Pronašla me je 
Tvoja nježnost noćas
Uzlaud sam krivio
Sve ono čega nema
U mrazu, vjetru, kiši
Zalud sam kušao riječi
Moj usud
Nad perom drijema
Ali ja sam slab
Da bih se umorio
I svuda sam te tražio
U tom strašnom
Udesu svanuća
Ponekad i imao

Zatvorio bih oči da te gledam
Kad te nemam – da te nemam 

​Jelena Andrić

Niko me tamo više nije čekao 
I ono malo stada 
Što je činilo život podnošljivim 
Strpali su u prikolicu
I odvezli niz avliju
Jednog dana 
Nisam poznavala te ljude 
A nisam ni ovce 
Više vidjela od tog dana 
Otac je bio tužan 
Znao je da nož dželata 
Ne dolazi pod meku ruku 
Pa reče sebi u bradu 
Neka...
Bolje da ih i iz dva puta kolju
Nego da vuci jedu lešinu
Sad kažem sebi 
Lakše bi bilo 
Da je zaudarala i smrt
Da se život i protro  
Nego što pustoš glođe
Da bi zemlji prionuo
Ne znam samo što nisu 
I kuću odnijeli 
Onog dana 
Kad su žurili da presude 
Ne bi je Bog ni stigao 
Oronuti sušom
Ko će u njoj sad 
Navikavati život žedan
Džaba što je na dvije vode
Ali...neka...

​Jelena Andrić