|
pogledaj me...
ne vidiš ožiljke koje imam - puna sam rana u telu pogledaj me, čoveče, u nevolji sam! znam li se sama izvući? koliko puta sam pala? baci me sutra, hrabrost mi se sapliće, iščašila sam svoje telo, tako je krhko sada, jedan dodir čoveka ga razara, stojim usamljena kao sveća koja gori - zapalio je neko, davno beše. kažu da i dalje šiklja vosak. vidim dobro, gledam visoko... vidim tako iskren bol, polako se gasi plamen. gubi svoju vrednost. nešto se desilo na taj dan ugasila se... duh iz nje daleko je pobegao i dalje traži gde da se skrije ne mogu vam reći zašto šta traži njen vosak i dalje kaplje... celu večnost će stajati usamljena, ma koliko ona bila blistava nešto u vezi sa njom se izdvajalo, nije bila kao druge možda je samo izvan vremena .... melodija mi je jako mirna nekako puna rupa u koje stalno upadnem, propadam sve više i dublje juri me vrtlog pun šljama i besnih zveri, zvali su ih ljudima. čudna bića unakaženih duša zaraznih dodira. razorenih života. tužan je put kojim koračam, čudno, zar ne? Sofija Milisavljević
0 Comments
svi ljudi su zli ljudi.
oni su ogorčeni, dementni, pokvareni i nesabrani. svakome je srce oglodano. ti isti ljudi se prave da te vole, nekad te poštede, pa ti priskoče u pomoc kao da su ti potrebni. samo pazi kad ti stvarno fale možda baš tad ne budu kraj tebe. zato što su to zapravo samo isti oni zli ljudi. Sofija Milisavljević Našao sam sistem,
zamislim tatu pored. Uradim šta treba, bez obzira na strah. Više nisam sam, kao deda, dok je bio živi zid za nas. Srđan Španović Odustani od stihova
kojim se, kao kanapom vezuješ za noć. Ne piši pesmu po zadatku već sa žarom pesnika na doživotnoj robiji kome je nakon trideset godina ponuđen papir. Prestani da se propinješ na prste, u tebi jutro na žičanom instrumentu svira uspomene s istoka. Napij se ponedeljkom u inat radioaktivnoj buci vikenda budi slepi miš koji se obradovao suncu. Prestani da gladuješ kako bi održao telo u stanju nemira koji se provlači tvojom muškom linijom kao bube niz napukle instalacije zida. Izvezi auto iz garaže kad najave grad nek ti se smuči što pripadaš stvarima. Ako pomisliš da znaš da pišeš, prelistaj Ginzberga. Odustani od pravilnog disanja ispljuni reči čuvaj se zareza koji guše. Ujutru skuvaj čaj ustajalim pivom nećeš umiriti rojeve pčela u grudima. Istrpi stid što u kafani vidiš šumu i boju bukve dok gledaš utakmicu i ljude sram je tvoja verzija stvarnosti u kojoj nema mesta za metalnu cev. Srđan Španović Noć u televiziji Sarajevo,
jedinoj zgradi koja svetli. Kafa ključa u konzervi. Na dogovorenoj frekvenciji deda iznova čestita unukov prvi rođendan. Baba kod kuće po stepenu hitnosti slaže prljav veš, suši maslačak za zimnicu i gleda svoje noge. Prestrašeni su da smo ih zaboravili. Naša pisma gore na barikadama njihov pepeo nadleće grad. Srđan Španović punoj išvrljanih zidova
i bučnih stavova olistalih iz klimavih detinjstava određena je kratka pauza. Crvene starke lepile su se za pod šibice mirisale prokrijumčarene limenke piva horski su opalile. Trznuo sam se rekao Pridrži cigaretu moram do toaleta i tamo duboko disao. Srđan Španović Jesi video Krička
počinje nedeljni ručak dedinim pitanjem. Jesam, pozdravio te puno. Jesi video Krička, ponovlja. Mama šapuće tata, jedi. Čorba se slivala grlom treći put kada je pitao jesam li sreo umrlog komšiju Krička. Gledam u mlađeg brata. Sve vreme ispod stola proverava rezultate kupa na telefonu. Srđan Španović Ispunio si mi želju
I neću se zahvaliti, gade. Ljubavi, lik je dosta I ukusi, tvoji U dvadeset minuta. Kad otimaš Šta dajući ne dajem. U samoći Stiskam rebra dahom. To nije požuda, Ali je patetika, Kao Cecina pesma Ili ona slika Sa devojkom i ružom žutom. A tako istina. Tu ispod rebra, tvog Od kog sam napravljena, Nikad na zdravo lepljena. Pa hajde, kažeš Neka bude dobro Loše biti neće. A ja znam: Kad se naruše tkanja Spoja i razdvajanja, Po kojima hodati tiho, treba A ti uzimaš šakom, rvanjem, Svejedno, nežno izgovorim Ti ime, pustinje. Tebi, koji skakavce-reči Moje jedeš sa medom, Pa ga pljuješ. I lice tvoje držim u šakama I ti žmuriš Da ne vidiš pustinju. Tog trenutka – tvoja glava Na mom je tanjiru. Posle, kad pišeš Moja od reči ti posečena Kod vrata, Na mestu poljubaca. Kad su me tu ušile Vile-veštice, Boli pogrešno Mesto - tvoje rebro. Žulja i probada. Ožiljak na vratu Mažem, dok rebro pulsira. Varja Nešić Iz svoje rupe te zovem
Očajem ili molitvom: Samo da te vidim. I potom ništa, U prazno blejanje Mog upljuvanog lica. Jer viđenje, s tobom Samo je čisto. Reči tvoje Noću, kad je mračno, Kao muve govnare Skaču po srcu. Mesecima, posle: Grebem po duši. Žute tačke, skidam. Ipak, glavu na tanjiru Serviram ti. Volim te kao žena Obična, svaka. Ona što kupi mrve Sa poda. I briše kosom noge. Jer, tako je vekovima. Ali na tvom stolu Nije gozba, već suve kosti Davno prinesene žrtve, Koju nisi primio. I tvoje noge, Slične, a različite Samo liče na čudo Dok mi vrat Do plavog stiskaju. Volim te obično i trajno. I sebe još običnije I sve bolje. I prihvatam da viđenje S tobom, dovoljno je. Varja Nešić Pročitala sam Milene pesmu
I razmišljala o tebi. U odlomcima gde jesi, Lepim reč i pokret. Sluđuje me: ti traješ nedirano. Ukus sam ti zaboravila Od mučnine te noći. Ali ime ti znam: Slovo prvo je štap izokrenut Da me prihvati, Kad tonem od dodira, pamtim. Ti si sad opet sam. Uskoro ćeš patiti Zbog nje ili sebe, ludog. I želećeš me, Pisaćeš: jesi tu? I ja ću biti, Iako sam rekla da neću. A tu sam, uvek. Čekam da vidim ime I glavu opet na tanjir ti stavim. Moju, kad ne mogu tvoju. Varja Nešić Moj jezik
živi u slobodi. Često na vazduhu bez dlaka i prašine. Rado ga puštam na otavu, u šetnju sa mislima i usputnim utiscima stvarnosti. Ne podnosi kaveze i konopce i obožava radosti hipi komune slobodarskih htenja. Ruku pod ruku sa zubima ne haje i kad zapretim sebi, jer je naučio da laje iako nema ograda. Moj jezik voli slobodu, a u tišini živi jedino kad ga pogled ljubavi miluje. Suzana Gigić Niko nije ostrvo
bez straha. Niko nije bez lasta bez neba bez daha. Nikom ne ostaje krilo sasvim prazno, a dug ako nosiš biće sa tobom neprolazno. Nijedna reka nije toliko duboka i nema nevine tačke u dnu nijednog oka. Nijedan krst ti ne donosi oprost i olakšanje, i svaka je molitva srca vodi te u grehe manje. Niko na svetu sam sasvim nije dok god u sebi ljubav sveta čuje. Suzana Gigić Pisati o sreći
danas je sramota, kad zelena grana na dugom je štapu, a tek srećne misli dok živiš u glibu, padnu na te ko greh u velikom slapu. Pa svi kažu ćuti dok ovaj do tebe jedva vazduh diše, ti bi da se smeješ štucaš, šališ, pevaš, ali ti traže ćutnju Koi da puštaš ruku sama sve da piše. Živeti u sreći to im je tek trnje, jer kako bez razloga ti osmeh ne skidaš, a tebi je dosta to što u imaš zube kojima ćeš život da grizeš i kidaš. A najveći greh je što radost ti širiš, bez da tražiš nešto zauzvrat da daju to nikom ne prija nit će hteti graju i dečije srce što iz tebe sjaji. A ti sve to pusti ne mari ne brigaj, hodi svojim putem slušaj samo sebe, naći će se uvek neko Božije dete koje nema trnje ne bode, ne grebe. Ta deca te grle raduju se s tobom dele tvoje ruke tvoj pogled i miso' zbog njih svet se vrti i manje je muke da bi smeh sve tuge potirao i brisao. Suzana Gigić Svet počiva
na koraku. Počeo je od kad si stekao pravo da se uspraviš, i kad si pohodu krenuvši ogrnuo korak u odoru buduće senke. Svet počinje medju nogama. Svi tvoji vrhunci i sve ono sto zoveš ljubavlju, traže put ka izvoru sveta, na medji i susretu oblina zaštićenim pokretom. Svet bez nogu samo je mogućnost nečeg što je moglo biti čovek. On počiva u trouglu tame i svetla, bubri, teče radja se i budi, stvara i sebi sudi, skuplja i otvara voli se i kudi. Svet počiva na kretanju i brizi o brzini kojom ćeš do cilja, jurenju i trčanju da stigneš sebe kroz pupak i crnu rupu blaženstva. Svet ne prestaje i ne staje ako i ti staneš, ali je lepši ako te uzdigne štikla puna ljubavi. On ne bi postojao bez Eve i njene želje da korak načini ka raju. Taj korak sveta i lepota Evinih nogu i dalje traju, i taj svet samo žene nositi mogu. Suzana Gigić Prosipam
celog veka bisere u blato i rasipam krv i suze široko, obilato. Zube ne štedim ne hajem za bore smejalice, radodajka radosti ostaće zamnom krilatice. Ona ispod mene general me zove kaže gladno gruvam hod i svoje snove. Ispod kose čuvam trice i kučine i iz grla mi iskliznu brutalne istine. Ne štedim ne čuvam zagrljaj za sutra ali ponekad zamrljam okupana jutra. Srca punog strepnji za ono što možda doći može, seme što raste uz mene grlim, a tebe molim Bože! Suzana Gigić Kako je to kad te
voli pesnik? Ta ljubav ima milion sazveždja u sebi. Pesnik voli rečima miluje te mislima i ljubi vazduhom. Upire slovima u trag tvojih stopala, tražeći put kojim će te odvesti u njegove odaje. Umilno neguje zareze i tačke, kao pse čuvare stihova i rima, u stadu pesama što niže. Pesnik voli lažima u koje i sam veruje ko u molitvu, ispisanu nevidljivim nitima po sebi. Hvata se za zrake sunca kao alpinista svetlosti, i ako mu ljubav ne uzvrati odsjaj, umire i suši se u sebe. Guši se u očaju mraka, odbacuje dar svoj ko gubu i kune dan kad ti je reči prosuo biserne. U tom sivilu i tami ostaje nemoćan, dok mu obraz ne pomiluje nova muza sudbine poslata. Snaga se vraća reči opet pupe ko pupoljci, a krv opet peni kroz srce i oko. Prokletstvo dara nikad ne umire. Suzana Gigić S pokrovom mesečine na krhkom telu,
koračaš poljima moje tihe požude, divim se omiljenom umetničkom delu, zbog kojeg sve zvezde se beskrajom probude. Uvek dolaziš putevima snivanja, jer tvoj lik još uvek nestvarno postoji, činiš da ponoći prekriju svitanja, i tminu zamenjuješ svetom u boji. Duša čeka selestinske večeri, kad tvoja nežnost ništavilo spira. svetlost sa kojom ništa se ne meri. vodi u luke božanstvenog mira. Leo Švenda Pričam se senkom u večernjoj sobi,
tvoj nežni glas mi neshvatljivo fali, Al igra sa tamom srce mi drobi, I nestaju slatki ljubavi vali. Leo Švenda Boginjo mladosti moje setne,
gde li se skrivaš kad očaj svane? Sećas se one livade cvetne, nad kojom svetlost rasprostre grane? Jos uvek održavaš snove moje, polenom čeznje mi krunišeš stih. I jutrima zlatne nanosiš boje, kad val ih ljubavi zapljusne tih. Leo Švenda Ponovo sam bivam sa cednosti,
gde samo sam andjelu božijem drag, svet je dodir sa duhom nežnosti, gde dušu mi ne zna dotaći vrag. I svi ti ljudi ne znaju svetlost, koji dostići srcima mogu, kada most duše vodi u Večnost, gde sudbu svoju prepuštam Bogu. Deca tad andjeli postaju pravi, i ljudi heruvima bivaju nalik. I mastiljavost noći oblike pravi, beskraj čestica tihih i malih. Leo Švenda Uvek sam voleo da gledam u zvezde,
u njihov hladni i daleki sjaj. Jer svetlom me štitiše od mraka i bede, te tačke kroz koje se nazire raj. I jedna od njih ti si postala, kada te sretoh u bisernoj noći. Kraj tihe obale i neznih vala, lepotom što blista u svojoj punoći, Od tada pratim kroz snove tvoj trag, u društvu setne morske tišine, Želeći postati blizak i drag, nevesti letnjih noći visine. Leo Švenda Ja sam poezija ,
Čudna , Neshvatljiva , Nedodirljiva , Gola u svom kavezu života , Nisam ono što drugi žele da budem , Ja sam svoja , Tvrdoglava , Rodjena iz plamena , Pečem svoje srce , Volim pogrešnog I dobro mi ide Previše osmeha , Na ranjenoj ptici Jesam li ti rekla Da zapisuješ Ono Zbog čega sam tvoja Ja sam dar I prokletstvo S ljubavlju Tvoja poezija Ana Milivojević |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed