|
Kad mi je deda izgubio moć govora
Ili nemoć, (ne znam), kažu da je počeo da sklapa brodove u boci. Tih ih je sklapao pažljivo i posvećno godinama, onako kako nikad ništa nije radio. U dnevnoj sobi imali smo samo par brodića, ali kada sam otišao na tavan video sam ih na stotine. Moj deda, zapravo, nikad nije prestao da priča, u tome je stvar. Jer govor je sklapanje broda u boci drhtavim rukama koje nikad nisu uhvatile veslo, sklapanje broda u nečem lomljivom. U svakom od tih brodova Noje sanja obećanu zemlju i gura se sa životinjama. I samo da dodam, sve su boce imale zamagljeno staklo, iznutra, naravno. Na tavan više ne idem ne volim buku. Noću sanjam da mi je grlo staklena boca oborena, ide do ivice stola. Onda se probudim i pričam sa Topolom ispred kuće, a Topola šumi kao more. I samo da dodam ispod nje je moj deda. Nikola Stefanović
0 Comments
Iz kućne biblioteke,
u kojoj stoji svetlost, uzmem crni marker i rečnik latinskog. Skinem majcu, Izgovorim stare reči, nacrtam, između grudi, krug. (tamo gde je duša). Lenjirom izmerim prečnik kruga. Legnem na pod, stavim čašu limunade na označeno mesto. Posmatram. Iznenađujuće, površina tečnosti je mirna. Sačekam malo. Uzmem knjigu poezije, čitam. Proverim prečnik kruga. Isti je. Ni mrvu duži. Ležim u praznom stanu i brojim otkucaje srca. Opet izmerim krug. Ni trun kraći. Držim lenjir, ispod miške kao toplomer I pitam se, kako krug koj ne raste i ne smanjuje se Ipak, neprimetno, nestane. Čak i kad se ne tuširam, Istroši se do kraja nedelje. (Kojom je bojom glasa Arhimed vojnicima reko da mu ne diraju krugove? Hoću isto da kažem zidovima glasom koji je izgubljen kao žuti pas u polju) Nikola Stefanović Progutao sam olovku,
da precrtam prećutane reči. Zastala mi je u grlu, Zastala u grlu, i počela da piše ne prestaje da piše, ne prestaje, guši me dok piše. Progutao sam olovku, i guši me, i to nije sve, sa gumicom na dole progutao sam je. Gumica mi briše srce, svako mrdanje me tanji. A ona se mrda dok piše. Prećutane reči su podrezači od tamnog čelika. Nikola Stefanović Kruška padne teška
na travu, noću. Svet se promeni, podlegne. Mačka podigne glavu, pa je spusti. Po krušku doći će bića drugačija, noćna. Na vreme, mačka ulazi u kuću. Ja ostajem vani. U grudima mi podlegla trava. (Da sam išta pametan i ja bih ušo u kuću da bojim maketu broda, kroz prozor da ne gledam stvorove prepotopne). Nikola Stefanović Imaš tri glasa
Da se sudaraju u tebi Prvim pevušiš Drugim govoriš latinski Trećim oponašaš Ciliktanje majmuna U Vrtu Ali Kule od peska Nisu leto Kažem Ali more Nije samo voda O kako samo grebu instant mudrosti Kao pirsing na jeziku Po vratnoj žili Kao otkinuta kopča Brushaltera što niz mokra Leđa klizne brže Nego plamičak sveće U vlažne tmine Imaš jednu stranicu o košnicama U glavi I još jednu stranicu o košnicama U glavi (Zgusnutu) Pa šta ako se sav iskrivim U reč blagost Pa šta ako se u njoj skutrim Kao zastava od veša Na mokrim jastucima Imaš ep od jutra do sutra Sva rumena I sitna I smrtna Pokloni mi reč: gubilište I (opet) Ukrašću ti psalme Ognjen Petrović Nikada me nećeš videti
da klečim. Nikada u mojim očima nećeš videti želju da pobegnem. Vekovima ćutim tvoje ime. U mojoj sobi toplo je od želja. Posmatrao me je njegovim teškim očima. Ko ih jednom ugleda, zauvek ih pamti. Za sanjanje nisu potrebne postelje. Lutaću na ovom putu od dunjice do mrtvačkog sanduka. Dođi. Možda se pred tobom neću osećati kao tuđa. Milana Janjičić U mojoj sobi nagomilani
su snovi. Moji bedemi sazidani su od rana. Na skrovitom si mestu iza mojih nemira, tu negde kod mojih želja. Tražiš odgovore u nebu na zvezdama - u parnim i neparnim brojevima, zalaziš u suštinu svog bića. Ne gledaj u moje lice, jer videćeš odraz svog. I nikako, nikako nemoj da usniš, jer videćeš sebe kako spavaš u mom krilu. Milana Janjičić Ja sam ja i nisam uopšte,
tu sam više nego ikad i otišla sam mrzim i volim sve ljude nekoga bih ubila, nekoga bih zagrlila plakaću na Islandu sam nepomično gledam u polarnu svjetlost muka mi je od svega, ali jedva čekam noć piću vino sa prijateljem i tako proživim svaki početak šetnje sa psom, on me gleda u čudu, kako sve to za deset minuta. Jasna Karamehmedović Sa prozora vidim krov, golubove
ponekad galeba, svraku, vidim da je nebo sklonište za vrhove drveća, dimnjake, prljavštinu mog stakla, ptice se bore za pseće granule, svraka pobijedi pa poleti, vrati se i tako u nedogled, sa prozora vidim da nisam odživjela svoj san, trebalo je da budem sa druge strane da i ja zamahnem krilima u veliko ništa. Jasna Karamehmedović Moj grad isplačem svakog dana.
prividno uravnotežena u šetnji ili u teretani vrištim sve ljude koji su mi rekli ružnu riječ, a mnogo ih je, ne želim više da se vidim na staklu izloga, ja tu nisam, ne želim više da vidim bilo šta na asfaltu što može dodirnuti, automobile kojima upravljaju bezumna lica, isfrustriranost, bahatost isplačem prividno dobro raspoložena kada kažem kasirki dobar dan a zemlja se otvara i vodi me nekim putevima nepostojećim što dalje negdje gdje ću jedva čekati buđenje da bih spoznala kakav to život može biti tada bih preuzela kontrolu, uzela bih ulice, mostove, sve bih naučila i zavoljela jer tamo mi ljudi ne bi govorili ružne riječi, bar ne svakog dana, u svakom satu, moj grad vrištim kroz bijes iz šume, sa vrha planine, svemira dok ne postane blijeda plava mrlja, kad se vratim, postoji trenutak kad sve dobro je. Jasna Karamehmedović Nije meni bilo uvek loše vako
Leteo sam i ja nosio me vetar Da li sada ja sam samo dno dotako A bilo je dana slatkih kao nektar Nepomično sedim, tamna noć je pala Telo mi je nemir obuzeo sada Gledam tamno nebo, vasiona stala Ne čuje se ništa, samo drhti brada I nasuprot nebu, sam pred nebom stojim Ponosit i čestit i dalje se ne dam Pritiska me tama, dok sve brige brojim Pritiska sve jače, hoće da se predam Gledam svetlost neba, koju guši tama Nema sjajnih zvezda, da prkose tome Da bar ima jedna, koja sija sama Bilo bi mi lakše, dok me brige lome A ljubavna čeznja razdire mi grudi Ko hiljadu koplja probada me jako Čeznja jeste teška kada srce žudi Kad se srce cepa, ne mož biti lako. Boban Tančev Daće Bog, da jednog dana baš tebe takvu kakva jesi,
odvedem negde daleko- biće to neko čarobno mesto. Devojko, buduća ženo, shvati samo jedno: nikada u mom životu nisi bila samo broj, niti ćeš to biti. Ja prema tebi ne mogu ljubav ovoliku kriti, ja ne mogu bez tebe sam živeti; ne mogu bez tebe u životu uspeti. Hajde da odemo odavde, da obiđemo planetu, želim na neko posebno mesto da kleknem pred tobom kao pred Bogom, da te uhvatim za ruku, verenički prsten stavim ti na domalom prstu. Verujem u to da ćeš pristati jer znam da i ti znaš, koliko te volim, koliko već dugo među nama ljubav postoji. Ženo lepa, duša tvoja je ono što najviše kod tebe vredi, sve može da se oblikuje i promeni, samo duša ne može- ona je ispod kože. Kada te budem na tom posebnom mestu prosio, posle toga će neko odsvirati valcer na violini, a nas dvoje ćemo plesati. Da se smejemo, ljubimo, i da nas dvoje zajedno pobedimo sve i da uspemo. Miloš Veljković Ako želiš da živiš, ne smeš
Od nekog da se stidiš. Težak je ovaj život, Teški su ljudi i ponekad moraš da ćutiš. Ja sam imao cilj, borio se protiv svega Naporno radio i samo se za tu jednu trudio. Imala je posebnu moć, u mojim očima Stvarala je dan i noć, dugu i tugu, sreću i nesreću. Stvarala je osmeh i suzu. Sve je ona mogla, i da me lako podigne i da me spusti. Ali nije shvatila ono bitno: Pogani su mnogo ljudi. Bez razloga se posvađamo, ali sa razlogom se pomirimo. Ubila me, povredila me,zgazila me- Isto sam i ja njoj to uradio i svoj ponos zgazio. Oboje smo podjednako krivi, Koliko god nas bolelo, sami smo za to krivi; Svako ubija onog kog najviše voli. Bitno je samo jedno: DA SMO MI ZDRAVI I ŽIVI, SVE OSTALO IMA DA SE PREŽIVI. Miloš Veljković Postaje dosadna
ova zimska idila jer sneg je prekrio staze gde prolazi moja mila. Sagradiću stepenice u snegu koji polako s neba pada, da se moja draga ne oklizne- čuvaj je, Bože, jer tako je mlada. Sad svi mislite da pišem o njoj, a pesma je namenjena snegu i jednoj ptici na grani žbuna što prkosi vetru, sam(a) na bregu. Miloš Veljković |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
December 2025
Categories |
RSS Feed