|
Uganuto ništavilo.
Stasala je odluka. Ti si onaj što čeka I pri prvom okretu, Pri izgubljenoj psovki, Pri slučajnom udarcu, Poimaćeš smrtnost Čoveka koji si ti, Ili možda i nisi. Polomljen apsurd. Svetlost te krije. Glumiš zubobolju Da bi agonija Imala patinu strasti. Ti si bezosecajan, Ali je negacija život. Tvoj, ili njegov, Nije ni važno. Sudbonosno čekanje. Noćima se ogledam U tvojim očima, Zavaravam se čituljama S krugovima na srcu, Jer izdaja ima opravdanje Samo ako mi ti Presudu u snu Belom rukom potpišeš. Aleksandra Stojaković
0 Comments
Ponekad ostaneš sit u rupi
I čekaš dan za korake Koji duboko gaze vreme Ponekad se vratiš želji I progon misli postane jači Sakrivaš golitinju šumom I svi su razlozi tvoj nerv Za opstajanje u rukama sna Zato šume imaju oči Zato život protiče nemirno I ptice lete ka kljunovima Dok ih opskurno sunce tera Da pesmom osedlaju svet Neko šapuće basme Ali su ti uši od iskona gluve Za magiju koja prožima prste I upliće se u krivudave staze Zagolicaniih svitanja Svojatanjem korena u petama Samo dublje toneš k nebu Dok ti unutrašnjost vrišti U kontrastivnoj daljini Onoga što jesi i možeš biti Zato zapamti pogled vrhova Drveće ne pati ali pamti Godovi su poredak proticanja A tvoje grotlo i tvoje bilo Katarzički ti otkrivaju lik Trenje duše o priziv stvarnosti Nije još niko u zenama planine Bežeći iz sopstvene špilje otkrio Aleksandra Stojaković U danu
prodisale starosti iz predačkih bisaga vadim zarđali handžar i njime sasijecam nagomilane restlove davnih vremena. Iz zamorenog guslarskog stiha izlijeću dva vrana gavrana. Milenko Miro Šarac sobo
sveznalice mojih tajni oko ću ti iskopati zarobiću te mrakom sobo napujdaću zapretane riječi iz ćoškova pretijesna si za moje snove sobo čuješ li kako počinjem naglas da plačem Milenko Miro Šarac Nedjeljom
o bludnom sinu cijele noći u polusnu u dosluhu sa mojom umornom muzom odlazim u daleke zabrane i tamo kradem najljepše tuđe stihove. Pred zoru ih ugrađujem u svoje pjesme. Jutrom čekam da mi se osmijehne nebo. Meni najsrećnijem lopovu u moru zabrinutih pjesnika. Milenko Miro Šarac Raščerečena ukosnica u zubima
Podsmeva se, kinji i razobličava Svaku priču, Dok tumačimo san o Koncentričnim krugovima U nekoj bari. O nađenom novcu. O letenju Ili kako ne možeš da trčiš Ni da urlaš, U snu u kojem te neko juri. Cviljenje psa zaglavljenog u vratima Iza kojih reži mrak I šaran u kugli punoj vode iz česme. Kad naprasno shvatiš Da si pred svima nag. Kornjače velike kao Zemlja Ili ono kad dosanjaš do Raja I to znaš. Kad te ruka nevidljivog davitelja Svija u svoju košulju. Šta sve to, Ako išta - Znači? * Ako je na jeziku fino, ne znači da će proći bez eksplozije u stomaku. Aleksandra Malušev Kratka mi je ova štranjka
Da na njoj zbrinem Sve pokisle ždralove. Devet stotina devedesetdevet Pari mokrih krila Dokusurenih štipaljkom I toliko kljunova praznih. Ostao jedan da jato ispuni Vetrom, Da ih za oblake zadene, Da sakrije tuđa Sunca Da mamuzama i korbačima Svakom njegovo pred oči natera: Nestašan je onaj koji ne staje. Nedostojan je onaj kojeg nema dovoljno Za priliku. Nedoličan je onaj bez obraza. Neupitan je onaj što sve zna. * Mrav je težak. Zolja je sita. Aleksandra Malušev Umiru ljudi.
Eto, puna mi knjiga Prekriženih imena. Kao da su izmišljena. U ovom sećanju sneg škripi, A ja sam gologlav I iskreno, Još uvek toliko mali Da mi kraj ušiju Očeva kolena vitlaju. Šaka mi u njegovoj I lelujam mu za korakom Kao da sam lebac beli U njegovoj torbi. Poveo me na krštenje. Moje. Tu se pamćenje poigrava sa mnom I detinje raskolačene oči Brkaju zbilju i strah. Bljeskak srebra sa gravurom Aranđela i aždaje Sa očevog, na moj vrat seda. Onda neke oči, zubi i rika. Košulja mu poderana I krv je boji. Levica pa desnica pa pesnica Onom kome se imena ne zna (jer se predstavlja kako mu dođe) Pravo u orlovski nos. Puče usna tanka kao od grubog poljupca. Tako mi se otac za čestito ime Izborio. Nazvaše me Ratko. Ratko sin Vojinov, sin Dragomirov, Sin Nenadov, Sin onog što mu kosti bele Karpate nose, Što leže pod travom Što je bele ovce pasu. * Revolucija je Zemljin način da stvari metne na njihovo pravo mesto Aleksandra Malušev Ako me smrt iznenadi
(a voli ona to to joj je hobi), ako me zatekne nespremnu, pa ne stignem sve za sobom da počistim, deco moja, počistite vi! Ja sam za vama čistila uvek, red je da jednom počistite za mnom, bez gundjanja, s puno ljubavi. Tako ćemo se najlepše oprostiti. Moj život je bio tiha borba, ispunjen onog dana kad ste postali ljudi. Sve posle toga bio je bonus od Boga i samo on zna čemu je služio. Sa mnom se Vrag vazda nadmudrivao, al nije pobedio. Ne dajte da vas pobedi. Sa sobom odnosimo samo dušu, pa nek vam bude što čistija, lakše se čista nosi. Utešite oca ako odem prva (čemu se sebično nadam i molim za to). Dobar je on čovek, s par sitnih mana ko i svi, al su i one za njega se kačile samo zbog ljubavi. Bili smo kakvi smo bili. Jebiga, budite bolji! Ne kopajte po mojim stvarima, mogli bi iskopati i ono šte ne želite znati. Spalite sve, na gomili. Spalite moje knjige, nemojte ih nikad čitati. Nek su uspomene čiste u vama ko planinski izvori. Spalite slike, sitnice, odeću, moj telefon i laptop. Sve u prah pretvorite. Iz praha smo nastali, pa nek se tamo i vratimo, pogotovo ja, ovakva kakva sam. Na kraju i mene spalite. Ne želim da vas išta opterećuje; ni nekakvo grobno mesto koje treba plaćati, ni prokleto plastično cveće, ni sveće, ni ostale gluposti. Nemoj da je nekom na um palo da mi popa duši privodi. Ja sam s Bogom oduvek na Ti. Samo s Bogom odlazim. Bez posrednika, molim! Ne verujem u picine poštare, oni su najgori. Gledajte da me „kurta i murta“ ne prati. Ne javljajte nikom ništa dok se sve ne završi. Kažite slobodno da je baš to bila moja želja i da je niste mogli pogaziti. Ako nije problem, pustite mi neku muziku dok se vazdižem na onaj svet, možda neko kolce trubači da zasviraju, da me još jednom u dušu dirnu i ko pero podignu jer ja ću leteti nebom sretnija neg iko pre. Mene je nebo spustilo dole. Meni je nebo sve. Nakon svega sredite kuću, sedite zajedno za sto, sipajte po čašicu rakije, nazdravite, poželite mi srećan put i to je to. Živite, ljubite, volite! Budite dobri ljudi za inat zlu, a ja ću od gore biti ponosna jer ste moji, jer sam vas dojila ljubavlju. I samo bez patetike. Život je kao železnička stanica; popušiš cigaretu i stiže tvoj voz, ukrcaš se i pičiš dalje, srećan što putuješ, srećan skroz. I još jedno da vam kažem: Ako vas nekad uhvati tuga, ako se zapitate kako dalje, znajte da vas mati čuva i da vam poruke u san šalje. Ja sam vam za života dala sve što vam treba, kad zatreba- setićete se svega. Vi ste bili moje jedino sveto trojstvo, ljubi vas majka sve! Ispratite me tiho, da ne zna niko, u miru i ljubavi da odem. A pamćenja... pamćenja su kratkog daha. Ostavljamo za sobom mnogo važnije stvari ako živimo puni ljubavi, bez straha. Rea Sartori Možda vam se
Gospodine Čini Da je moje srce od kamena Možda mislite Da ako ime krijem Da sam i bezimena Nije tako Na kamenu mi se dlanovi Greju i hlade Stisnute usne ne govore Šta mi vaše reči Srcu rade Budite džentlmen Gospodine Pustite me mojoj tišini Ne razgrćite moju bol Ne odvijajte zavoj s mojih rana Otkriću se jednom Biće i za to dana Otkriću se sama A tada Imaću večnost celu Da pričam o sebi i bolu Kud ću Pred Boga drukčija No što jesam Tamo će me odneti Ko od majke rođene Sirotu bosu i golu Možda vam se Gospodine Čini Da je moje srce od kamena Ali nije Srce mi je ptica ranjena Rea Sartori Sve su hladnije noći
i moji udovi stapaju se s maglinom zime. Srce mi je tupo, nešto je u njemu dugo ginulo i sad... kao da konačno gine. Nedostaješ mi. Nedostaje mi tvoj um, ta tanana seta kojom me oduvek boliš. Nedostaje mi tvoj glas, tvoje oko, bar sitna nasluta da me još pomalo voliš. Hvata me vrlo lična jesen, porozna da poroznija ne može biti. Kroz kosti mi sipe hladne kiše i hod mi posustaje kao da ne može više. Mene bi spasio tvoj zagrljaj, onaj kojeg još uvek slutim kad mrtvi muk noći uvuče se u pluća, i nekad mi se čini da bi dve naše rane bile kao prozeblom rakija vruća. Teku neki dani. Ukopaju se neke noći, pa jedva prodju. Sve čekam izaslasnike smrti, čekam ih, umorna i tužna, da po mene dodju. A gde ćeš mi ti doći, ti što si samo svratio na ovo ostrvo osame. da poremetiš ritam uzaludnosti života? Gde ćeš mi doći kad me bolest skoli, kad nestanu zadnji tragovi negdanjih lepota? Nedostaješ mi, da spustiš prokleti telefon u džep kaputa, da sedneš tik uz mene i ne daš duši da mi ukletim lavirintima bola luta. Nedostaješ mi, da razbiješ svu učmalost mojih ideja, da se nasmešiš šeretski i kažeš kako smo tek na pola puta, da me prokleto izazivaš pitanjima o kojima ne znam ništa, al znam da sam za tobom luda. Nedostaje mi tvoja koža na vratu da je celivam žudno i maštam kako te moje ruke kradu. A krala bih te, krala bih te bolje od svih što su ti proleća krale. Krala bih tvoju plodnu jesen, sve ono što nijedna druga ne bi umela da ti ukrade. Jer meni si med, poslednja, ultimativna, slast života. Te tvoje oči... Ah! Te tvoje oči, ta zrela, sočna, požudna lepota! To su sokovi mog budjenja. To su slasne radosti mog sludjenja, jedini mogući razlog da još jednom otvorim oči i poželim da još malo živim. Nedostaješ mi, da mi kažeš kako jesmo jedno i kako smo za ove glupe izbore oboje krivi. Hladno je. Hladno je. Sve je mrtvo i zamuklo bez tebe, gorko je, oporo je, nesvarljivo je ovo što samo naizgled beg je od ljubavi. Gde si? Pomisliš li ikad na mene Ili te zadovolji topla soba, supa na stolu vruća, neka lepa ali obična žena, taj prag, ta kuća? Meni je svaki korak samo glasna potvrda odsutnosti iz života. Meni je svaka suza koju pustim samo pečat za kovčeg kojem se spremam. Vredi li dan istinskog života celog veka, propasti? Vredi, vredi. Vredi i sekund jedan kad sve u tvom zagrljaju ugušim osim žudnje što me ubija, Mene- staricu, što se žudnje ko smrtnog greha odrekla jer tebe nema. Nedostaješ mi, prokletniče! Nedostaješ mi, skitnice, prosjače, pesniče što i koracima muziku stvaraš. Nedostaješ mi da bar jednom raskrilimo ove teške dveri dve duše na umoru, pa ih pustimo da se jedna u drugu sliju kao jebeni lek za sve, kao prokleto besno pseto koje i moju tugu i tvoje zrno pirinča halapljivo pojede. Tvoju ranjavu kožu ja bih celivala kao hodočasnik Hristovu odeždu. Tvoje telo, skrhano od bola, ja bih u krilo svoje previla na pola da ga ko jabuku branim od Boga. Progovori ukleta sliko, da tvojim gladom hor heruvima zapeva mojim ušima i damarima! Progovori, da čujem Izvor kako se žuborom u utrobi mojoj prima, da bremenita srećom rodim dete epifanijskog bluda! I nek se zove kao ti. I nek ima iste oči, usne, misli. Nek me kune i ono- što ne znadoh kako te odista krasti svim onim besmislima kojima se malogradjanština krasi. Nedostaješ mi jer te volim neizmerno, jer mi se čitavo telo raspolutilo da se nikad više u celinu ne sastavi, jer tebe nema, nema... Gubim te gubeć s tobom snagu života Gubim te, gubeć s tobom sve što je ikad moglo biti lepota. I ti prokleto dobro znaš da je ovo tvoja pesma, da ne postoji, nit postojati ikad iko drugi može. Samo se jednom stvari prvi i poslednji put dogode. Samo si se jednom meni dogodio ti, i nemam pojma jesi li me ikad tako voleo, jesam li ti ikad nedostajala baš ovako kao meni što nedostaješ ti. Rea Sartori Sjebane žene pišu oštro.
Bez pardona prema sebi, ili nekome koga zadesi kob da pročita napisano. Pišu o ptici ispaloj iz gnezda i uginulom ptiću. Jecaju slovima za izgubljenom trubom uličnog svirača, i odnešenoj korpi uvelog cveća koju je oborila traka vetra. Sriču štiva o muškarcu propalom kroz zenicu u ponor njihove duše, i noktu slomljenom kad ga zariju u srce ne bi li odatle izvadile trn. Smeju se svojim stihom okupljenoj masi pravednika, visokomoralnih individua nacifranih samoljubljem. Sjebane žene jedu bol za doručak, uz krišku straha za ručak, a uvek spremne da za večeru ispovraćaju svu ljubav koju su dale. Lako je dati, dobiti je "malo sutra". Nada Kukolić Imao je deo mog
Svemira u oku, i ogledalo bez odraza. Imao je put pred sobom, i bele prste ukradene od paperjastog oblaka. Moje su vodilje glasni jauci zvezda koje padaju. Eksplozijom začete, eksplozijom raznete. Moje su planete stranci jedni drugima u večnom sukobu sa tamom. Moj zdenac je bistro dno na kojem je ostala silueta sreće. Ne mogu tražiti oproštaj jer ne vidim čoveka ispred sebe, a Boga tek katkad osetim. Negde u nemiru mojih stopala i vetru koji mi naježi kožu. I kad poželim stati, ipak sam uvek Prolaznik. Nada Kukolić ...pa pomisliš
da pokidani su konci na haljini koja ti štiti srce od zveri, i telo od njih, iglu imaš, al' ne vidiš njezine ušice. Te tako pocepana smišljaš još koji tren, u kojem ti disanje ne treba, a dah ti je dubok. Pa sve do stomaka, do peta, i ispod, topiš šećer poslednjim snagama zaostale ženstvenosti. Ispovest tražim. Dođi, Svešteniče, pomiluj moju misao. Jer tvoja misao moja je, moja misao tvoja je. Izrecituj jevanđelja koja zaboravimo, plašeći se biti oni koji jesmo. Nada Kukolić Moj naklon,
stari gospodine , da li prihvatatae moju hrapavu šaku? Za još jedan ples gubitnika, za još jedan krug izgrednika. Hajde, Živote , dajte da vam razvežem tu kicošku kravatu, i skinem šešir uflekan vremenom koje ste mi oduzeli. Istinski vas ne grdim, istinski vas ljubim.. ljubim svaki zadah i svaki vetar kojim ste me gajili, i odgajili do začeća pogrešne žene Hladno mi je, gospodine, molim vas, ogrnite me tim vunenim nebom, i obujmite svojim čeličnim zagrljajem moj struk... do pucanja, do bola hrapavog ko koža demona. Zaplešimo, stari maestro. Malo ću ja očepiti Vas, malo ćete Vi očepiti mene. Opraštam vam svoje iščašeno srce, svog oca i majku, opraštam vam modrice u očima i izgubljenu zemlju. Samo još ne mogu da vam oprostim sebe. Moj naklon, stari gospodine... zaplešite s mojim bićem dok vam razvezujem tu kicošku kravatu. Nada Kukolić pravimo se da gledamo u Sunce
a tama svuda oko nas mi žmireći zamišljamo svjetlost a mrak nas strastveno jede komad, po komad žvaće i ruga se nema kome svi su pobjegli u san a ja skoro sam čekam novi mrak da obasja mi dan Nađa Dabetić Rekao si mi da voliš umjetnost
i da ti Dvoržakova deveta uliva snagu, ali da ne razumiješ Čajkovskog, jer te nešto boli u njemu, kao kad dijete zaboli prvi zub, pa noćima ne spava. Rekao si da ritmovi održavaju tvoja pluća, ali da srce za osminu uvijek kasni, i da se neredi u tebi nikada ne sređuju. Pričao si o umjetnosti i omiljenim umjetničkim djelima, ali nikada mene spomenuo nisi, a ja sam se uzaludno nadala iako sam nade davno zamrzjela, jer nade vode u očajničke ponore, rekla sam, pa su, izgleda, i sada došle da me odvedu. Da si se potrudio, možda bih i ja postala djelo, umjetničko, ili bilo koje drugo, ali tvojih ruku, i možda bih ti tada rekla da i mene nešto čudno u Čajkovskom boli i da mi je Dvoržak omiljeni, a da uz devetu redovno plačem, plačem, jer živim i kada bi mi rekao nešto o umjetnosti, priznala bih ti da nisam umjetničko djelo, već nešto mnogo bolje, jer tkam vrijeme od trenutka u kojem postojim, i da sam mornar koji odvodi na putovanja u stvarnost u kojoj ljubav postoji i da, ako želiš, možeš postati prvi putnik koji je ikada pobjegao od sebe da bi sebe u ljubavi našao. Nađa Dabetić Noć, reći će, kao i svaka druga,
ali oni ne vide kako mesec veličanstveno sija, i ja mu se prepuštam, celu me otkriva, opet sam ranjiva, nežna, ne plašim se, od sreće treperim - nisam više stena. I lipe ispod mog prozora sećaju me na daleka, predvečerja mirisna, na nezaboravne dane blagosti i mira, u mom srcu izvire i krvotokom žubori jedna reka iz detinjstva. Noć, reći će, kao i svaka druga, ali oni ne vide kako mesec veličanstveno sija i sve miriše na dane blagosti i mira, stojiš iza mene, čuvaš mi leđa i svojim dlanovima topiš glečere sa mojih ramena. Mirjana Mitrović Moj deda bi svakog jutra
kroz prozor umesto novog dana, ugledao grob svog sina. Onda bi na njemu (sedeći na malenoj klupi, velikom mučilištu) pred tim toplim očima koje mu se sa hladne ploče smeše, umirao, pa prvu kafu popio i rakiju za pokoj duša iskapio. Moj deda je još svakog dana taj grob kao kolevku raspremao, sitno kamenje nežno rukom s kraja na kraj premeštao i svaku neravninu ispravljao da bi bilo udobnije onome koji je u njemu večni san snevao. I svake večeri on bi na grobu tom svom sinu kao lampu pred spavanje sveću zapalio. Tako je moj deda živeo čekajući da umre. Mirjana Mitrović Jutros objavili da me nema
Da sam nestao Umalo da zovu policiju Odmah uredih uzbunu U svim sredinama gde sam do sada nastavljao Sva moja lica jednine su zbrajala godove panja da zaključe kada se to uredilo Viđen sam istovetno nizvodno od Dunava i Naprslom zidu Konstantinove tvrđave u Nišu U koverti nadutoj hartijom na stolu jedne redakcije kod Avale Govorkalo se da se neko sličan meni smuca po časopisima i zbornicima razgovara sa drvoredima breza po hodnicima Rekoh to nisam ja ne poznajem takvog I ni jedan kraj do kraja da me ipak potraže na početku gde niko nikada nije bio uzvodnije od izvora gde srpasti mesec kosi Tamo se jedino mogu izgubiti Gde sam se poslednji put zaljubio Igor D. Marković Pod đonom mi šuplja tikva
U ozonskoj šupi skapava A oni kažu da je tacna nad prstima bradatog konobara Ravna kao kafanski ajncer Istina li je moja Stradijo jedem mu malter da neko zažele pored hlebnih mrva u potrošačkoj korpi parizerom utoliti gladne Igor D. Marković bićeš samac
u glavi punoj burnih talasa razgovaraćeš sa sobom i bićeš miran spolja miran a tu nepredvidljiv i bićeš poražen duboko ... i to će ti značiti možda imaš 20 godina možda 50 70 ... potpuno beznačajno i crtaćeš note do riječi švrakopisom osjećanja i anđeo i đavo čerupaće ti dušu u jednom dahu lutaćeš tako očerupan i nikad jasnije nećeš čuti ništa ... Miloš Nastić Kako je ljubav jedno trulo zrnašce maka,
čaura-doma privid i podneva i zore, kad umisli u trenu da potomak je zraka, svetli, rosi i blista-kadli lati se skore. Kako je ljubav jedno prašnjavo zrno peska, deo gomile sive, privid nosećeg stuba, kad umisli da živi grudi saseče reska, mesto plodova, krošnje, eno, skršenog duba. Kako je ljubav jedno ničega zrnce-ništa! Srce mu prazna streja i dovratak bez gnezda, kad umisli da žari pepeo sa ognjišta, izbegla iz svemira, tek ugašena zvezda. Kako je ljubav sila, sjaj, pesma i divota, a ne može da spasi tvoj život od života? Jovanka Nikolić Otpala je jedna žuta ruka,
žuta ruka utihlog čoveka i sve srsi koje me cepaše žute reči ne govore više. Ja joj rekoh-Žuta ruko, žuta! Da li klada, da li čair sniva tvoje tiho umrtvljeno dlanje, iz njeg niče čirak žute tuge, voštanice po njem suze liju? Progovara uvoštana ruka, nebo savi sve orle da čuju: -Niti klada, niti dajem hlada nad čairom kud poponac grana, niti li mi dlanjem čirak rida voštanicom suzom mrtvom žutom! Već se oteh iz ramena stvoru što se nekad čovekom sazdao, ali evo, već svetlosti ima kako ćuti, tihne i skapava... Nekadašnjem čoveku se oteh iz ramena, iz stamena duba, da se pružim lukovima mosta sve od Dana pa do Virsaveje da mu ime pod svetlošću menjam žuta li sam od sionskih truba! Kada nađem virsavejske dole i kad čovek bez ruke prozbori s usana će kapljati mu ljubav i bez ruke on će biti sunce! Jovanka Nikolić ja sam ti bejb
urban lik asfalt mi tabane pek’o haustori me praksovali a tuđe crte gonile u mrak čvrstina vinsent vege kad bode adrenalin duga igla mačak duga do srca i ne razumem to kako popci i jarčevi smrde ja mala znam kako zaudara telo u petom recidivu i dah suicidom načetih creva sve kombinacije uglađenih prosjaka imam u malom prstu i vratolomije od alfe do omege razumeš ono bam bam quentin ta-ram al nijedna pazi nijedna mi nije plakala posle do tebe a tako su ti lepe oči dok se sudaraju sve vode sveta i nijagara i rinka i bigar i ne znam šta ću sa travom ljubi na tebe miriše od rajca do bestraga plastiš me plastiš u stog-čoveka Jovanka Nikolić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed