|
Ne gasi mi vatru,
vidi sad će mesečina, pusti me da zavijam u dubini tamne noći- i gledaj me ili idi. Ne gasi mi strasti, vidi sad će jutro doći, pusti me da volim sve do prvog traga sunca- da u strasti gorim. Ne gasi mi vatru ja moram izgoreti- da se opet rodim. Milica Jakšić
0 Comments
Reči ćute,
piča traje dugo, tiho glasnošću svojom govori. Dok ćutim u samoći usamljenost se sastala samnom praveći mi društvo da nadvlada misaona upitkivanja. Zašto si sam? Opravdavajući soptsvenu samoću nedeljne mirnoće nisi sam, podstrek signalizira arhanđel_snagom rasvetljavanja pobeđene usamljenosti. Moja samoća mi ne dozvoljava da dođem do reči. Tableta protiv previše razmišljanja umiriće zapitkivanja. Dobro sam društvo i samom sebi. Dobro je. Kamuflira sam ubeđenje samca, da opet osetim važnost zagrljaja žene kojoj se nadam. *** Ivan Egredžić Ne urliči na mene značajna tišino
ne dozvoljavaš mi da dođem do reči zar ne vidiš da sam tih ti pobunjeni urliku arlaučeš pobunom promena nezadovoljstva uprono se čuješ na svim opravdanim protestima-stadionima-koncertima urliku odajem ti priznanje vladaru masovnih okupljanja i ja doprinosim urlikom pobunjenosti razdražila si me glasnoćo nadmudriću te urliku večno zapitan da li je moguće nadjačati te glasnoćom nezadovoljstva Ivan Egredžić Ja nisam samo ono što vidiš
Mnogo sam više ja od toga Večiti sanjar Što ulicama šeta Sa svojom crnom mačkom Devojčica u meni i dalje mašta O vitezu koji radi svašta Zarad ljubavi Ne govori mi da odrastem Jer devojčica u mene to ne želi Zato u sate kasne Ona piše o njemu i meni Ne trudi se da razumeš Ne može to svako Jedna žena Samo voli A voleti nije lako U svom svetu Papira i dnevnika Ona je njegova Tvrdjava nepobediva Ja nisam samo ono što vidiš Ne veruj pesniku koji se osmehuje Da je uvek srećan Ana Milivojević Skinuo sam zvezde ispod tvojih usana
Kao u snu ja opčinjen tobom Uvek mi je malo tvojih dodira Ne umem da kažem zbogom Skinuo sam zvezde ispod tvojih usana Jedna žena moj čitav svet Znao sam da ti je narav nemirna I da ću postati proklet Onaj sam koji luta noćima U tišini pesnik stvara Zvezde mi u ruke stale Opčinile, zvezde male Dok sve spava Dodje magla Zarobila ona sada Moje jadno srce Ana Milivojević O, Ljubavi...
Ti slatka nemani, Ti divna pošasti, Što srca kratkovida, I srca maglovida vodiš ka propasti... Ti, silo Svemira, Ti, nedra puna nemira, Zbog tebe su suze i osmesi, Zbog tebe su tuge i radosti, Zbog tebe sve zvezde na nebu postoje, Zbog tebe je, neko, milo moje... O, Ljubavi... Ti osmehu odojčeta što u majčinim očima sjaji, Ti, suzo u oku starine koja se smeši dečijoj graji, Ti, ponosni pogledu očev kad shvati da dete je čovek, Ti silo što postojiš oduvek i zauvek! O Ljubavi... Nežni pogledu mladog momka očiju čarnih, Što curu uzdiže do visova nestvarnih, Ti šaputanje nežnih usana njenih, Ti saplitanje zaljubljenih, zanesenih... O, Ljubavi... Trepetu srca nežnog za onim što ode, Strahovanje, Samovanje kraj potoka bistre vode, Ti uzdanje u dobrotu kada sam na svetu osta’, Ti čekanje, i trpljenje nemirnoga kada drugo ne preosta’... Ti razvigore sa proplanaka koje rose kvase, Ti sećanje na milovanja, Dve, tri reči i rumene obraze, Ti što životu daješ srce koje kuca, Ti, čije ime, po snovima, Napaćena duša bunca, Dok te sanja I za tobom žudnju raspiruje, Što zbog tebe, ni na tren ne miruje, Što te traži, Vapaje ispušta, Krvlju gasi prošlosti zgarišta... O, Ljubavi... Ti livado i cveće procvalo, Ti strmino gde je silno snovlje palo, Ti zlehuda čekalice za nemarne duše, Ti ponore beskrajni u kojem se lažna srca krše, Ti nevesto sa hiljadu velova, Ti slagalice od bezbroj delova, Misterijo, neznanko i pitanje, Čemu život bez tebe, Čemu dani, Čemu svitanje... Mladen Hinić Taj divlji konj znojavih sapi,
Sa grivom pletenom od prohujalih trenutaka, Pogleda ispod kapaka I zaboravljenih sećanja, Me gleda, iskežen i besan, Pravo u lice, Očima punim vatre i osuda... Osećam njegov vreli dah, čujem njegovo rzanje Dok se propinje,na zadnje noge, Preteći da me satre kopitama kojima je pregazio sva moja nadanja... Vreme, Taj bezdušni divljak koji galopira Kroz klance mogućeg, Koji juri kao vetar niz proplanke nemogućeg, Ta divlja zver plemenite duše, Gspodar je svih strahova mojih. Taj strašni at gazi, prolazi, odlazi, Na zdencu zaborava svoje pojilo traži... I nikada, Baš nikada, Se ne vraća. Mladen Hinić Taj divlji konj znojavih sapi,
Sa grivom pletenom od prohujalih Prazninom hodam kao umorni dželat. Dobošari svaki moj korak najavljuju. Stegovi crni hrisovuljom izdaje pečaćeni Viore se nad putem kojim prolazim... Sudbino! Usude prokleti! Zar za milost ne znaš? Predah... Predah mi daj, da odmorim makar tren jedan, Da na zdencu oči umijem Bistrom, hladnom vodom zbilje... Dozvoli da oprost zatražim... Ti, što srce u grudima nemaš, Ti, što samo mirise greha pratiš, Ti, što sve živodarno u sebi ubi! Dozvoli da oprost zatražim... Na kolenima, skupljenih dlanova na grudima... Sa molitvom na usnama... Dozvoli da oprost zazražim... Jer postadoh zver krvožedna! Bez milosti, bez kajanja, bez ljudskosti... Bez ljubavi. Tek tako... Iz inata. Mladen Hinić Jebiga...
Ne možeš da voliš a da ne oboliš. Ne možeš. Ne može srce ostati ucelo ako si nekada nekog voleo. Ne može... jebiga. Ljubav se ne meri, nije to za na komade, nego odmah, sve što imaš... Ona se daje a nè krade. Ne možeš voleti a ostati isti, jer ti što su isti su samo statisti u pesmi o biti i priči o jesam... Oni na pitanje o ljubavi uvek govore - ja je ne znam... Ne možeš živeti a da nisi počeo da 'mreš, ne možeš voleti ako ne smeš da pustiš srce da strada, da se isplačeš sit od jada... Jebiga, ne može... Ne možeš voleti na malo, na sitno, ne može to kao nije bitno, ne može ni aj' možda posle, jer mnoge su prilike tako prošle... Za ljubav treba da imaš muda! Da imaš čuku, a kaad zatreba, da budeš lúda... Jer nije ljubav tek jedno od čuda, nešto maleno, slatko, šareno. Ona je čudo na čudima! I vredi za nju srce izlomiti, pa delove skupiti, i lepiti i krpiti... Jer, jebiga, na kraju se sazna da život bez nje je samo kazna za to što si bio cava i hteo da prođeš kroz njega badava. Ne može tako... Moraš da voliš i da sagoriš sve što si mislio da jesi, jer tek tad se desi da počinješ da umeš to što ljubav jeste da razumeš svakim delićem rasparčanog srca... Jer, ljubav je, u stvari, jedini razlog što ono i dalje u tvojim grudima kuca. Čudno je, jebiga, ali ako voleti smeš, ti u istom trenu i živiš i 'mreš. Mladen Hinić Reči ćute,
priča traje dugo, tiho glasnošću svojom govori. Dok ćutim u samoći usamljenost se sastala sa mnom praveći mi društvo da nadvlada misaona upitkivanja. Zašto si sam? Opravdavajući soptsvenu samoću nedeljne mirnoće nisi sam, podstrek signalizira arhanđel_snagom rasvetljavanja pobeđene usamljenosti. Moja samoća mi nedozvoljava da dođem do reči. Talera protiv previše razmišljanja umiriće zapitkivanja. Dobro sam društvo i samom sebi. Dobro je. Kamuflira sam ubeđenje samca, da opet osetim važnost zagrljaja žene kojoj se nadam. Ivan Egredžić Tog davnog ljeta gospodnjeg
Umro je boreći se do daha posljednjeg Posljednji pjesnik na planeti Što je život kroz pjesmu znao iznijeti Takav se ne rađa više Da iskreno misli ono što napiše Nema niko takvu vještinu Da s lakoćom dokuči životnu suštinu Nije njega u smrt bolest odnijela Već jeftini pisci i njihova djela Ranila ga je prvo ljudska glupost A zatim novo vrijeme i nova umjetnost Pao je u postelju pun jada Kad je čuo šta se sve pjesmom naziva tada Kad od bola u glavi poče da mu se vrti On izusti stih tik prije smrti Stih bješe pun bola i muke Da su svi prisutni zarili glavu u ruke „ Nisam ja krvi ni za suze ni za smijeh Već što dadoh pjesme vama, to je moj grijeh“ Enver Hrustić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed