|
Van sanduka, van kolevke
tamo gde ponor vadi skelet, kune ga pomračenje i trepet. Van sanduka, van kolevke lobanje kao morbidne zvečke krcka kapela, a oko srozane gugutke je metalna idila. Van sanduka, van kolevke od udesa pogrebnih lišajeva i tumora na njenom runu, čitulje u leleku su objavile nju, anđelima privrženu. Ali niko da se seti između sanduka, između kolevke one babine drangulije navijene krišom da tapše za dugom kao za vijačom. Ali niko da se seti između sanduka, između kolevke onog akorda sa hora ili par recitacija koje do vrtića čeka poslastičarnica. Ali niko da se seti između sanduka, između kolevke do mladeža one dve, detinje, plovne lagune što zatiču u vihoru svoje balone. Sofija Shalabeih
0 Comments
Odškrini dveri, u odaju stupi.
Čamotinja. Hud i zlatan si ti. I meni zbogom. Mi prastari nismo. Ni ljubav. Ni stena. Avetinja. Ni omraza. Ni pena. Bles labudova... E nama za ples, nijedan geknuti neće. Sa njih zrca se sedef. Krletka zeljasta i šućmurasta. Rukoljub, Oci! Poljub ruke dve. A mleč vija kao nitne praskozorja. Jabuke, naše neubrane ožeži. A mi, jedni u milion u tvojoj vreži. Bori se! Ne vošte se sveće. E nama se nijedna razgoreti neće. Sa njih zebdi parafin. Krletka šućmurasta i zeljasta. Rukoljub,Oci! Poljub ruke dve. A mleč vija kao nitne praskozorja. „ Jabuko, usahla sam i kleta’’. Naričem iz dima cigareta. Odškrini dveri, u odaju stupi. Mleč vija kao nitne praskozorja. I tebi zbogom. Sofija Shalabeih Moj gospodin, sedam godina stariji
ima oči boje vinove loze. On usti kada me ona u behare spe dok toče vino poeziji. Iz bureta rodoslavlje nas uze dok datiraju ka Carstvu Božijem njegove stope: „ U doba Rima vino nisu pili samo oni viši. U doba Rima vino se pilo.’’ Moj gospodin, sedam godina stariji ima oči boje vinove loze. U vinariji on usti kada se povinu krivulje i puze od postanja do oktrovenja svom Gospodinu, najstarijem. Sofija Shalabeih Mlinar u plaštu belom.
Apostoli ili zelembaći seoski nad žitom. Jado materi, čik i ne osloviš ga, stihija Njegova treperi. Ikonostas, na samohranim nedrima, sa tobom materi, kraj života i kraj smrti hodi. A u vodenici Bog i ti, a u svetilištu ja. Materi gologlava, materi samotna odavnina lovorom blagosiljam tebe, gologlava materi i krin na razderotini tvojoj, samotna materi. Tron ti pređa, bajka granuća Biblija, Vujaklija. A u vodenici Bog i ti, a u svetilištu ja. Sofija Shalabeih U nošnji dedino seoce ore...
ja dedine kukuruze, on moje matematičke pehare a obojica savezničke titule za kurjačke potere. Po lovčevom brlogu, za kopitom košute dedine puške se krste. Pozna se dedin vojnik iz srpske vrste, gde se u zahvatima severca kovitlaju dedini jarići, kao i dedine komande: ’’ Oj, jari, jari, jari! ’’. Na dedinom sokaku, na kaldrmi neka zbivanja diriguju unuku, kako su oskrnavili dedinu surutku u trgovini maminog hrišćanina i sultana, u sumanutom danku, kako se dedin dukat nije osramotio kao grb nacističkog diranina, kako od stoke, kako od bombe dedinim lulama pristižu ševe. Vešala pretiču granate u istorijskom begu, a tu su i nemušti podanici čije je ’’ dedino sutra’’ na njihovom bregu. Rodoljubive su one dedine armije u opstanku, više nego vi, danas, ovoliko talaca na dedinom sokaku. Sofija Shalabeih Još ti sa sigurnošću ne mogu reći kada je vetar izdahnuo,
niti zašto sam mislila da je to bilo na odru tvog ega. Sulude su mi pomisli koje dolaze iz prošlih budućnosti jedinog mesta gde te mogu sresti bez podsmeha uhoda i pogleda talaca koji neće dočekati slobodu. Hodam sa prastarim torbama o ramenu, punim obazrivosti, i munjama krpljenih divljina što kriju horde duhova mora koja se kaju za život što im ispija vode a ostavlja so. Koliko tišine ubrane sa igličastog ruzmarina staje u šaku? Da se mesto prašine baci u oči, da li bi zaključala ko kavez osvetu negdašnjem prijatelju-zveri, što je upalio tvoju posebnost i tim plamenom uništavao teskobu običnosti? Voliš ogrlicu od duša uginulih pčela i slike umornih pejzaža tu počinje granica iza koje nisam ni pesnik, ni biće, ni kip. Ne smem da se okrenem, pomisliću, možda, da je svet postao bolji i početi da tragam za varkama nazivajući ih sudbinom. Nataša Đurović Na samrtnom satu sna ćeš otkriti da nisam lagala
kad sam govorila da nemam drugu haljinu sem one u čijem su porubu ušiveni karmički dugovi i moji i tuđi. Ma, ne, oprosti ti meni što mi se svet prelamao u očima jesenjeg sunca, što sam znala, eto tako, da nestanem u sanjarenju, da se vratim ogrnuta lavljom kožom i raskrvarenih kolena, što si me tražio na mestima gde se spoznaje duša a ja zvezdanim zapisima zaodevala kaktuse po pustinji. Nije trebalo da se boriš za mene ni stihom ni mačem. Nisam ja za Semiramidine vrtove, nakit od vulkanske lave, prestole i ostale tričarije koje gode beskrvnim sujetama, već za tišinu u kojoj ti ruka umorna od vađenja žaoka, na moj jastuk pada. Pusti san neka i on ćuti. Ovo je njegov poslednji sat. Uhvati mu izdisaj i položi na svetlost, nežno, i gledaj kako nestaje, iščezava, odlazi mirno, bez jeda kao što se i moj svet mirno prelama u očima jesenjeg sunca. Nataša Đurović Ne napadaj moje tvrđave sagrađene od jadikovki
u njihovim temeljima su aveti sa kojima ne umeš. Ne vuci moju smrtnost po prašini dok njom pokušavam da prekinem prsten kojim se obdanica igra. Ne lomi moj polet kad umislim da ću od pepela umrle vere napraviti dom. Ne vezuj mi ruke kad pletem sutrašnjicu od pukotina sa zidova - za mene su to niti mladih oblaka. Samo me voli ludu, grešnu, ničiju, nesnađenu među robovima neželjenu među zverima, anatemisanu među vernima, nevidljivu među srećnima, nasmejanu među prokletima, odbeglu na liticu koja se od ra nja! Nataša Đurović Odgrizla sam rođenu senku
i taj komad sakrila u zamršenoj kosi unuke vetrova, da je ne bi izmerili blagom i uzidali u temelj koji će nenačetoj vodi preseći put. Oprostila mi je senka ožiljak koji nosi, ne smeta joj ugriz koji je kišnim danima zaboli niti se krije od sunca, samo… ponekad mi tuga kopa oči njenim prstima. Nataša Đurović Beba je ostavljena
i zaboravljena. Ja sam to uradila. Ali uredno je povijena i ušuškana, ne vrištite odmah. Posle mnogo vremena, vraćam joj se. Hoću novi početak. Dete je malo a ipak veliko, nije želelo da se razvija dok se ja ne vratim, samo je sazrelo, i po izgledu i po karakteru. Dojim ga uplašena da će mi zubima otkinuti bradavicu. Ali ne, ono se ponaša kao tek rođeno. Nalazim jednu pelenu, staru. Povijam ga i pokazujem drugima. Niko nije iznenađen, kao da su svi samo čekali da se setim. Soba miriše na mleko. Uspavljujem ga golicanjem i čekam. Danijela Vasiljević Kad mi Mladost krene, niz noge, niz ruke, preko grudi
Ponese ustajali perut sa kože, pročisti pore Pomislim da sam ona od pre ... koja je mislila na neke preparate, Koji će se naći, da ne ostarim I na momenat shvatim da sam konačno to ja, i da nemam bore, i ispucale pete, da je sve to privid kakva ću tek biti, u nekoj budućoj sebi. Kad mi Mladost poruči da se pokrenula I počne da mi čisti utrobu od ustajale sluzi, I da uklanja prašinu sa lakovanih cipela, Na kojima su se pertle odavno istanjile, Znam da me čeka blagostanje Koje se ne menja za šaku brašnaste kože I nije srazmerno broju preostalih dana već postoji samo za mene i moje istetovirane vene Kada me Mladost pogleda pravo u oči Svesna da je bitku već izgubila I da to jednostavno treba tako Sve što joj preostaje jeste da Odustane. Danijela Vasiljević Kad žena počne da raste ona produži korak,
za tri milimetra, ne više. Onda brže stigne tamo kuda ide i mnogo toga završi, neplanirano. Nije to malo kako se čini, ta tri milimetra, jer njeni koraci se nižu, umnožavaju. Kad žena raste, dogodi se i da smanji korak, nekih pet milimetara, ne manje. Tada joj je sve dalje i možda ne postigne, nešto propusti, svesno. Preskoči sve manje bitno ali pronađe strpljenje i pravu meru. Kad žena poraste a da to niko ne primeti, ona sebe pogleda i kaže, moj korak je promenjen za toliko i toliko, dovoljno. Danijela Vasiljević *(Pesma koju sam iza pozadine posvetila Blaženoj Kseniji)
Ovo me sunce, tako, lepo, greje Duša se , tako, smireno smeje. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Svetlo likuje, spomen , jednog grada, Hladnog, a sjajnog Petrograda. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj nebo, čuj, ptice što poju Svaka nam , peva pesmu svoju U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj pupoljak, cvet što odvažno stoji, Ničeg se, čini mi se, on ne boji. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj majku, što se, svom silom bori, Oca ,što sa njom zajedno sve bi da stvori. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj dete, što se , radosno smeje, Nije mu hladno, napolju sneg veje. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj dvoje, što se, pod kaputom grle, Jedno ka drugom, s ljubavlju, očima hrle U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj mrava, što bi, vredno da radi, Baštovana, što svoje, zamisli sadi. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Nađime tamo, gde se , ljidi mole, Za sve ove ljude, što zemljom plove U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj reku, more , talasi dušu dodiruju, Nedostižni horizonti, nevidljivi, ali umiruju. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj lutalicu, što se, svom snagom traži, Život mu je, ipak, gle, postao draži. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Pogledaj Boziji hram, i on ,iznad horizonta stoji. Slavi Boga, dok čovek, sve njegovo, malo i veliko broji. U daljini vidim sjaj, U visini vidim spas. Marijana Perić Tomaž Hrovat, slovenački jezik
Adventni čas je lepljivo kuhano vino in težko dosegljive nepotrebnosti v trgovinah. Sin? Morda kje hodi po slack-lineu. Po vodi ne. Mogoče surfa. Prava reinkarnacija je, bradica in lasat, malce ohol, malce odsoten. Brezbrižen za tuzemskost (ne pozabimo, ima kritje v očetu). Lažni prerok je, nikoli ne bo prevrnil bančnih miz v templju. Niti na misel mu ne pride (S tem naj se ubada oče. On pa je star in stari nikoli ne prevračajo. Poleg tega ima tam neke naložbe in svoje račune.). Božič je mrzel, brez snega, brez pravljic. V razdeljevalnici hrane bodo priboljški na sveti večer. ----------------------------------------------------------------------- Tomaž Hrovat, srpski jezik Advent je ljepljivo kuvano vino i teško dostupne nepotrebnosti u hipermarketima. Sin? Možda negdje hoda po slack-lineu. A ne po vodi. Možda surfuje. Prava reinkarnacija je. Brada i kosa čupava, pomalo ohol, pomalo odsutan. Ravnodušan za ovostrano (da ne zaboravimo, ima pokriće u Ocu). On je lažni prorok, nikada neće prevrnuti klupe u hramu. Ne pada mu na pamet (To bi trebalo da uradi Otac umjesto njega. Ali je star, a starci nikad ne prevrću. Osim toga, ima tamo neke investicije i račune). Božić je hladan, bez snijega i bez bajki. Na Svetu noć će služiti poslastice u centru za beskućnike. Ne spavaj, samo odmori tek toliko da sakupiš sve svoje moći,
Da kad te ona dotakne željna, ustreptala, prekrivena maštom u svojoj samoći, Ti uzavriš sav u snazi, modrih žila, pun sam sebe, Bez prošlosti, novog sutra, samo jer se tebi jebe! I ne pitaj Nju, ni Njega, ne trebaju tebi reči, Samo jedna vlažna vulva potrebna je tvojoj sreći. A ona je sve vlažnija, i želi te kao luda... Ne posustaj, ne odustaj! Za nju nema lepšeg uda. Ljubiteljka Na vratu ujed lak
Ostavlja ljubičice zrele Pomodrele tragove infarkta Za nama odjek mlak Čili na zidu napuštene sobe Put jesenje magle što prekriva zrak Potok razvođen u dubu Putovanje je beskrvnih vena Teši nas dok hodamo po rubu Rođenjem stečene teskobe I kad za nama zašumi ptica poj Leći ćemo u osami ništavni U sen drveta starog U napušteni mravlji roj Ti što misleći da piješ život Mojih dlanova kao fabrički stroj Zanemećeš glasno kad shvatiš Da sve je to samo opsena U tvojim je očima nestanak moj Ćuti i ne miči usta Kroz krugove magle Tišinu mi utkaj U žubor potoka u povijene grane Od nebeskog tereta što su se sagle Tijana Vujkov Zaboravljena tmina
U čežnji starog ključa što škripi Ruža raspuknuta najezdom buba Prodiru ti pod kožu Poput šumovitoh odlaska selica U krajeve gde ih ničija streha Ne čeka u uglu balkona Sa kog cvile uvele muškatle Vremenom se slutnja Senkom svojom otkriva sebi Ti ćutiš Zrnevlje u tvom tkivu bubri Strahom zalutalih ptica I utrnule ganglije Ogoljene pod razapetom kožom Neme čekaju Šarenu igru duvanskog dima Tijana Vujkov |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed