|
Topla i snena
iz postelje ustajem Prvi jutarnji osmeh sa ogledala svoga za početak dana ti šaljem pre svih izgovorenih reči ispreturanih misli pomešanih snova i sećanja tvoju ruku tražeći lelujam Prepliću nam se prsti dani godine Ljiljana Milosavljević
0 Comments
Učini mi se ti si
Ulica nas deli Suprotnim pravcima U ćutnji koračamo Ime ti doviknem Za svaki slučaj Da pogled ti sa traga Na moju stranu skrenem Odjek odlete u prazno Ljiljana Milosavljević zbunjujem računar
u dokolici prekucavam tekst pesme iz novina, dopala mi se pesnik poznati napisao sva slova mala, poneka tačaka posle tačke, razmak kako propis nalaže ali iskoči i veliko slovo zbog verodostojnosti teksta vraćam slovo na malo izvinite dragi programeri izgleda tako treba uskoro ćemo izbaciti i tačke zareze i ostale znake interpunkcije pa ćemo u nadahnuću samo lupati po tastaturi Ljiljana Milosavljević Moja ženska
*(verzija na slovenačkom) Moja ženska ima eno nogo, odrezano v dimljah. Njen otrok je avtist, od skrbi ji nabrekajo želodčne stene. Moji ženski so mnogi kirurški rezi stetovirali trebuh, ne more imeti otrok. Ima hrta, ki je neukročen nemirnež aristokratske drže. Je vpadljiva plavolasa lepotica, na ulici se ženski in moški pogledi lepijo nanjo, ko se pozibava na visokih petah. Moja ženska bere in piše, prikazuje se mi iz mnogih knjig, samo polistam jih in je tam. Moja ženska bi lahko bila modrooka knjižničarka. Spogledujeva se, ne vem ji imena. Lepo se je ljubiti z njo. Ko šepne moje ime, si domišljam, da je to ljubezen. Moja ženska ni moja. Tako mi je blizu. Moje ženske ni. -------------------------------------------------------------------------------------------------- Moja ženska *verzija na srpskom Moja ženska ima jednu nogu odsečenu u preponama. Njeno dete je autistično, od brige joj otiču zidovi stomaka. Mojoj ženskoj su mnogi hirurški rezovi istetovirali stomak, ona ne može imati decu. Ima hrta koji je neukroćeni izgrednik aristokratskog stava. Ona je upadljiva plava lepotica, na ulici se i ženski i muški pogledi lepe na nju, dok se giba hodajući visokim petama. Moja ženska čita i piše, prikazuje mi se iz mnogih knjiga, samo ih prelistam i ona je tu. Moja ženska bi mogla biti plavooka bibliotekarka. Mi flertujemo, ne znam kako se zove. Lepo je voditi ljubav s njom. Kad šapuće moje ime, zamislim da je ovo ljubav. Moja ženska nije moja. Tako mi je blizu. Moje ženske nema. Tomaž Hrovat, autor pesme i prevodilac na srpski sa slovenačkog vikao sam za tom kučkom
kučko čekao sam te na raskrsnici u preliminarnim gradovima bio sam nežan kao benkica iz mene su se ispilile sve mljackave živine koje si ti gađala pikslom bolesnice gnječila si ih poput pikavca svojim debelim iščašenim porodicama svojim pradedovima budi muško ne plači rekla si budi muško šonjo žene su jači pol rekla si nešto o liberalnom izumu nešto o Džudit Batler i koaliciji razlika dok sam te češkao po leđima i slučajno ponavljam slučajno raskrvario mladež vidiš li kažeš neosetljiv si povredićeš me i kratkim noktima to je transgeneracijski sindrom budi muško rekla si mila ti bi ubila muškarca ti bi ubila muškarca ti bi ubila muškarca ti bi ubila muškarca Nevena Branković negde preko Bubanj Potoka
tamo gde se gubi signal na radiju rekla mi je ti si kao Tarantino u svom filmu pojaviš se oni koji gledaju znaju da si dobar lik ali si potpuno nebitan za radnju bilo je tu neke lirike jebem li ga svaki put kada se toga setim magnet sam za frižidere svici svetle paučine oklembešen sam od besa brda bih da na žicu prostrem u lice bih da ti ljosnem dali su mi ime Gvozden Nevena Branković ja sam joj dala crne stvari
tog dana kada joj je umrla majka bila je kao guska u magli ćale je imao priču i za popa i za lopova brat se drao kao vo na pizdu brat se razvlačio kao muda kroz iscepane gaće kamo sreće da je propao posle sam sanjala da joj je neko ušao u sobu upalio svetla i rekao ustaj danas je mesec avgust vruće je na proplancima Nevena Branković Momo, slušaj,
ostavila sam te u Nici – da znaš. Kakav je to način – ne znam. Negde si morao da ostaneš. Da ti pomognem: tačno si u onoj uskoj ulici, onoj što izbija na trg, što smrdi na krastu, ali je bosa kao cigansko stopalo. Zato te zovem, da ti pomognem da upališ onaj stari pežo, mali i glupavi. Onaj što smo videli i voleli da ukrademo. Onaj što vozi starija gospođa koja svog mlohavog muža drži za džemper. Džemper usred leta! Tome smo se smejali kao mizantropi i zamišljali kako ga kupa, onako mlohavog, uspravno ga kupa. Bilo je tužno i smešno i nije nas bilo sramota da zamislimo njega golog, i da mu oduzimamo džemper za koji se oboje tako čvrsto drže. i na kraju da im oduzimamo kotrljajuće r. Onda sam se uplašila od Boga i ostavila te tu. Kakav je to način – ne znam. Negde si morao da ostaneš. I sad mi treba da dođeš, da otkineš četvrti nogar moje stolice, jer drugačije ne mogu da padnem. Nevena Branković Kroz nedokučivosti
I nestalnost doba Večito leto plamti. Iznutra prepešačim pustinje Spolja Stvari prolaze Mimo mene. Štapovima obeležavam sfingoliko kretanje Zadaje mi zagonetke Odgovore izbegavam, To su zemljotresi koji Eksplodiraju u Središtu samoće. Usred amalgamaskog jedinstva Svih jezika Čitam meraklijski Svaku reč prstima je dotaknem Da joj čujem srce I Živim taj, Od svih činova najintimniji, sveti savez kome nisu potrebna pojašnjenja. Dišemo zajedno Knjiga i ja Čisto prožimanje. Ljiljana Gajović Stisnuta jedna uz drugu
Oblačna štenad Kunja Ispod njih množi se Sve što može da stane u oko, Zamućena geometrija života, Mali rajevi koji niču Na rubovima svesti. U njima, svetilištima prečišćenih misli, odmaraju se vremešni duhom u čije su zemaljske dane Sabijeni vekovi; Toliko dugo traju Da se ne sećaju Svojih početaka, Ili pamte samo početke A sadašnjost izmišljaju Jer je nisu svesni. Ljiljana Gajović Čitav svemir se
Razvije u jednom čoveku , Nebo i zemlja se razdele Gore se poslože zvezde Dole izniknu putevi Neko se otisne u daljinu Neko pusti korenje. Kada čovek umre Deo svemira Se ugasi I zgarište se uruši samo u sebe Kroz prostorno-vremensku zakrivljenost Crne rupe. A to tamno čudovište, Kažu oni koji znaju, Živi U središnjoj depresiji Blistavosti. Ljiljana Gajović Znaš šta,
ne znaš ti ništa! Vatrena ljubav se razgoreva pesmom, dok stihovi klize niz grlo u sumornim večerima kada slušaš vesti na novom tv-u na kojem ne stoji više milje ni keramički ukrasi, nestali su, ko zna gde. I kada čuješ neku pesmu koja pogodi pravo u žicu, razbudiš se skroz, ma zar je prošlo toliko godina, dok otvaraš širom prozor, napolju je sumaglica snena i čuje se neki tako poznat glas. Lepo je kada te čežnja obgrli pa nađeš merak u sevdahu kada ti noći na uvo šapuću kako je to divno voleti.. u plesu magično iskre lete svici nevidljivi volšebno tvore stihove drevne, stihove davne dubrava peva u sutonu tome iako više tamo nema nas. Kristina Janković Kad prestane da bude toliko vruće,
bez vrelog vetra što zatvara žaluzine, kad postane sunce pitomije i svežije noći zaboravićemo ko smo i kakvi smo bili ti i ja nekada i pohrlićemo jedno drugom u zagrljaj. Srešćemo se na istom mestu, istom ćošku, brojaću korake kao i uvek i ne preponaznavši te počećemo priču staru iznova... Tako nove i stare ljubavi otpočinju svoj novi krug unazad sto godina i opstaju uprkos svima u godinama kada nemamo više ništa. Kristina Janković Više nije tako vruće,
nismo asimilirali toplotu pod rebrima, zimogrožljivo srce tuče, danas ili to možda beše juče, red sunca i hladnoće, belasali su se oblaci na čistom, plavom nebu, još u nedelju, a danas sve je pospano sivilom ophrvano. Setim se psetance neko gledalo je u izlog mesare zakačene šunke i kobasice, kako je to bilo nekako davno i prosto prelepo isto su bile kiše i ljudi sumorni, ali pozdravljali su se, razgovarali živo i više nisu bili tako umorni. Kristina Janković Sa sobom ne nosim ništa, sem svoje
duše gorde. I neke uspomene modre. Kada jednom odem, zasijaće Sunce, procvetaće ruže, ptice će gnezdo svoje sviti, ostaće lepota života dok će se moj pretvoriti u spokoj. Kada jednom odem, biće to u tmini kraičku oka moga, u dubini tužne duše, na obali nebeskoga svoda. Volela bih da dobijem krila na vetru, da odem, da obrišem sva sećanja i snove, da pravim neke uspomene nove. Sve bih drugačije. Svaku bih reč drugačije rekla, svako slovo drugačije pisila i svaki dan punim plućima disala i udisala. Sa sobom ne nosim ništa, sem svoje duše gorde. I neke uspomene modre. Milica Mihajlović Tvoje su oči crne poput bisera morskih
školjki zakačenih na ivici grebena. Tvoje su usne crvene i gorde poput vina rasutog po čaršavu. Tvoje su ruke nežne poput svile na mome krevetu. Tvoja je duša mila, isijava i u tami, obasjava skučeni stan i nismo sami. Tvoje malo stopalo hoda nebeskim svodom lagano i gipko kao da si od vazduha satkana. Tvoje telo se sjedinjuje sa prirodom oko sebe, dajući celinu, milinu, dubinu i toplinu. Tvoje reči bude milost kao zagrljaj posle suza. Milica Mihajlović Rijeko, bez kraja i početka,
sjeno, modrim suncem obasjana. Mila riječi, već isuviše rijetka, suzo vrela, često izazvana. Šumo gusta, u jeseni gola, plavo nebo u vremenu strašnom. Dogorjela svijećo na sredini stola, bijeli hljebu, pravljen crnim brašnom. O vjero stara, skoro poljuljana, kandilo svijetlo, ulja prazne čaše! O željo strasna, daleka i davna, umilna pjesmo, tebe sad se plaše. Đorđe Anđić U razmazanim kolutovima smoga
i danu koji imitira pse kad jure svoj rep i grizu do kosti u naletima bijesa sakriveno je Plavetnilo Đorđe Anđić U snove te, mi smo mirno pali
čekajući dan i da bude jasno. Podigli smo glavu, ali nismo znali, pustili smo glas ne bijaše glasno. Gdje da naša slika postoji i diše, u koju rupu prste da zavuče? Kako naša tijela skloniti od kiše, natjerati danas da izgleda k'o juče- postojati mirno dok nas neko čeka, stajati u mjestu pod naletima vjetra, još imati pogled kojim vlada sjeta; sačuvati za sebe oči boje neba? Đorđe Anđić i na njoj blaženoj što stojiš
naš je dom na njoj večnoj naša je kora naš je dom i vetar si i vajaš me u koren u njoj blaženoj ja stojim i vijem i vijem i pletem i vijem vajaš me u koren u koru u koren i u koren me vetar vajaš i naša je kora naš je dom Milica Jovanović nazovi me svojom
i načini me svojom divna o divna svoja da sam tvoja svojom me tvojom čini seme duše moje tvoje što klija nazovi me svojom ja sam zemlja ja sam voda ja sam dom zovi me svojom ja sam dom Milica Jovanović ti se igraš s mojim očima
i s u njima oblacima ti se s njima igraš i šapućeš zemljo moja zemljo moja a ja sam zemlja i oči sklapam po meni trava bridi i igra i čeka i čeka i ti u njoj igraš a ona čeka zemljo moja o oči moje što se s njima vijaš o zemljo moja Milica Jovanović Najduža veza u kojoj sam ikada bio je veza sa javnim prevozom
Kao i Aleksandra Prijović u Hrvatskoj autobus prima svakoga. O gradski prevozu, naučio si me da volim pešačenje Hvala tebi svemoćna aplikacijo kad god si napisala nema aktivnih polazaka Zbog tebe gradski prevozu obožavam metro, i ako on i ne postoji Nemojte verovati ljudima koji ne jure za autobusima, ako taj ima vremena da čeka sledeći, tu već nešto nije u redu. Hvala ti 5-ce što sam bezbedno dobro ne baš, što sam na vreme, što sam stigao na izraz. Svemoćna pedesetice, u tebi staje cela srbija O predobri 31, proseku među autobusima Svemoćna sedmice, Buč Kesidiju ili Svemirko međ autotjunerima. Misteriozna 27, čudni su putevi gospodnji kao i tvoji. Predraga 25-tice uvek sam se divio tvojoj odlučnosti da skreneš kod kalenićeve pijace Osamnestice moja premudra, uvek ću ceniti godine tvog nastajanja, i tito je zbog tebe bio ponosan, tvoja harmonika glasnije svira i od Kemišove Znate one ljude koji jedu luka i slanine pa uđu u prevoz, u 601 prvo uđu u bus pa onda jedu luka i slanine Znam da niste savršeni, jer ne dolazite po redu vožnje, ili ne dolazite uopšte. Ali zbog toga vas i volimo. Dušan Mihajlović Draga, moja ljubav nije cveće, lepa i mirišljava i ona koja ubrzo umire.
Moja ljubav nije okean, prelepa i ogromna ali slana i puna ajkula. Ne dušo, ne. U mestu u kom sam se rodio moja ljubav je svevišnja, moja ljubav je panteon, moja ljubav je krompir. Možda je mala, krgava i nepravilnog oblika. Ali je dobra za tvoje srce i ima duboke korene. Dušo moja ljubav je krompir, može da se ljušti, secka, kuva, prži, da se od nje pravi salata, da se od nje pravi čorba i supa. Ako ti ovo nije dovoljno, ljubavi ja mogu da budem i votka. I dušo znam da te voli i taj slatki tip iz Ivanjice. Ali šta ti ta malina osim slatkosti može ponuditi? Ništa od tih gluposti ne može da ti ponudi ono što ja mogu. I dušo znaj da si i ti posebna, kod tebe mi ne bi bio problem da moj pomfrit umočim čak i u kesicu kečapa. Ljubavi ja nisam savršen i možda povređen, moja je koža oljuštena, ja sam skuvan i zgnječen, na mene su stavili slaninu i pavlaku i malo majoneza preko. Izgubio sam polako poentu i krče mi creva. Ljubavi možda je sve ovo glupo, i ovo ne smatraš pesmom ali ja sam jedini ovde zbog Dositeja. Dušo moja ljubav nije luk, možda nema više slojeva, ali zbog mene nećeš plakati bez razloga, moja ljubav nije slatki kolačić što će ti pokvariti zube. I ako želiš da pričaš o mojoj ljubavi moraš da naučiš lekciju jer moja je ljubav šta? (Krompir) Oprao sam prljavštinu i oljuštio koru da te mogu voleti čistog srca. Dušan Mihajlović Kada se prava ljubav uruši
Znaće ceo svet Samo ne i vas dvoje. Mi smo nastavili da se ljubimo Da izlazimo na dejtove, Da čitamo knjige koje se čitaju kada muzika postane suvišna, Gledali smo crtane filmove Odlazili na zajedničke odmore. Ti si plakala, uglavnom na podu, Ja sam povraćao, uglavnom u wc šolju. Preselili smo se u zajednički stan; Što je inače preporučen korak u usranoj vezi. Preselili smo se u novi stan i dekorisali, Maštali, uglavnom o dekorisanju. Otišli smo u obližnju prodavnicu u nadi da ćemo se zaljubiti u radnike, kako smo bili zaljubljeni u one iz komšijske prodavnice predhodnog stana Krenula si na jogu, Ja sam krenuo u prepodnevno alkoholisanje. Imaš striktno vreme kada se leže u krevet, Ja radim do kasno. Novom stanu smo dodali par novih zidova između nas. Pokušali smo da otvorimo prozore između Dok nismo krenuli da bežimo kroz iste. Rekli smo da ćemo se promeniti Rekli smo da se volimo ali se ne ponašamo tako Mi samo nastavljamo da dekorišemo Bacamo sranja na zidove u nadi da će se nešto zalepiti Otišli smo ponovo u ikeu Ponovo u Ikeu Fak Video sam ti telefon i njegovu poruku I ne volim što on postoji Što ima ime I što ima mnogo više strpljenja nego što sam imao ja Ne volim što razmišljam o njemu I razmišljam o tome kako si otišla I koliko je hladna ova voda, I hoću li ikada izaći iz ove ledene kade Nastavljamo da dekorišemo I evo gde stvari postaju čudne, Večeramo na malenom stolu Ja polazim ka tvojoj ruci i shvatam da ona nije tu Da ti nisi tu. Da sam slomljen i u potpunoj iluziji I sa tim saznanjem sva dekoracija spada Sranja nestaju sa zidova Ikein nameštaj se sklapa i vraća u radnju. Dogorela sveća vraća vatru ka vrhu i raste, a onda nestaje u trenu. knjige koje smo čitali su isparile sa podova, polica iz moje glave Makarone se iz tanjira vraćaju u pakovanje i nazad u prodavnicu u kojoj nema ljubavi, Začini se vraćaju u tegle, Crni luk nazad u glavicu Naše duše više nisu savršeno sklopljene puzle Ovo više nije dom za ljubav Tebe nema uspavane u mom krevetu Trenutak otrežnjenja Ovde nema pesme Stranice su ostale bele iza mene. Dušan Mihajlović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed