|
Sinoć na javi jedan pesnik luta
Nije on sav svoj Govore prolaznici kraj puta Ne znaju da je srećan samo po noći U snove mu dolazi ona Bez koje duša ne ume poći Kako da ti rimujem bol Prokleta slomljena dušo Sinoć na javi jedan pesnik luta U džepu od kaputa Jedan dnevnik , jedno pero Kad je samo u snu ljubi Na javi o njoj samo piše Tiše , čujete li pero To pesnik svoje suze zapisuje Od prvog trena Od prvog dodira usana Večnu ljubav prizvao Sada u tami prolaze dani Jer godine nisu izbrisale ništa Ana Milivojević
0 Comments
O Noći Noći tamna, umornog li vetra
Gde li skrivaš tajne, astralne pute U podzemnom carstvu, tihi vapaj šumi Vojnici plesnog puka, strašnu nevolju slute Iz mrklog mraka tvoga, iznikla je diva Glasnica oblaka, i vrhova planina Opustošeni podijum osmehom je obasjala Dalmatinskog sunca zaštitnica, Nina Tek uzdignut iz tame, ponosito kleči Rumenim poljupcem preporođeni puk Iz Nininih očiju budno zrači duga Živopisni, raskošni, šareni luk Sada se pod okriljem, zaštitnice večne Zvezda našeg srca, ka nebu hitro penje Nakloni se Noći, svojoj novoj carici Proslavi spasonosno, trajno ustoličenje Boris Dunđerović Razigrano sunce sija poput zlata
Hladovinom se plešu salsa i baćata Ruedu će sačiniti, družina cela U čast naše Nine, najlepšeg anđela Ljubav i sreću, nek’ ti život nudi Neka nas tvoj osmeh svakog jutra budi Proživi svoje snove u plesu bez kraja Srećan ti rođendan želi tvoja raja Boris Dunđerović Razjareni virus, prepreden je i zao
U novoj ofanzivi, na podijum je stao Zubato nas sunce, krišom upozorava Na ukradeni prostor sećanja i zaborava Preklinjemo, vapimo..bez imalo stida Da u pomoć pritekne nam, draga Leonida Te sa nama zapleše, čim zlatne kose vlas U Korone, neumoljivi, posadi talas Tada će da, zdravlje, konačno proklija I sunce da se probudi..ponovo zasija Leonidi ćemo, stopala, ljubiti potom Što podmuklu je pošast iskorenila lepotom Nek’u tvome srcu melodija svira Karipskih ostrva ljubavi i mira Sačuvaj u sećanju, spasonosni dan Draga naša Lea, srećan ti rođendan Boris Dunđerović Ponovo iz početka
Sati preispitivanja To je počelo onog trena kada si mi mahnula Možda je bolje da prođe neko vreme pre novog kontakta Previše me sve uznemiruje Pitam se šta je smisao Bežim u knjige i filmove Slušam iste pesme Prolazim kroz iste osećaje Maštam o istim stvarima Gledam ljude koji mi dobro zvuče Sviđa mi se što delimo isti prostor I uglavnom samo to stotine pročitanih strana i hiljadu mudrih misli Ništa mi nije jasno Kao kada na nezgodno pitanje slegneš ramenima Kakav moćan potez Pogled na gore, nemih usta, kao da se želi reći: ne znam, Bože… Možda nekad i ne treba reći ono što se misli Pusti vraga! A onda padam u zamku Da vidimo šta je aktuelno u gradu Ovi su protiv onih, više njihovih, manje nas Tako je ovde oduvek Koliko smo samo nepovratno izdeljeni Po svakom pitanju Neizdrživo I onda još jedno kopanje unutar sebe, tražeći odgovor Ajde pametni, sad ti je šansa, iskaži svoje mišljenje! A onda, malodušnost, Povlačenje Nezainteresovanost Pogodno tlo za večno vladanje nad masama Tik-tak, curi ti vreme Odjednom osetiš kako ramena idu na dole, glava na gore, a izraz lica polako poprima oblik velikog znaka pitanja Marko Baljkas Osluškujem noć
Napolju je povetarac Zidni sat je nešto glasniji Udarci srca sve su jasniji A soba je sasvim gluva Gluva za mene moje namere Nemi je posmatrač i hroničar života Mrkli je mrak Ne tako davno, jedan pustolov ga je sa TV-a puštao pravo iz Sahare Ovaj je gušći i teži Zaspati je nekad najzahtevniji posao To potonuće u blaženo Ništa Reč ništa je tako jasna, nedvosmislenog značenja Pred njom se ostaje nem Ovih dana čitam jedan roman Glavni junak smelo poručuje : "Ništa sam!" Napisaću jednom i ja knjigu Zvaće se – „Dnevnik ništaka“ Mislim da bih znao ponešto o tome Svetleća sprava na stolu opominje Ove redove moraš zapisati Jer sutra će sve iščileti i ostaće jedno veliko NIŠTA Prazan ekran Prazna glava U praznom danu U punim autobusima Na besmislenim poslovima Teskobnim stanovima Gde živi sećanje Na dugu i neprospavanu noć. Marko Baljkas Treba živeti za prave stvari i ne dati nikom sreću da kvari!
Imati snove, da je za njih horizont mali, ideje koje će večno vladati. Biti svoj najteža je stvar. Za tako nešto, potreban je pokušaj. Zalagati se uvek za stvari ispravne, loše niko da ne nametne. Samo tako čovek je ponosan, spava mirno, čeka novi dan. Zapamti ove reči iskrene, da podignu te nejakog kad su misli nemirne. U ovom vremenu laži i prevara, sumnjivih lica, reči i obmana, Potrebni su hrabri, na linijama fronta, da brane ideju poštenog života. I kada su klinovi spremni za točkove tvoje, kada više ne poznaješ ni prijatelje svoje, samo sa stavom, i sa zdravom glavom, iz bitke neporažen izlaziš, sam sa svojom slavom. Marko Baljkas Torbe na prašnjavom tlu.
Masni miris ulja u nozdrvama. U pozadini grad i ljudi u svojoj rutini. Mi smo ispred vozila. Čekamo da jedan od nas krene na put. Vraćamo film unazad. Bilo nam je dobro, konstatujemo. Da li sam zaboravio nešto da ti prenesem? Sutra se stiže na vreme, ako ne bude gužve. Pozdravi gore sve. I…uozbilji se sine, gledaj u budućnost. Samo to i radim, procedih kroz osmeh. Ometa nas jecanje. Dve starije žene ispraćaju unuke. Muški pratioci se drže vojnički. Svoju tugu duboko su skrili. Samo oni znaju koliko im je teško. Ćao bako, ćao deko… Vreme je… Zar već? Drugi su već ušli. Vozači su mislima na putu. Vrata su se hermetički zatvorila. Prešao je ulicu i zauzeo poziciju za ispraćaj. Kako je moguć ovako elegantan a bolan hod? Motori su se upalili. Točkovi nas uz škripu odvajaju od perona. U laganom ritmu napuštamo stanicu. Gledam ga. Kroz mutno staklo prolaze zraci sunca i peku me po licu. Eno ga, maše mi, ispod brkova mu je razvučen iskreni osmeh. Dižem palac uvis i stisnutu pesnicu. Zamišljam da sam u bolidu. Prošao sam prvi kroz cilj. A on, on maše crno-belom zastavicom, u znak moje pobede. U autobusu se svetla gase. Mrkli je mrak. Jesam li ja nešto prespavao? Još uvek krstarimo kroz noć Marko Baljkas Još jedan je prošao dan.
Saznao sam neke nove istine. Stresno i nespretno sam pokušavao da sačuvam njegove fragmente. Želeo sam idealan mozaik. Uvek je bio okrnjen. Težnja da u krevet legnem sa celinom me nikad nije napuštala. Da, uspevao sam nekad i to, ali juče sahranih jednog sebe. Mnogo je bio dosadan i naporan, večito zamišljen i tužan, ej pa bio je veseo i pričljiv. Neka, uspeo sam da ga uhvatim u zasedi i poručio mu da se ne nada mnogo. Neće mu život radosti doneti. Nije se bunio kad sam mu stavio pištolj na čelo. Rekao je : pucaj burazeru! Možda je tako i bolje. To me je slomilo, ali sam povukao obarač. Ha, pa znao sam da će se sutra roditi novi. Trčaće za životom, grabiće vreme za sebe, lutaće mokrim ulicama. Hvataće dah, na prelazu će pogledati u nebo, pa u sat. Ignorisaće bol u glavi i grudima. Javiće se slučajno nekom prolazniku. Pažljivo će slušati one koji mu se obraćaju, a opet možda ga ti razgovori neće ni malo zanimati, on će ipak slušati, i usne će namestiti u blagi osmeh. Posle će još malo razmišljati, razmišljati, razmišljati. Raspoloženje će mu šetati gore i dole, dole i gore… A onda, pred počinak ću presresti njegove korake od kupatila do spavaće sobe i u mraku ću ga ponovo ubiti. A on će se sutra ponovo roditi. Svež, naspavan, neće se ničega sećati, ništa ga neće boleti, osećaće samo malu nelagodu i slutiće brz i neslavan kraj. Marko Baljkas Ne govori da l se sećam
Jer prošlosti još se divim Bila jednom jedna ruža Sad postoji al ' ne živi Ne krivim te Samo kažem Da mi osmeh srećan nije Uspomene koje znače Dušu guše Ona krije Ruži maloj Ruke tudje Ne znače Voljena je Ali druže Od sete se vene Ana Milivojević Galebovi upiru svoje visine u plažu.
Po tropskim trikovima, kroz peščanu tačkicu, kratki treptaj se nasukao u mrežu država, naroda i po koju stanicu. Pod metarskim povezom razapinješ luk u mene, moju pučinu. Lutam li ka pismu ili streli? Žmurimo. Pošiljke su zarazile omladinu, bez poštara, bez markica, po istoj spirali. Sročila sam odgovor ali nisam upozorila sirenu, na jegulju oko rebra njenog dok smo se brčkali. Obim Srbije nema sidro, prolio se do mog grebena, a ti po miljama prosjačiš nekuda. Da li su ono maramice tvoje, srpske na maršutama mojim ili avioni? Kao voda, ni živa, ni mrtva već ozbiljna, kao da te gleda sa broda, neverovatna, strahovita- daljina. Sofija Shalabeih Milenijumi dominiraju kao ona, optička varka
na iznurenim mojim kapilarima. Sebi slepac, njoj ni prepreka, pa je volim razapet svim dioptrijama. Kosim rasponima iz atmosfere hita u sočiva moja, u mene- njenog uhodu, u obode moždanih čvorova gde mesečarim po njenom hodu. Razmeće se haotično oko pećine, ta lastavica. U tunelu čine mi žižu kao sastanak nadređene, njene migracije, a ta selica bi se odoselila na rastanak. Iz kosmosa ispoljava se poletan poj. Ali niko da se seti sem ove halucinacije da ja ne dolikujem njoj, pa durbinom motrim na te vibracije. Sofija Shalabeih Petrolej u useku pisaljke,
lađe s njom odižem oberučke. Agonija iz lađe, agonija iz pisaljke. Već suv usek i za rečcu, je li? Eh, gluv ti za lađe, jesi li? Tvoja kosa mi osveštava pisaljku. Nadahnuta. I lađe s njom odižem oberučke, odiseju ljubavi pomorske. Bestraga! Suv usek i za rečcu, je li? Eh, gluv ti za lađe, jesi li? Svite odozgo je uslišio moje, kako sam ih odenula, On ih mije. Rečit ti mariš za me. A odiseja jedro ljubavi pomorske. A odiseja lađe, odiseja pisaljke. Sofija Shalabeih Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem.
A ti, vampir bivstvovanja svog. Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem. A ti, švindler pokera svog. Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem. Moje vekuje dobročinstvo i nikako da umrem. A ti? Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem. A ti, nitkov gospi svojoj. Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem. A ti, lešinar dinastiji svojoj. Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem. Moje vekuje dobročinstvo i nikako da umrem. A ti, tavoriš i crkavaš. Ja bez igde ikoga mrem. Ja bez igde ičega mrem. Mrem i ne umirem. Sofija Shalabeih |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed