemo, stopala, ljubiti potom Što podmuklu je pošast iskorenila lepotom Nek’u tvome srcu melodija svira Karipskih ostrva ljubavi i mira Sačuvaj u sećanju, spasonosni dan Draga naša Lea, srećan ti rođendan Boris Dunđerović Ponovo iz početka
Sati preispitivanja To je počelo onog trena kada si mi mahnula Možda je bolje da prođe neko vreme pre novog kontakta Previše me sve uznemiruje Pitam se šta je smisao Bežim u knjige i filmove Slušam iste pesme Prolazim kroz iste osećaje Maštam o istim stvarima Gledam ljude koji mi dobro zvuče Sviđa mi se što delimo isti prostor I uglavnom samo to stotine pročitanih strana i hiljadu mudrih misli Ništa mi nije jasno Kao kada na nezgodno pitanje slegneš ramenima Kakav moćan potez Pogled na gore, nemih usta, kao da se želi reći: ne znam, Bože… Možda nekad i ne treba reći ono što se misli Pusti vraga! A onda padam u zamku Da vidimo šta je aktuelno u gradu Ovi su protiv onih, više njihovih, manje nas Tako je ovde oduvek Koliko smo samo nepovratno izdeljeni Po svakom pitanju Neizdrživo I onda još jedno kopanje unutar sebe, tražeći odgovor Ajde pametni, sad ti je šansa, iskaži svoje mišljenje! A onda, malodušnost, Povlačenje Nezainteresovanost Pogodno tlo za večno vladanje nad masama Tik-tak, curi ti vreme Odjednom osetiš kako ramena idu na dole, glava na gore, a izraz lica polako poprima oblik velikog znaka pitanja Marko Baljkas Osluškujem noć
Napolju je povetarac Zidni sat je nešto glasniji Udarci srca sve su jasniji A soba je sasvim gluva Gluva za mene moje namere Nemi je posmatrač i hroničar života Mrkli je mrak Ne tako davno, jedan pustolov ga je sa TV-a puštao pravo iz Sahare Ovaj je gušći i teži Zaspati je nekad najzahtevniji posao To potonuće u blaženo Ništa Reč ništa je tako jasna, nedvosmislenog značenja Pred njom se ostaje nem Ovih dana čitam jedan roman Glavni junak smelo poručuje : "Ništa sam!" Napisaću jednom i ja knjigu Zvaće se – „Dnevnik ništaka“ Mislim da bih znao ponešto o tome Svetleća sprava na stolu opominje Ove redove moraš zapisati Jer sutra će sve iščileti i ostaće jedno veliko NIŠTA Prazan ekran Prazna glava U praznom danu U punim autobusima Na besmislenim poslovima Teskobnim stanovima Gde živi sećanje Na dugu i neprospavanu noć. Marko Baljkas Treba živeti za prave stvari i ne dati nikom sreću da kvari!
Imati snove, da je za njih horizont mali, ideje koje će večno vladati. Biti svoj najteža je stvar. Za tako nešto, potreban je pokušaj. Zalagati se uvek za stvari ispravne, loše niko da ne nametne. Samo tako čovek je ponosan, spava mirno, čeka novi dan. Zapamti ove reči iskrene, da podignu te nejakog kad su misli nemirne. U ovom vremenu laži i prevara, sumnjivih lica, reči i obmana, Potrebni su hrabri, na linijama fronta, da brane ideju poštenog života. I kada su klinovi spremni za točkove tvoje, kada više ne poznaješ ni prijatelje svoje, samo sa stavom, i sa zdravom glavom, iz bitke neporažen izlaziš, sam sa svojom slavom. Marko Baljkas Torbe na prašnjavom tlu.
Masni miris ulja u nozdrvama. U pozadini grad i ljudi u svojoj rutini. Mi smo ispred vozila. Čekamo da jedan od nas krene na put. Vraćamo film unazad. Bilo nam je dobro, konstatujemo. Da li sam zaboravio nešto da ti prenesem? Sutra se stiže na vreme, ako ne bude gužve. Pozdravi gore sve. I…uozbilji se sine, gledaj u budućnost. Samo to i radim, procedih kroz osmeh. Ometa nas jecanje. Dve starije žene ispraćaju unuke. Muški pratioci se drže vojnički. Svoju tugu duboko su skrili. Samo oni znaju koliko im je teško. Ćao bako, ćao deko… Vreme je… Zar već? Drugi su već ušli. Vozači su mislima na putu. Vrata su se hermetički zatvorila. Prešao je ulicu i zauzeo poziciju za ispraćaj. Kako je moguć ovako elegantan a bolan hod? Motori su se upalili. Točkovi nas uz škripu odvajaju od perona. U laganom ritmu napuštamo stanicu. Gledam ga. Kroz mutno staklo prolaze zraci sunca i peku me po licu. Eno ga, maše mi, ispod brkova mu je razvučen iskreni osmeh. Dižem palac uvis i stisnutu pesnicu. Zamišljam da sam u bolidu. Prošao sam prvi kroz cilj. A on, on maše crno-belom zastavicom, u znak moje pobede. U autobusu se svetla gase. Mrkli je mrak. Jesam li ja nešto prespavao? Još uvek krstarimo kroz noć Marko Baljkas |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed